Stepenice u Nadeždinoj kući, foto: Peščanik
Stepenice u Nadeždinoj kući, foto: Peščanik

Pismo iz kovid bolnice

Mladi, kojih je najviše, održavaju staru normalnost. Bliski susreti, doduše pod maskom, vizirom, slojevima plastičnih kesa na glavi, telu, stopalima, ali stare bučne radosti: Burek! I stari pozdravi: Vidimo se kod kolima.

Sa druge strane listom stariji muškarci odbijaju novu normalnost. Svoje pelene. Beže od svoje neprihvatljive nove realnosti pred mladim sestrama, jer drugačijih i nema. Neuspešna bekstva su obično samo vikanje, ponekad i pad na prvom koraku, ali uvek srčano kao da beže sa lopate. I to ne medicinske.

Ima i onih iz starih nenormalnosti. Možete ih prepoznavati po žanrovima.

Lik iz Čarobnog brega koji želi da svi budu zaraženi a da se čak i ovde, gde i jesu, pronađe neko koga bi zarazio jer i dalje ne može da diše pod maskom.

Sumanuti lik iz Šta se desilo sa Bejbi Džejn koji uvek nalazi nekog nemoćnog, nevoljnog, najbolje i dementnog preko koga će publici pokazati kakva je duša od osobe kad se i noću, dok svi spavaju a on ionako ne može, razdere dozivajući sestru da pomogne protežiranom, koji bi kao i svi ostali u sobi slatko spavao samo da se ovaj nije onako razdrao.

Ima likova i iz psihološke literature. Kritički roditelj koji ne žali vremena (vašeg) da vam objasni u čemu grešite. Adaptirano dete koje će još iritantnijim tonom objašnjavati kako treba da poštujete autoritet lekara.

I nasuprot svima takvima stoje oni malobrojni. Medicinski radnici koji su slatki san poslodavaca iz malih oglasa: odlični u radu pod pritiskom i sjajni timski igrači.

Sestrooo, povraćam krv.

Ne brinite, nije opasno. To vam je krv iz nosa, nemojte onako silovito da duvate jer otkačite krasticu koja je čep da vam ne ide krv iz nosa, a kad tako zabacite glavu ona se spusti i progutate…

Zvuk jednoličan i ritmičan kao iz dečije pesmice. Tiririri. Tiririri, pa tri takta ničega pa odmah zatim: tiririri, tiririri. Tako zvuči, dečije veselo, respirator.

Zvuk prevoženja mrtvih hodnicima – nije karakterističan. To je zvuk dobro podmazanih točkova po savršeno ravnom podu.

Mnogo je upečatljivija neupadljivost. Običnost čak tolika da bode oči. A opet će vam promaći, jer ako ste uopšte obratili pažnju to je zaličilo na možda neke radnike koji između sebe guraju neke deblje građevinske cevi uvijene u neku ciradu. Što i jeste istina, samo ne cela.

Kao što je i cela ova priča samo jedan deo kovid sveta. Onog bez politike. Samo život i ono drugo.

Goblen Nadeždine mame u bašti, foto: Peščanik
Goblen Nadeždine mame u bašti, foto: Peščanik
Ladolež u Nadeždinoj bašti, , foto: Peščanik
Ladolež u Nadeždinoj bašti, foto: Peščanik

Peščanik.net, 14.12.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)