„Dobro jutro, komšinice“, kaže nasmejani službenik nemačkog konzulata, ja ne mogu da verujem. Ni on. Sve mirno, nekako pitomo, na parkingu ima mesta, nema naređanih automobila sa decom koja u njima dremaju, evo nečega u čemu je lepo biti svedok.

U danu u kome možeš da pogledaš dužinom ulice Birčaninove i da vidiš, ljudi, neverovatno, svih petnaest godina rada CZKDa živeli smo sa ljudima koji čekaju, slušali njihove žalbe čim mrdneš iz dvorišta, gledali čekače kako se umivaju na dvorišnoj česmi, bilo je leto, bili su pod kišobranima, štitili se od sunca, bile su zime, štitili su se kišobranima od snega, dolazili u jedan sat noću, kada se mi razilazimo, i stajali u redu do ujutro kada su mogli da predaju papire i da dobiju broj.

Kada sam došla u Birčaninovu, pre više od petnaest godina i u vreme rata, u Paviljon, koji je prokišnjavao i bio pun dokumenata i stvari koji svedoče o kulturi i identitetu naroda, već tada je bio formiran red za vize, koji je godinama postajao sve veći i duži.

Bilo je tu neverovatnih scena, „malih uličnih prizora“. Fotograf koji je bio parkiran u jednim kolima i on bi dunuo u „izvučenu“ sliku, ponudio bi vam da je pogledate, i ako je u redu, nastavio sa radom. Sećam se Stojana Cerovića pred tim aparatom i u toj sceni, posle ga je čuvar uhvatio za jaknu, i falilo je malo, jako malo.

Na Konzulatu su se tada nalazila obaveštenja i obaveštenja ispod stakla čistog kao što su tada bili prozori na autobusima, trolejbusima i tramvajima, niti potrpana tužna lica vide kuda idu, niti se spolja dalo videti ko je u tom kontingentu. Vozili smo se ko stoka, jer šta „bili smo u ratu za identitet“. Ratu za koji smo, tek po nekakvom primirju, zaključivali da je služio transformaciji bivše socijalističke imovine. I pisalo je da je Klozet na železničkoj stanici. E ta institucija, institucija Klozeta bila je predmet našeg svakodnevnog rada.

Kada smo već služili, u dvorištu, za konsultante za popunjavanje upitnika za vize, i kada je bilo ko od nas naučio kada je žena „raspuštenica“, a kada „udovica“, tada je naša saradnja sa Konzulatom postala veoma intenzivna. Veoma često odlazila sam kod ambasadora Gerharda Envara Sremgensa, a potom kod Monike i Vilfrida Grubera sa raznoraznim zahtevima i molbama. Da se, recimo, otvori kiosk u kome bi oni koji ne mogu da popune obrasce mogli da to učine uz pomoć ljudi iz Konzulata, umesto da plaćaju raznoraznim nuđačima usluga.

Zatim sam se žalila na ponašanje raznih agencija i obezbeđivača, pominjala sam i „kapoe“ i sve redom, dizali su ruke i pitali „šta je sada, opet“, sve do molbe da se barem ispred ulaza sklone stenge, kako neko ne bi pomislio da je to red za karte za pozorište, bili su kooperativni i saradnja je bila produktivna, u datim uslovima. Obaveštenje o klozetu je nestalo, a stenge su skraćene.

Red za vize „igrao“ je u našim predstavama, naravno. Jednom je program predstave bio popunjeni upitnik za vize, na kapiji kroz koju ulazite u CZKD, piše „Žudnja za životom“, citat Vilhelma Rajha iz predstave „Slušaj mali čoveče“ Ane Miljanić, predstave koja je jedno veče, godine devedeset i sedme, skupila na dvorištu gotovo sve čimbenike naše tadašnje stvarnosti, sa „vođenjem“ nadahnutog Raše Popova.

No, kako je infrastruktura našeg dvorišta rasla, rastao je i red za vize, a sa njime i čitava infrastruktura Birčaninove ulice. Otvorena je kafana preko puta, pa onda još kafana, suvereni narod je negde morao nešto da popije, čekajući danju i noću, no, reći ćete, bolje je i to no što su raznorazni sipali uspavljujuća sredstva u napitke ne bi li čekači zaspali i bili opljačkani. Radnjice non stop digle su cene, agencije za osiguranje, čitava jedna imela na „žudnji za životom“, putovanjem, a i odlaskom, čekača viza. Na bedi i nesreći svi zarađuju, na tuđem životu.

Sećam se tačno i predloga Dušana Makavejeva da bismo mogli čekačima u redu da delimo vrećice sa zemljom ove zemlje.

Jutros, ne moramo da uzmemo šmrkove i čistimo, samo se još one odvratne kesetine viju u granama drveća.

I neki mir, nema one presudne groznice, trubljenja automobila, radosti onih koji su vizu dobili i plača i žalbi onih koji nisu uspeli. Nema mučne neizvesnosti i tišine u redu, obamrlosti koja se smenjivala sa groznicom uzajamnih ispovesti i vere da si baš ti taj koji je zaslužio vizu, a onaj drugi ne. Ređali su se uzajamni argumenti, takmičenja u pravu na vizu. Kao u svakom logoru, kao u svakom zatvoru.

Rečju, jutros je sloboda.

Ušla sam u Konzulat, nigde nikoga, one stolice sa kojih se ispovedaš u šalter, prazne, vrata otvorena, niko ih ne zatvara pred navalom i mnogim glasovima koji zovu u pomoć.

Sigurna sam da su ambasadori koji su ovome svedočili doprineli ovom jutru, svi oni koji su gledali i videli. Čini mi se da ću uvek videti „duhove“, kao uostalom i mnoge druge, i mrtve i žive, i onu ženu nemo naslonjenu na zid koja gleda u pečat odbijenosti i nema snage ni da plače, samo diže i spušta pasoš. I onu koja je došla da vidi ko je to i šta je iza natpisa „Žudnja za životom“, bila je iz Subotice. Kao što ću se uvek sećati Romkinje koja je otvorila vrata konzulata, uprkos svim stražama i merama obezbeđenja i viknula „Simo, bre, donesi mi pare, ova ovde ne da pasoš bez para“.

 
Danas, 02.12.2009.

Peščanik.net, 02.12.2009.

Leave a Reply