stensil ptica
Foto: Peščanik

Sedela sam na stepenicama ispred vrata kroz koja sam nebrojeno puta ušla. Spustila sam kesu na prag, oslušnula. Vrata su teška, staromodna, solidna, ništa se ne čuje. To nisu samo vrata, to je kovid barijera. Iza njih je moja višedecenijska drugarica, sama i bolesna od kovida. Druge pridružene bolesti se podrazumevaju.

Imam kafu za poneti, pijuckala sam tu i tamo; da li da zapalim cigaretu – neću, možda neko naiđe. Pa šta, možda je više za čuđenje to što sedim i buljim u vrata nego što pušim. Dobar je to izgovor, svaki okoreli pušač ga nađe. Bilo bi tako lepo da kao u ranijem životu pijemo kafu zajedno, ma moglo bi i ovako, ona iza, ja ispred vrata i da malo uživo razgovaramo. Kroz barijeru.

Izvadila sam mobilni telefon iz džepa, treba samo da kliknem na njeno ime. Gladila sam polako ekran, ne znam da li da kliknem, možda spava. Pisala je već da joj se desi teški, iznenadni umor od koga se spava i znoji. Kašlje često i u kratkom telefonskom razgovoru.

Tad je bila bolesna već nedelju dana, lekari zovu da se ljudi jave u bolnicu. Probila se nekako moja drugarica do kovid ambulante, čekala i čekala, dobila uput za bolnicu. Hitna pomoć daje savete, doći će jednom. Neće u bolnicu, tamo mora biti gore nego u kovid ambulanti, kazala je i odbila frontalni telefonski napad nas prijatelja. Još jedan napad panike – šta ako joj je loše, a ja to ne čujem, teška su vrata. Šta ako počne da se guši i ne može nikog da pozove? Znam da su vrata otključana, stavljam masku, otškrinem ih, televizor je tih, diše ravnomerno.

Kafu za poneti sam nehotice prosula. Popila sam hladne i bljutave ostatke. Ugasila cigaretu. Gledam njeno ime na ekranu, ovlašno gladim staklo, pazim da ne kliknem. Ipak ću otići, treba da se odmara. Ako se odmara, neki zao šapat, valjda je to taj unutrašnji glas.

Izašla sam na ulicu, telefon zvoni, to je ona. Glas je sad nešto bolji nego jutros. Jesam, kupila sam lekove i voće, sve je pred vratima. Upravo sam htela da ti javim, lažem, prećutkujem epizodu tupog suočavanja sa barijerom vrata. Hajde, sad ćuti malo, slaćemo poruke! Poslala sam poruku, stojeći pored bandere kod koje smo se godinama rastajale na povratku iz škole. Ne umem da kucam hodajući, a ni inače. Čitala sam svoju poruku dok sam čekala, greška na grešci. Idem na edit, ispravljam poneku, tek da se razume. Ne odgovara, čini mi se dugo. Tek, pojavi se online, nasmejala sam se i opet čekala. Evo i typing, skače gore, dole, gubi se. Šta li će napisati? Izlete poruka gotovo bez greške: kad dođeš idući put, javi se ranije, skuvaću kafu, a i ti ponesi kafu da malo pričamo kroz vrata.

Gotovo sasvim se oporavila, ne sedim više na stepenicama, pišemo, pričamo telefonom, glas, ona energična nota u njemu, isti je kao pre. Bila sam zaista nemarna prema svom ćudljivom kineskom telefonu. U eri kovida zavolela sam njegov varljivi mikrofon, slova koja mi izgledaju kao da su u inat meni sve sitnija, a tek tastatura – najbolji prijatelj.

Nedavno, ekran javlja da je druga drugarica bolesna, razvilo se brzo, u samo dva dana, poprimajući i neka svojstva o kojima nikad nisam čitala. Ta, čim je temperatura toliko visoka, zaključuju ekrani i tastature, to je sigurno kovid. Pa odmah prave strateški plan. Uključujem i drugaricu koja se oporavila. Kovid je, šta bi drugo bilo, kaže ona nepokolebljivo.

Nova bolesnica je u selu, hitna pomoć zađe kad stigne, u ovo vreme gotovo nikad, postoji samo jedan doktor. Sa energijom gotovo neverovatnom za rekonvalescentkinju, ona prva oporavljena od kovida, telefonom organizuje prevoz i pregled. Nemate vi pojma šta je kovidska solidarnost, prekida me kad pokušam nešto da doprinesem.

Uspela je, naravno, novoobolela drugarica je stigla, pregledana je, čak je otišla u bolnicu. Zahvaljujući tome što ovde ima dobrih ljudi i dobrih lekara. U bolnici nema WiFi, dakle prelazimo na SMS. Pacijentkinja je, uprkos svemu, visprena kao što je uvek, piše duhovito. Opisuje sebe, okolinu, lekare, sestre. Ređa opažaje čulima. Danju, uglavnom ono što vidi, noću zvukove kovid bolnice. Brzi hod medicinara, teške noge pacijenata, kolica – mala i velika.

Život. I ono drugo.

Izišla je iz krize, neke tegobe opstaju. Lekari ih tumače, nastoje da utvrde uzroke, a ona sve to provlači kroz presu svoje nadmoćne duhovitosti. Naši ekrani nas teše, njena tastatura zasmejava. Likovi iz lepe književnosti, iz psiholoških studija, bezobzirne noćobdije, udvorice. Svet kao i inače, samo u borbi na život i smrt. Naizgled običan.

Izgleda da je ona stvarno bolje – zaključujemo kroz kovid barijeru, koju preskaču ekrani i tastature. Piše o nagonu za samoodbranom od nužnih medicinskih procedura, o obuzdavanju tog primalnog krika. A onda mirnodopski prelazimo na metode farbanja kose u eri kovida i izbegavanja frizera. Šaljem joj poruke drugih o njoj samoj, kaže: divne su, dirljive i plemenite. A onda, brže-bolje, uskače u samoironiju kao najudobniju samoodbranu. Samo-nešto, auto-nešto, self-neko i nešto – lajtmotiv koji curi kroz ekrane i tastature.

Posle pandemije više ništa neće biti isto rečenica je banalna do povraćanja. Onog teškog, kovidskog. Šta je to ništa koje/što neće biti isto?

Jedno nešto neće, za sebe bar znam. Nikad više neću pomisliti da su oni koji – sami ili u društvu – dodiruju svoje tastature, plešu po njima, samodovoljni mrzitelji. Tastaturom se komunicira sa čovekom ili sa mašinom. Nije svejedno, bar meni. Ali se komunicira. Prelazi se barijera bolesti, uzdržanosti, gotovo svaka – i kad je postavi drugi i kad je postavi katastrofa i kad je sam sebi postaviš. Ako tastatura hoće, vidiš i razumevaš ne samo reči, nego i slike, čuješ glas, muziku, zvukove uopšte.

Ta to je stvarno bolje, plemenitije, o dirljivosti da i ne govorim, nego ono sramno fizičko zajedništvo naših 250 senatora narodnog parlamenta. Senatori ne komuniciraju, oni šalju poruke nama, s druge strane barijere. Govore da bi slali poruke. Dok ljudi, živi i bolesni, živi i sami, živi i gladni, živi i nesretni šalju poruke da bi komunicirali. Senatori govore sa mržnjom, govore da bi slali i rasejavali mržnju.

Preskaču barijeru, doduše i naša mrzovoljna nagađanja, ogovaranja, vređanja, nazovi racionalne debate, nagvaždanja, sav taj neizbežni prtljag jednog potonulog i izmoždenog društva bez utopije i bez nade.

Ali ljudi bez birokratski uobličenih trivijalnosti, bez neizbežnih i ispraznih misija i vizija, ostavljeni sami sebi i oslonjeni samo na sebe same, uspevaju da preskoče barijere oslobađajućim emocijama. Poluskrivenim strahom za drugog, ljutnjom na ono što zovu sudbinom, mukom iščekivanja u brizi za drugog, čežnjom zbog razdvojenosti, sve u svemu, ljubavlju. Umesto plastike, kao da se pod prstima uvija svila tastature, svileni dodir opet preskače kovid barijeru. Svaku barijeru. Da ljubavi nema, ako je nema, svako ostaje odsečen i sam sa svoje strane barijere. Bez lekovitog dodira tastature. Imamo tastature kao instrument prelaska preko barijere. Treba nam samo i to drugo.

Peščanik.net, 16.12.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)