Ovaj tekst nudi tri teze u vezi sa tekućim diskusijama o formiranju prelazne vlade: (1) fokusirati se na razradu programa prelazne vlade; (2) osmisliti što jasniji program kako bi se lakše identifikovali ljudi koji mogu da ga realizuju; i (3) ne menjati broj i portfolio postojećih ministarstava.
Teče rok za formiranje nove vlade. Ili do novih izbora. Nova čisto stranačka (SNS) vlada bi se suočila sa upitnim legitimitetom, jer je jasno da se Srbija nalazi u dubokoj društveno-političkoj krizi. Novi izbori pod postojećim uslovima ne bi bili ni fer ni slobodni. Mnogi s razlogom rešenje vide u prelaznoj vladi koja bi trebalo da omogući potpuno ispunjenje studentskih zahteva i stvaranje normativnih i faktičkih uslova za fer i slobodne izbore.
Pisao sam već o prelaznoj, odnosno ekspertskoj vladi. U etru je više predloga, koji se uporno fokusiraju na broj ministara buduće vlade, te profil i uslove koje potencijalni kandidati za članove ekspertske vlade treba da ispune, kao i na mehanizme njihovog nominovanja, selekcije i izbora. Pominju se studentsko-profesorske komisije, veting kandidata, neformalne kontrole itd. Program prelazne vlade dolazi na kraju ovih predloga, najčešće sročen dovoljno uopšteno da se relativno lako saglasimo s njim, ali sasvim nedovoljno precizan da se kao takav može realizovati. To je u suprotnosti sa oročenim vremenskim mandatom prelazne vlade u tim predlozima, koji se vrti između 8 i 12 meseci.
Razrada programa prelazne vlade treba da prethodi bilo kakvoj raspravi o personalnim rešenjima i mehanizmima dolaženja do najboljih kandidata. Što su ključni zadaci prelazne vlade jasniji, to je lakše pratiti njihovu realizaciju. Što su precizniji, imate jasniju sliku koji profil ljudi vam je potreban za njihovu realizaciju. Zato zadaci moraju da odgovaraju ne samo na pitanje šta treba uraditi, već i da daju odgovor na to kako to uraditi. Primera radi, ne „borba protiv korupcije u javnom sektoru“, nego „uspostavljanje tužilačke policije radi borbe protiv korupcije u javnom sektoru“.
Kakvi god se zadaci postave pred ovu prelaznu vladu, ne treba menjati broj i portfolio postojećih ministarstava. Svi dosadašnji predlozi prelazne vlade podrazumevaju drastično smanjenje broja resora, pod parolom fokusiranja na ispunjenje studentskih zahteva i stvaranja operativnije i efikasnije vlade. Ovi predlozi zanemaruju posledice rekomponovanja vlade, odnosno ministarstava, čak i u situacijama kada se pristupa naizgled najlakšem rešenju od svih – da se od dva ministarstva napravi jedno. Svaka promena ove vrste vuče za sobom promenu mandata, razgraničenja nadležnosti, nove unutrašnje organizacije ministarst(a)va, nove sistematizacije, nove selidbe, prebacivanja zaposlenih, mnogo šumova. Dakle, mnogo neophodnih aktivnosti i previše potencijalnih izgovora. Pritom, sve to oduzima mnogo vremena. Vremena koje nemamo.
Drugi razlog za zadržavanje postojeće organizacije ministarstava je taj što država mora da nastavi da funkcioniše u svim svojim sferama, čak i kad je fokus vlade na specifičnim pitanjima. To što će se sastavom vlade izbrisati neko ministarstvo, samo znači da se nadležnosti tog ministarstva moraju prebaciti nekom drugom organu. I opet se suočavate sa svim izazovima iz prethodnog pasusa.
Treći razlog zašto ne treba dirati postojeći format ministarstava je to što SNS nije u potpunosti izgubio politički legitimitet. Možda mu po poslednjim istraživanjima opada podrška, ali je i dalje reč o ubedljivo najpopularnijoj političkoj opciji u državi. Ne zaboravimo da prema broju poslanika, SNS uz minimalnu pomoć može da formira novu vladu. S druge strane, rastuća represija čini ovaj režim sve manje podobnim. Društvena kriza koju je njegova duboka korumpiranost izazvala mu, pored toga, oduzima epitet „stabilnog“, što je doskora bila njegova glavna odlika i ključna prednost u očima međunarodne zajednice. Ipak, teško je u ovom trenutku zamisliti da SNS dozvoli formiranje čiste ekspertske vlade na čiji sastav ne bi uticao. Stoga se treba vratiti promišljanju politike kao umetnosti mogućeg i razmotriti opciju mešovite, stranačko-ekspertske vlade, kao najbližu trenutnoj političkoj realnosti. U tom smislu, rešenje bi trebalo tražiti u zadržavanju postojećeg broja i organizacije ministarstava, ali i preuzimanju najvažnijih ministarstava za sprovođenje programa prelazne vlade, dok se ostala mogu ostaviti SNS-u i koalicionim partnerima. Možda paradoksalno, ali dosadašnji predlozi zadataka prelazne vlade trebalo bi, prema retorici prvaka sadašnjeg režima, i njima da odgovaraju. Ni njima se ne sviđa kako izveštava RTS, ni oni nisu zadovoljni vrhovnom tužiteljkom, i oni smatraju da treba srediti birački spisak. Pošto to nisu uspeli da ostvare ni sa svim polugama vlasti u svojim rukama, eto prilike da omoguće da im nezavisni stručnjaci u tome pomognu.
Sve gore navedeno zavisi od toga da li SNS razume da rešenje trenutne krize ne može da zasniva na novoj vladi sastavljenoj od svojih kadrova, već da je neophodno da ona zaista bude prelazna vlada širokog društvenog konsenzusa. Sasvim je jasno da bi formiranje nove vlade u kojoj bi kadrirao isključivo SNS izazvalo ogromno negodovanje ljudi koji su već mesecima na ulici. Režim je toga svestan. Ukoliko se ipak odluči za tu opciju i formira takvu vladu i to tokom održavanja najavljenog stranačkog skupa ispred Narodne skupštine od 11-13. aprila, neće biti više nikakve dileme da režim ne želi izlazak iz krize već njeno produbljivanje. Sva odgovornost za posledice biće njihova.
Autor je doktor političkih nauka i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 04.04.2025.
NADSTREŠNICA