O akademskoj slobodi i institucionalnoj autonomiji u Srbiji
Šta se to desilo pa je više od 400 vodećih svetskih intelektualaca osetilo potrebu da stane u zaštitu jednog instituta društveno-humanističkih nauka iz Srbije? Zašto je Srbija opet u svetskim medijima zbog toga što njene vlasti guše slobodnu akademsku misao? Kako se pravno i faktički ugrožava Ustavom garantovana autonomija naučnih ustanova? Kako vlast zloupotrebom pravnih procedura kadrira i programira u naučnim institutima u Srbiji?
Savremene države i društva temelje se na rezultatima naučnih istraživanja. Brojni naučnici su kroz istoriju u trenutku predstavljanja svojih rezultata bili prokazani, proganjani, pa i ubijani. Civilizacijski iskorak je napravljen onda kada se shvatilo da nema napretka društva bez napretka nauke. Rezultat toga je zajemčena sloboda naučnika da se bavi temom kojom želi, sve dok poštuje standarde koji uređuju naučno-istraživački postupak, uključujući i osnovne etičke principe. Najveći procenat rezultata naučnih istraživanja predstavlja se javno i dostupan je za naučnu kritiku. Argumentovana kritika je stoga stožer naučne diskusije.
Sloboda da se debatuje, da li u naučnim ili drugim krugovima, jeste i kamen temeljac demokratije. Kako je to nedavno podvukao i Evropski parlament, nema demokratije bez akademske slobode koja omogućuje informisanu debatu. Evropski parlamentarci su istakli da svaka definicija akademske slobode mora počivati na demokratskim vrednostima, uključujući jednakost, odgovornost, kritičko i nezavisno mišljenje, institucionalnu autonomiju i društvenu odgovornost. Mnogo pre Evropskog parlamenta, UNESKO je definisao akademsku slobodu kao „pravo, koje nije ograničeno nijednom doktrinom, na slobodu proučavanja i rasprave, slobodu sprovođenja istraživanja, odnosno diseminacije i objavljivanja njihovih rezultata, slobodu izražavanja mišljenja o instituciji ili sistemu u kojem se radi, slobodu od institucionalne cenzure i slobodu učestvovanja u stručnim ili predstavničkim akademskim telima“. Brojni su drugi međunarodni dokumenti koji garantuju akademsku slobodu. Neki imaju svojstvo međunarodnog ugovora, poput Povelje o osnovnim pravima Evropske unije (čl. 13) i Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (čl. 13), dok drugi mapiraju i promovišu primere dobre prakse, kao što su, na primer, Preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1762(2006) o akademskoj slobodi i univerzitetskoj autonomiji, Deklaracija iz Lime o akademskim slobodama i autonomiji institucija visokog obrazovanja (1988) i Velika povelja o evropskim univerzitetima (1988).
Akademska sloboda se temelji na institucionalnoj autonomiji. Autonomija predstavlja institucionalnu formu akademske slobode i nužan je preduslov kako bi se garantovalo odgovarajuće ispunjavanje funkcija poverenih akademskim institucijama. Kolegijalnost, odgovarajuće akademsko rukovodstvo i samoupravljanje su osnovne komponente smislene akademske institucionalne autonomije. Institucionalna autonomija podrazumeva da je država dužna da obezbedi da naučna zajednica upravlja sama sobom, da naučnici upravljaju naukom. Taj koncept naučnog samoupravljanja (self-governance), koji eksplicitno zagovara i UNESKO, ne bi trebalo da budi resantiman prema socijalističkom samoupravljanju, jer s njim nema mnogo dodirnih tačaka. Naučno samoupravljanje nikako ne znači da naučne ustanove odgovaraju samo sebi. One su itekako odgovorne – prvo prema sopstvenoj epistemičkoj zajednici, potom prema državi (jer se dobrim delom finansiraju iz javnih sredstava), i konačno i verovatno najvažnije, one su odgovorne prema društvu, koje svojim rezultatima žele da unaprede. Kao i sve druge javne ustanove, i naučne su dužne da polažu račune za trošenje javnih sredstava, kao i da poštuju pravne i druge procedure, i u tome nema ništa sporno. Država je, s druge strane, kako ističe i UNESKO, dužna da zaštiti naučne institucije od pretnji njihovoj autonomiji, bez obzira na izvor tih pretnji. Država, dakle, treba da zaštiti autonomiju naučnih ustanova i od same sebe.
All European Academies (ALLEA), Evropska univerzitetska asocijacija (EUA) i Science Europe, koje okupljaju najveći deo evropskih istraživačkih i visokoobrazovanih institucija, uključujući i Srpsku akademiju nauka i umetnosti i Univerzitet u Beogradu, podsetile su nedavno da su države dužne da štite akademske slobode i institucionalnu autonomiju naučnog rada: (1) tako što će im obezbediti jasan i dosledan pravni okvir za rad, (2) tako što će se uzdržavati od uplitanja u njihova unutrašnja pitanja, i (3) tako što će s njima održavati stalni dijalog zasnovan na dobroj veri.
Kako se ovi osnovni principi akademske slobode primenjuju na institute u Srbiji?
Iako Ustav Srbije garantuje i izjednačava autonomiju univerziteta, fakulteta i instituta (čl. 72), zakonski okvir propisuje da predstavnici osnivača čine 30 odsto članova upravljačkih tela univerziteta, odnosno fakulteta, dok u institutima oni imaju natpolovičnu većinu. Nejasno je zašto su instituti, kao „čiste“ istraživačke organizacije diskriminisani, odnosno zašto je u njihovom slučaju derogirana ustavna norma. To je posebno zabrinjavajuće zbog toga što upravni odbori biraju direktore instituta, i to u procesu u kojem se mišljenje naučnog veća, kako glavnog stručnog organa instituta, može apsolutno zanemariti. Zakon o nauci i istraživanjima to dozvoljava, a nedavna praksa i potvrđuje da u Srbiji nema ni jasnog ni doslednog pravnog okvira za rad.
U poslednjih godinu dana, vlast je u četiri instituta Univerziteta u Beogradu nametnula direktore koji nisu dobili podršku naučnih veća, jer nisu bili kandidati sa najboljim stručnim i upravljačkim kompetencijama. Načelo izvrsnosti je tako iznevereno. Situacija u kojoj se našao Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) ilustruje ne samo da pravni okvir nije adekvatan, već i da se rđavo, pa i nezakonito primenjuje.
Upravnom odboru Instituta je istekao mandat u novembru 2018. godine. Vlada je paralisala rad Instituta, jer pet meseci nije imenovala novi sastav. To je učinila tek u martu 2019. godine i to bez ikakvih konsultacija sa Institutom, kršeći tako dobru praksu primenjivanu godinama. Institut se aktivno protivio tako nametnutom Upravnom odboru, koji nije održao ni konstitutivnu sednicu sve do svog razrešenja januara 2020. godine. Vlada je tada imenovala novi sastav Upravnog odbora, a da pritom nije tražila od Instituta da predloži svoje članove, što je po Zakonu o nauci i istraživanjima bila dužna da uradi (čl. 60). Paradoksalno, Vlada je zadržala na mestu predsednika Upravnog odbora čoveka čijem se imenovanju protivi kolektiv Instituta i čijom zaslugom prethodni Upravni odbor nije obavljao svoje dužnosti.
Međutim, mnogo je spornije to što je vrlo upitno da li je Vlada uopšte imala zakonski osnov da imenuje novi sastav Upravnog odbora. Prema članu 64. Zakona o nauci i istraživanjima, Vlada je to mogla da uradi samo u slučaju neuspešno sprovedenog javnog konkursa za direktora, koji u slučaju IFDT-a nikada nije ni raspisan. Na osnovu istog, sporno primenjenog, člana zakona, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja imenovao je vršioca dužnosti direktora IFDT-a na šest meseci, u kom periodu treba da se sprovede javni konkurs za direktora. I ne samo to, ministar je za v.d. direktora imenovao lice koje nije zaposleno u Institutu, čime je IFDT postao, prema dostupnim informacijama, jedini od gotovo 70 instituta u Srbiji kojem v.d. direktora nije bio član kolektiva u trenutku imenovanja. Time je postalo jasno da je itekako narušen i drugi princip institucionalne autonomije – da se država mora uzdržavati od uplitanja u unutrašnja pitanja naučnih institucija.
Poslednji princip na kojem insistira evropska akademska zajednica jeste da države treba da održavaju stalni dijalog sa naukom zasnovan na dobroj veri. Način na koji su nadležno ministarstvo i Vlada postupali sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju najbolje svedoči da u Srbiji niti ima stalnog dijaloga, a još manje dobre vere u interakciji s naukom. Institut je mesecima dobijao obećanja od predsednice Vlade i državnog sekretara za nauku da će razrešiti nezahvalnu situaciju u koju je IFDT doveden.
Umesto toga, novi Upravni odbor se ni nakon četiri meseca od imenovanja nije konstituisao, a kamoli donosio bilo kakve odluke. Zbog toga Institut nema ni finansijski plan, a v.d. direktora čak ni ugovor o radu. Predsednik Upravnog odbora i v.d. direktora su vlasni da sazovu sednicu Upravnog odbora, ali to ne rade, jer su, čini se, dobili takvu instrukciju od više instance. Sva je prilika da se Upravni odbor neće ni konstituisati, jer je njegov predsednik Zoran Avramović izjavio da im „nije ni stalo da rade s takvim delom kolektiva“ (Danas, 22. maj 2020). Ta poruka otkriva istinski plan Vlade, Ministarstva nauke i Avramovića kao njihovog eksponenta – disciplinovati ili promeniti istraživače, promeniti istraživačku agendu IFDT-a, ukalupiti ga u jednoglasje. U tom pravcu ide i razvoj događaja – čeka se istek još dva meseca kako bi Vlada svojim rešenjem postavila direktora Instituta na četiri godine, bez konkursa. A tada ni naučna izvrsnost, ni kompetentnost, ni objavljeni radovi, niti bilo koji drugi naučni i stručni kriterijum nisu bitni. Samo politička podobnost.
Kako do toga ne bi došlo, preko 400 vodećih svetskih intelektualaca, uključujući Habermasa, Batler, Čomskog, Honeta, Nusbaum, Hararija, Fukujamu, Frejzer, Piketija, potpisali su apel podrške i solidarnosti sa IFDT-om. Mnogi od potpisnika apela bili su gosti IFDT-a, Beograda i Srbije. Dobro došli u Srbiju, zemlju nauke, poručivao im je bilbord na dolaznom terminalu aerodroma Nikola Tesla. Bilo možda nekad. Bili oni nekad. Teško da će opet doći. Neće imati gde, preuzme li politika IFDT. Podržite IFDT da to toga ne bi došlo: https://ifdt.community/podrzi-ifdt/.
Kolektiv IFDT-a ne traži nikakve posebne uslove, već samo da u njegovom Upravnom odboru sede ugledni naučnici dostojni renomea Instituta, a da se direktor bira na kompetetivnom javnom konkursu, kako zakon i nalaže.
Autor je doktor političkih nauka, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju
Peščanik.net, 23.05.2020.
Srodni link: Vladimir Ilić – Jagnje božije i zvijer iz bezdana