Naprednjaci pokušavaju da preuzmu Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Zaposleni na Institutu se aktivno brane nastupima u javnosti.
Istorija Instituta (ranije Centra) je bila slavna. Zanimljivo je da se Dragoljub Mićunović i Božidar Jakšić, ljudi iz pokolenja utemeljivača, ne javljaju u sadašnjim javnim polemikama.
Za mene je priča o Institutu povest koja se približava svom logičnom kraju. Marković, Tadić i Koštunica okrenuli su se nacionalizmu, ali Institut nije. U prvoj dekadi našeg veka, u vreme ubrzane, nasilne (do 2006. i protivustavne) restauracije kapitalizma, Institut se, dok mu je direktorom bio Stjepan Gredelj, povijao, ali je izdržavao. U poslednjih desetak godina on je, dok mu je direktor bio Petar Bojanić, znatno povećao svoju međunarodnu vidljivost i broj objavljenih radova svojih članova. Neki od tih radova i meni se dopadaju (Sladečekove knjige i Lošoncevi tekstovi) ili me (što je skoro isto, jer me ne ostavljaju ravnodušnim) nerviraju (kao Ivkovićeva knjiga o Honetu).
Došlo je vreme da neko sa naprednjačkim doktoratom (zna se šta to znači) bude izabran za direktora Instituta. Vlada je za predsednika njegovog upravnog odbora već postavila starog srpskog radikala Zorana Avramovića.
U poslednjih desetak godina sa IFDT su manje ili više prisilno otišli brojni „neposlušni“ filozofi i sociolozi: Marinko Lolić, Vladimir Milisavljević, Predrag Milidrag, Natalija Mićunović, Gordana Đerić, Tamara Petrović Trifunović, i drugi.
Veliki broj objavljenih radova članova Instituta u mainstream naučnim časopisima takođe mi ne imponuje. Ovi časopisi objavljuju taman-koliko-se-sme kritičke radove. Visoko kritični radovi (oni koji osporavaju sam sistem i umesto njegovih beskonačnih i bezizglednih „popravljanja“ nude teorijske i društvene alternative) bivaju u najprestižnijim naučnim časopisima odbijeni pre puštanja u proceduru recenziranja. Obično autor dobije uredničko obrazloženje da mu/joj se rad ne uklapa u koncepciju časopisa.
Smeta mi i sam Bojanić, a nisam ga video skoro 40 godina, još od sastanaka organizacije Saveza komunista na Odeljenju za filozofiju i sociologiju, dakle, od vremena kada je sekretar ove organizacije bio Slobodan Antonić, a ja njegov zamenik. Bojanić ne samo što je nedavno na IFDT održao „naučnu konferenciju“ o Sv. Justinu Ćelijskom, nego je, sa autorima poput Visokopreosvećenog g. Amfilohija, Preosvećenog g. Atanasija i Radovana Karadžića, bio jedan od pisaca poznatog zbornika „Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana“, 1996. Bojanić je u svom prilogu ovom zborniku, pišući o prepisci između Karla Šmita i Norberta Bobia, napisao, u fusnoti 109, da je „lični ton posledica onog konflikta između „biti kontemplativan“ i „biti angažovan“. Ovo „biti angažovan“ u svim vremenima donosi razne fantazije i idealisanja i osnovni je pokretač utopija i naloga za „idealnim“, „idealnom teorijom“ itd“. A IFDT u svom okviru razvija „studije angažovanosti“.
Zbog čega, umesto da napadam Vučića, ili bar Avramovića, ovo pišem? Pozvaću se na Getea: „Kod tog starca mi se sviđa što voli da svoja načela neprestano ponavlja i da svakom prilikom udara po istoj tački. Mlađi, praktičan čovek, dobro čini kad ne vodi računa o svojim protivnicima, a stariji, teorijski čovek, ne sme nikome tek tako da propusti neku neumesnu reč“.
Nije Institutu za filozofiju i društvenu teoriju potreban novi apologeta sistema niti propagator „angažovanosti“ u službi statusa kvo. Bojanić već postoji. I, ako se izuzme jedan broj preostalih personalnih pitanja, naprednjaci su, mada ne pod tim imenom, već preuzeli IFDT.
Peščanik.net, 01.06.2020.
Srodni link: Luka Glušac – Dobro došli u zemlju nauke/muke
