1.

Poslednjih trideset godina, Avganistan baca dugu i mračnu senku na svetska dešavanja. Međutim, u Avganistanu je povremeno bilo i važnih događaja koji su mogli doneti mir i promeniti istoriju sveta.

Jedan takav događaj odigrao se u februaru 1989, dok su se poslednji sovjetski vojnici povlačili iz Avganistana. Sovjetski ministar spoljnih poslova, Eduard Ševardnadze, doputovao je u Islamabad, što je bila prva poseta visokog sovjetskog funkcionera Pakistanu. Bio je to njegov poslednji pokušaj da ubedi premijerku Benazir Buto, vojsku i pakistansku obaveštajnu službu ISI da pristanu na privremenu podelu vlasti između avganistanskog komunističkog režima u Kabulu i mudžahedina. Nadao se da će sprečiti građanski rat i pripremiti teren za mirnu predaju vlasti mudžahedinima.

Do tada su se Sovjeti već uspaničili. Ironija je bila u tome što su se slagali sa procenom CIA-e da će se avganistanski predsednik Muhamed Nadžibula održati na vlasti samo nekoliko nedelja nakon povlačenja sovjetskih trupa. CIA se prevarila – Nadžibula će vladati još tri godine, dok ga građanski rat ne bude primorao da potraži utočište u kancelariji Ujedinjenih nacija u aprilu 1992. ISI nije prihvatila Ševardnadzeov predlog. Želela je da na vlast u Kabulu dovede Gulbudina Hekmatjara, jednog od sedmorice vođa mudžahedina i svog glavnog čoveka. CIA je takođe savetovala ISI da ne popusti Sovjetima. Oni su želeli da se osvete za poniženje Amerike u Vijetnamu i da proslave potpuni debakl komunista u Kabulu – bez obzira na broj avganistanskih žrtava. Politički kompromis nije bio deo plana CIA-e i ISI.

Pozvan sam na sastanak sa Ševardnadzeom kasno u noć. Sećam se jednog frustriranog i vidno besnog čoveka, razjarenog zbog nepromišljenosti Pakistana i SAD-a i jasne namere obe države da ponize Moskvu. Izneo je apokaliptičnu viziju budućnosti Avganistana, Pakistana i celog regiona. Njegova predviđanja o predstojećem nasilju pokazala su se kao tačna.

Da je u tom presudnom trenutku prihvaćeno Ševardnadzeovo kompromisno rešenje, svet bi možda bio pošteđen avganistanskog građanskog rata koji je trajao jednu deceniju, kao i razaranja Kabula, uspona talibana koji su pružili utočište Al-Kaidi. Možda bismo izbegli čak i 11. septembar i mnoge druge događaje uključujući i poslednji pokušaj nigerijskih ekstremista da detoniraju bombu u avionu koji je leteo preko Atlantskog okeana, ubistvo sedam službenika CIA-e u avganistanskoj bazi i sve veći broj žrtava među NATO vojnicima i civilima u Avganistanu.

Izgleda da se, uz Obamin kontroverzni i rizični plan da poveća broj američkih vojnika u Avganistanu, da bi kroz 18 meseci otpočeli proces povlačenja, bliži još jedan presudan trenutak za sve države i političke čelnike u regionu. Odlučuje se o tome da li su Amerika i njeni saveznici spremni na pregovore sa avganistanskim talibanima, jer vojna pobeda nije na vidiku, a nema drugog načina da se okonča tridesetogodišnji rat.

Kada se to desi, što je neizbežno, hoće li SAD i NATO biti spremni na pregovore sa talibanima ili će, kao sada, imati različite stavove? Da li će predsednik Hamid Karzaj imati dovoljan kredibilitet da učestvuje u tim pregovorima i sprovede sporazum koji bi bio postignut? Da li će ISI tražiti da se njeni talibanski štićenici vrate na vlast? Da li će konzervativni talibani, kada osete da je pobeda nadohvat ruke, uopšte pristati na pregovore i biti spremni da odbace Al Kaidu, ili će sačekati još 18 meseci, dok ne otpočne povlačenje Amerikanaca?


2.

Avganistanski talibani sada deluju širom zemlje. Prošle godine su se proširili na zapad i sever Avganistana, koji su dotad bili mirni. Njihove vođe se skrivaju u Pakistanu. Broj žrtava na obe strane se drastično povećao. Prema podacima UN-a, tokom 2009. u proseku je bilo 1.200 napada mesečno od strane talibana i drugih pobunjenika – što je 65% više nego prethodne godine. Za 12 meseci, ubijeno je 2.412 avganistanskih civila – 14% više nego prošle godine, od kojih su dve trećine ubili talibani, što je povećanje od 40%. Uz to, broj poginulih američkih i NATO vojnika porastao je za 76%, sa 295 u 2008. na 520 u 2009.

Situaciju su za avganistansku vladu dodatno otežali problemi oko regrutacije i prijema u policiju Paštuna iz južnih provincija koje su većim delom pod kontrolom talibana, mada je od nedavno, nakon povišica plata pripadnika bezbednosnih snaga, broj paštunskih regruta porastao. Ipak, talibani su se uvukli u avganistansku vojsku i policiju – ključne institucije za sporovđenje plana SAD-a za prenošenje vlasti lokalnim snagama do jula 2011. U mnogim delovima Avganistana, obustavljeni su programi razvoja, a skoro polovina osoblja UN-a premeštena je u Dubai i srednju Aziju iz bezbednosnih razloga.

Prema rečima generala majora Majkla Flina, šefa vojno-obaveštajne službe NATO u Avganistanu, talibani sada imaju “guvernere u senci” u 33 od ukupno 34 provincije – njihov je posao organizacija pokreta na nivou provincija i ometanje vladinih projekata u tim oblastima– a taj pokret “može trajati beskonačno”. Flin je okarakterisao američku obaveštajnu službu u Avganistanu kao “nekompetentnu” i “neobaveštenu”.[1]

Zapovednici talibana su pooštrili svoju agresivnu kampanju zastrašivanja i ubijanja civila zaposlenih u Karzajevoj vladi, humanitarnim organizacijama, ženskim udruženjima, pa čak i UN-u. Osamnaestog januara, pobunjenici su izvršili dva koordinisana samoubilačka napada na samo nekoliko metara od predsedničke palate u centru Kabula, nakon čega je usledila paljba u kojoj su poginula tri vojnika i dva civila, a ranjeno više od 70 osoba. “Nalazimo se na važnoj raskrsnici… Ova situacija se ne sme nastaviti ako želimo da postignemo uspeh u Avganistanu,” rekao je generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun u obraćanju Savetu bezbednosti početkom meseca. “Postoji rizik da situacija postane nepopravljiva,” dodao je.

U Vašingtonu vlada mišljenje da se mnogi talibanski borci mogu pridobiti, s tim da se prvo moraju suzbiti jačanjem američke vojske, što bi prekinulo njihov uticaj i kontrolu nad naseljenim centrima i glavnim putevima. Strategija koju američka vojska sada primenjuje podrazumeva prvo slabljenje talibana, a tek nakon toga pregovore. Komandant NATO snaga, general Stenli Makristal, ima na raspolaganju poseban fond od milijardu i po dolara za podsticaj i podršku talibanima koji predaju oružje, kao i grupu britanskih i američkih oficira koji prave planove za pridobijanje talibanskih komandanata i boraca u trenutku dok Amerikanci preuzimaju kontrolu na terenu. General Makristal mi je početkom januara u Islamabadu rekao da je siguran da se mnogi talibani mogu tako pridobiti. Proces pomirenja bi pokrenuo Karzaj, koji već nekoliko godina poziva talibanske vođe na razgovor.

Tekuća kriza se može posmatrati iz još jedne perspektive. Uprkos svim uspesima, talibani trenutno nisu na vrhuncu moći. Ne kontrolišu najveće naseljene centre – niti to mogu, imajući u vidu vojnu i vazduhoplovnu snagu NATO-a. Nema opštih, narodnih pobuna protiv NATO snaga, kao što ih je bilo protiv koalicionih snaga u Iraku. Velika većina Avganistanaca ne želi povratak talibanskog režima, koliko god da su besni na Karzajevu vladu i ogorčeni zbog neuspeha međunarodne zajednice da obezbedi ekonomsku stabilnost. Mnogi Avganistanci veruju da ima nade za poboljšanje bezbednosne situacije i za bolje životne uslove dokle god vojska zapadnih zemalja ostane tu.

To znači da narednih nekoliko meseci predstavljaju ključnu priliku da se talibani ubede da je to za njih najbolje vreme za postizanje sporazuma, jer su sada u najboljoj poziciji.


3.

I general Makristal i Dejvid Patreus, šef američke vojne komande, kažu da se do pobede ne može doći ubijanjem. Obama je jasno stavio do znanja da želi da Al Kaida bude vojno poražena, ali kada se radi o talibanima, bliža mu je opcija pregovora. U govoru koji je održao u Vest Pointu u decembru, Obama je rekao da podržava napore Kabula da „otvori vrata onim talibanima koji se budu odrekli nasilja i koji budu poštovali ljudska prava svojih sugrađana.“

Trenutna vojna strategija Amerike jeste da se talibanski borci i komanda razdvoje i rasele, bez ikakvih političkih ustupaka ili promene avganistanskog ustava. Ali Vašington je i dalje podeljen po pitanju razgovora sa talibanskim vođama. Različita viđenja imaju ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo odbrane, Bela kuća i CIA, a razdor postoji i između Amerike i njenih saveznika.

General Makristal mi je rekao da mnogi talibanski komandanti srednjeg ranga i njihovi ljudi čekaju da Karzaj najavi strategiju pomirenja pre nego što ponude da pređu na drugu stranu. „Reintegracijom bivših talibana u društvo povećavaju se šanse za suzbijanje pobune u Avganistanu… ali Al Kaida se mora pronaći i uništiti.“ On kaže da bi odluku o tome da li Amerika i njeni saveznici treba da razgovaraju sa talibanskim vođama trebalo da donese Vašington. U decembru mi je specijalni izaslanik za Avganistan i Pakistan Ričard Holbruk rekao da se, po njegovoj proceni, 70% talibana bori zbog lokalnih problema ili za novac, a ne zbog ideološke odanosti pokretu, i da se oni mogu pridobiti.

Za to vreme, talibani su pokazali prvu naznaku fleksibilnosti, što se vidi iz bajramskog saopštenja na deset strana izdatog u novembru 2009. Iako u saopštenju talibanski vođa Mula Omar hrabri svoje borce da istraju u džihadu protiv „arogantnog (američkog) neprijatelja“, on takođe obećava da će naredni talibanski režim doneti mir i da neće predstavljati pretnju za susedne države – čime nagoveštava da se Al Kaida neće vraćati u Avganistan sa talibanima. Tonom koji bolje pristaje nekom diplomati nego ekstremisti, Omar kaže: „Islamski Emirat Avganistan želi da preduzme konstruktivne mere, zajedno sa svim ostalim državama, u cilju međusobne saradnje, ekonomskog razvoja i bolje budućnosti zasnovane na međusobnom poštovanju.“

Nedelju dana kasnije, iz odgovora talibana na Obamin govor u Vest Pointu mogao se pročitati isti stav. Nisu se spominjali ni džihad ni nametanje šerijatskog prava. Talibani sada govore o nacionalnoj i patriotskoj borbi za nezavisnost Avganistana i poručuju kako „su spremni da se pravno obavežu ako se strane sile povuku iz Avganistana.“ U novogodišnjem saopštenju, bez obzira na osudu američke ofanzive, izgledalo je kao da talibani čak i saosećaju s Obamom, pominjući kako američki predsednik ima „velike probleme i moćne protivnike“ u svojoj zemlji.

Početak ovakvog diskursa može se smestiti u proleće 2009, kada su održani tajni pregovori. Pod pokroviteljstvom Saudijske Arabije, na zahtev Karzaja, u razgovorima su učestvovali bivši (ili sada penzionisani) talibani, bivši pripadnici Al Kaide i Karzajevi predstavnici. Nije postignut dogovor, ali razgovori su pokrenuli čitav niz poseta važnih talibanskih vođa Saudijskoj Arabiji, koje su trajale do kraja 2009. Američki, britanski i saudijski zvaničnici, koji su održavali posredne kontakte sa talibanima, sugerisali su im da se odreknu Al Kaide i da iznesu svoje zahteve. Talibani su kao protivuslugu za distanciranje od Al Kaide zatražili da se ispuni njihov glavni zahtev: da sve strane sile moraju da javno saopšte kada planiraju da napuste Avganistan.

Saudijska obaveštajna služba Istakhbarat nije osnovana zbog bavljenja političkim pitanjima, ali je talibanima obezbedila bezbedne lokacije za sastanke i poslužila kao posrednik između njih sa jedne i avganistanske vlade i američkih zvaničnika sa druge strane. Važno je pomenuti da je ISI, koja je od svojih nekadašnjih saudijskih saveznika zahtevala da se uključi u pregovore, za sada izostavljena, na zahtev i talibana i avganistanske vlade – jer joj ni jedni ni drugi ne veruju. To će se sada možda promeniti. Budućnost formalnih pregovora sa talibanskim vođama zavisi od Pakistana i ISI.


4.

Napetost koja vlada između Amerike i Pakistana pojačana je u proteklih nekoliko meseci, jer Vašington zahteva od pakistanske vojske da „zarobi ili eliminiše“ vođe avganistanskih talibana, kao i glavne ekstremiste u Pakistanu. Misli se na talibanske vođe koje žive u Kveti i Karačiju, i njihove saveznike poput Džalaludina Hakanije i Gulbudina Hekmatjara, koji žive u Severnom Vaziristanu, plemenskom području na avganistanskoj granici. Pakistanci poručuju da su zaokupljeni sopstvenim problemima sa pakistanskim talibanima i sve češćim terorističkim napadima raznih pobunjeničkih grupa. Pakistanska vojska je premala, Pakistan nema mnogo novca i izlazi u susret Amerikancima samo kada mora. U stvari, Pakistan nikad nije pokrenuo vojnu ofanzivu protiv avganistanskih talibana, jer ih smatra potencijalnim saveznicima u postameričkom Avganistanu. Do tada će Amerika dići ruke i od Pakistana.

Pakistanska vojska se jako boji američkog povlačenja iz Avganistana. Rezultat toga bi mogao biti novi građanski rat i haos u njihovom susedstvu. „Želimo da američka ofanziva uspe u Avganistanu, jer ako ne uspe, mi ćemo platiti cenu,“ rekao mi je jedan pakistanski oficir. Vojska je takođe ubeđena da će Amerika na kraju sklopiti savez sa Indijom, kao i u to da su Amerikanci dozvolili Indiji da učvrsti svoj uticaj u Kabulu na štetu Pakistana. Iako su se toliko žrtvovali za Avganistance u proteklih trideset godina, pomažući im u borbi protiv Sovjeta, Pakistanci sada nemaju prijatelja u Avganistanu – osim avganistanskih talibana, koji se prema ISI više odnose nepoverljivo nego prijateljski.

Kako bi povratila uticaj u Avganistanu i proterala Indijce kada Amerikanci odu, pakistanska vojska bi mogla da pomogne talibanima da ponovo zauzmu Kabul i oforme vladu koja bi sarađivala sa Pakistanom. Međutim, to je sada previše rizično: međunarodna zajednica to nikad ne bi dopustila, a takav režim bi pružio oslonac pakistanskim talibanima za nove napade u samom Pakistanu.

Visoki vojni i obaveštajni kadrovi iz Pakistana kažu da su ponudili da organizuju razgovore između talibanskih vođa, Amerikanaca i Karzaja. „Želimo da razgovori odmah otpočnu, a ne za 18 meseci kada se Amerikanci budu povlačili, ali oni moraju da nam veruju,“ rekao mi je jedan visoko rangirani oficir. Između CIA-e i ISI vlada veliko nepoverenje, a i druge države bi se verovatno pobunile ako bi Pakistan insistirao da pregovore organizuje ISI. Pakistanski zvaničnici tvrde da kada bi, ako ISI organizuje pregovore, nezavisni kontakti između talibana i CIA-e, britanske obaveštajne službe (MI6) i avganistanskog Nacionalnog bezbednosnog direktorata (NDS) morali da prestanu. Oni tvrde da samo žele „da se povede računa o pakistanskim nacionalnim interesima u Avganistanu“ – a to su nacionalni interesi koji se moraju jasno predočiti Amerikancima i Avganistancima.

Ovo je važna promena zvaničnog pakistanskog stava. U proteklih devet godina, uprkos dobro poznatim vezama ISI sa avganistanskim talibanima – Pakistan je poricao da ima uticaj na talibanske vođe, i nije dolazilo u obzir da javno budu njihovi domaćini. Pakistan će morati dobro da se potrudi da zadobije poverenje Amerikanaca i Avganistanaca ako želi da organizuje pregovore s talibanima. Ali nesporazumi se mogu izgladiti dogovorima raznih obaveštajnih službi i vlada. Visoki zvaničnici američke vlade kažu da Pakistan postupa „fleksibilnije“ prema Avganistanu nego ranije.

Kako će na to reagovati talibanske vođe? Mnogima od njih je dosta manipulacija ISI i više bi voleli da se ISI ne meša u takve pregovore. Neki talibani su izgradili dobre odnose sa avganistanskim NDS-om, obaveštajnom službom vlade u Kabulu. Službe NDS-a i ISI se preziru i ne veruju jedna drugoj, i NDS bi teško dozvolio da ISI preuzme ključnu ulogu u pregovorima. Što je još važnije, za pomirenje sa talibanima mora da se izjasni i nepaštunsko stanovništvo sa severa zemlje, a ti ljudi su besni na talibane i ISI. Ako etničke grupe sa severa, koje čine preko 50% ukupnog stanovništva, ne budu prihvatile plan pomirenja, moglo bi doći do novog građanskog rata poput onog iz devedesetih.

Ali ISI ima uticaj nad talibanima. Ne samo što talibani mogu da regrutuju nove borce iz Pakistana, da odande dobijaju lekarsku pomoć i druge usluge, već i porodice većine talibanskih vođa žive u Pakistanu, gde poseduju kuće i imaju preduzeća i prodavnice.  Talibanske vođe putuju u Saudijsku Arabiju sa pakistanskim pasošima. Zbog svega ovoga su podložni pritiscima od strane ISI. Pre nego što američka vojska čak i pomisli na pridobijanje talibanskih komandanata srednjeg ranga, obe strane moraju da provere šta ISI misli o tome.

Očajnička želja pakistanske vojske da barem delimično kontroliše razvoj događaja u Avganistanu rezultat je njihovog strateškog cilja da izbegnu opkoljavanje od strane Indije, ali i neuspeha iz 2001. Vojska se i dalje oporavlja od odluka bivšeg predsednika Buša da dozvoli antipakistanski nastrojenoj Severnoj alijansi da zauzme Kabul 2001, da ignoriše zahteve Islamabada za učestvovanje u planiranju američke strategije u Avganistanu i da tretira sve avganistanske Paštune kao potencijalne talibane. To je radikalizovalo paštunsko stanovništvo u samom Pakistanu, koje je više nego dvostruko brojnije nego u Avganistanu. (U Avganistanu živi 12 miliona Paštuna, a u Pakistanu 27 miliona.)


5.

Za razgovore sa talibanima nije dovoljna samo tajna saradnja obaveštajnih službi, niti podmićivanje talibanskih komandanata od strane CIA-e – kao što se radilo 2001. sa Severnom alijansom. Mora se javno promovisati strategija konkretnih poteza za izgradnju političkih institucija i pružanje humanitarne pomoći na način koji ne podrazumeva nametljivu kontrolu Zapada – što je strategija koja bi mogla privući mnoge talibane, smanjiti nasilje, i umiriti one Avganistance koji se protive sličnim kompromisima. Obamini zvaničnici su često pominjali takvu javnu strategiju, ali su malo toga uradili u prvoj godini mandata. Ali takvi ciljevi su od neprocenjive važnosti.

Evo nekoliko predloga šta bi trebalo učiniti pre nego što se otpočnu pregovori sa talibanima. Amerika i NATO teoretski prihvataju skoro sve ove tačke, ali nijedna nije ispunjena:

1. Ubediti države koje se graniče sa Avganistanom i druge zemlje u regionu da se uključe u strategiju pomirenja sa talibanima, kojom bi rukovodila avganistanska vlada. Stvaranje regionalne strategije i konsenzusa po pitanju Avganistana bio je jedan od najvažnijih ciljeva Obamine administracije, ali malo toga je urađeno. Od Irana pa do Indije, regionalne tenzije su gore nego pre godinu dana.

2. Dozvoliti Avganistanu da podnese zahtev Savetu bezbednosti UN-a za brisanje imena talibanskih vođa sa spiska terorista iz 2001 – ukoliko se te vođe odreknu nasilja i prekinu kontakte s Al Kaidom. Rusija za sada ne pristaje na te zahteve, ali Obama se nije dovoljno potrudio da od ruskih lidera iznudi takav ustupak.

3. Usvojiti rezoluciju u Savetu bezbednosti kojom bi se avganistanska vlada formalno ovlastila za pregovore s talibanima, i omogućiti Americi, NATO-u i UN-u da pomognu taj proces. To bi podrazumevalo ubeđivanje država poput Rusije i Indije da glasaju za takvu rezoluciju (Komitet Saveta bezbednosti je 27. januara objavio da je, uz saglasnost Rusije, ukinuo sankcije protiv petorice bivših talibanskih zvaničnika, koji sada podržavaju Karzajevu vladu.)

4. Naterati NATO i avganistansku vojsku da preuzmu odgovornost za bezbednost onih talibana i njihovih porodica koji se vrate u Avganistan, uz pomoć međunarodnih agencija poput Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice ili Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koje bi sarađivale sa avganistanskom vladom u pružanju pomoći povratnicima. To bi podrazumevalo nadoknade, smeštaj, prekvalifikaciju i druge probleme koji čekaju povratnike.

5. Obezbediti adekvatna sredstva, obuku i ljudstvo za vladinu agenciju za pomirenje, kojom bi rukovodila avganistanska vlada, a koja bi sarađivala sa zapadnim silama i humanitarnim agencijama u kreiranju razumljivog i preciznog programa za bezbedan povratak talibana i njihov smeštaj.

6. Podsticati pakistansku vojsku da pomogne NATO-u i avganistanskim snagama u obezbeđivanju povratnika i njihovih porodica i dozvoliti neophodnu prekograničnu podršku međunarodnih humanitarnih agencija. Sugerisati Pakistanu i Saudijskoj Arabiji da pomognu talibanima u osnivanju legalne političke stranke, što su već uradili drugi avganistanski ekstremisti – poput bivših pripadnika partije Hizb-i-Islami Gulbudina Hekmatjara. To bi bio strahovit udarac za Al Kaidu i pakistanske talibane, i time bi Obamino često ponavljano obećanje da je spreman da razgovara sa protivnicima u muslimanskom svetu dobilo konkretan oblik.

7. Talibanskim vođama treba obezbediti neutralan teren, kao što je Saudijska Arabija, gde bi mogli da održavaju sastanke sa avganistanskom vladom i NATO-om. Amerika bi trebalo da oslobodi preostale avganistanske zatvorenike iz Gvantanama i da im dozvoli povratak u Avganistan, Pakistan ili Saudijsku Arabiju.

Ukoliko se ne preduzmu takve već najavljene mere, talibani bi mogli da zaključe kako je bolje i bezbednije da se u narednih 18 meseci pritaje, da sačekaju odlazak Amerikanaca, i da potom, kada procene da je Avganistan najslabiji, zaigraju na sve ili ništa i krenu na Kabul – iako bi to samo dovelo do novog građanskog rata.


6.

Dok se Avganistan nalazi pred važnom prekretnicom, pred nama je knjiga koja po prvi put približava čitaoca talibanskom načinu razmišljanja – Moj život s talibanima, autora Mule Abdula Salama Zaifa, bivšeg talibanskog ministra i ambasadora u Pakistanu, koji je četiri godine robijao u Gvantanamu. Ovu knjigu, koja je prvobitno objavljena na paštunskom jeziku, divno su preveli i dopunili opširnim napomenama Aleks Strik van Linshoten i Feliks Kuen, dva istraživača koja žive u Kandaharu, odakle potiču talibani.

Zaif je rođen 1968. i odrastao je u prašnjavom seocetu u kandaharskoj oblasti. Poput mnogih talibana, preci su mu bili mule i bio je siroče, jer je u detinjstvu ostao bez roditelja. Ekonomski razvoj nije dopirao do takvih avganistanskih sela, i njegov život se svodio na učenje u medresi, zemljoradnju i poštovanje paštunskih plemenskih običaja časti i osvete. Njegovo pleme je pobeglo iz Pakistana nakon sovjetske invazije 1979, ali se on kao petnaestogodišnjak vratio kući da se bori. Tokom osamdesetih borio se pod raznim komandantima, od kojih je jedan bio Mula Omar.

Zaif dramatično opisuje izrazito teške uslove pod kojima su se Avganistanci borili – bez hrane, lekova i dovoljno municije, pod neprekidnim sovjetskim bombardovanjem.

Kada sam krenuo u džihad, imao sam petnaest godina. Nisam znao da pucam iz kalašnjikova niti da vodim ljude u borbu. O ratu nisam znao ništa. Ali ruski front je bio vatreno krštenje i… na kraju sam komandovao brojnim mudžahedinskim grupama.

Kada su Sovjeti otišli iz Avganistana, Zaif je postao mula u jednom selu nadomak Kandahara. Opisuje kako se na jugu situacija pogoršavala dok su ratne vođe i kriminalci iznuđivali putarinu od kamiondžija, otimali i silovali žene i kidnapovali dečake, prisiljavajući ih da im budu ljubavnici. Zaif je bio jedan od prvih talibana; u zimu 1994. je sa drugim sličnim mladićima počeo da pravi planove za rešavanje problema ratnih vođa.

Tada je, kao i sada, bio beskrajno odan Muli Omaru, za koga piše da je – pomno slušao svakog, koliko god da je ovaj govorio, i nikad ga nije prekidao. Kada bi ga saslušao, odgovarao je precizno i skladno.

Na osnivačkom sastanku talibana, svaki se čovek zakleo na vernost Omaru. Ta zakletva je i dalje na snazi, i upravo zato nijedan talibanski komandant nije odao Omarov položaj. Kako su talibani počeli da osvajaju Avganistan, Zaif je konstantno unapređivan.

Nakon što su talibani 1996. osvojili Kabul, Zaif je premešten u ministarstvo odbrane, gde je, kako piše, nedeljni budžet za talibansku vojsku koja se borila protiv Severne alijanse bio 300.000 dolara, tj. samo 14 miliona dolara godišnje. Do 1999. godine, kada su talibani kontrolisali 80% teritorije Avganistana, njihov ukupni godišnji budžet iznosio je samo 80 miliona dolara – a novac je obezbeđivan od islamskih poreza koje su nametnuli talibani, kao i od donacija iz Pakistana, Saudijske Arabije, i nakon 1996, od Osame Bin Ladena (iako ga Zaif ne spominje). Zaif opisuje haotičnu i nekoordinisanu vladu:

Budžet ni približno nije bio dovoljan za otpočinjanje bilo kakvog ozbiljnog razvojnog projekta; bila je to kapljica vode koja pada na užaren kamen i isparava bez traga.

U prvom delu knjige, Zaif opisuje koliko je mrzeo ISI, i kako se ta mržnja produbila 2000. kada je imenovan za talibanskog ambasadora u Pakistanu. Tvrdi da je odolevao pokušajima ISI da ga regrutuje. „U pregovorima s njima pokušavao sam da ne budem previše sladak da me ne bi progutali, ili previše gorak, da me ne bi ispljunuli.“ Opisuje kako je „ISI pustila duboko korenje u Avganistanu, kao što se kancer širi čovekovim telom,“ i kako se „svaki avganistanski vladar na njih žalio, ali niko nije uspeo da ih ukloni.“ Zaif je organizovao sopstvenu tajnu mrežu pakistanskih zvaničnika koji su ga obaveštavali o tome šta ISI planira u vezi sa talibanima.

Međutim, Zaif izostavlja nešto bitno. Ne spominje finansijsku i materijalnu pomoć koju je ISI pružala talibanima, i jedva spominje Al Kaidu ili činjenicu da je njegov junak Mula Omar postao blizak sa Bin Ladenom. Ništa ne govori o represivnom odnosu talibana prema ženama, uključujući i zabranu njihovog školovanja, i ne spominje talibansko okrutno kažnjavanje, poput javnog kamenovanja.

Do 2001. godine, pošto je sankcijama UN-a ograničen kontakt talibana sa međunarodnom zajednicom, Zaif je ostao jedini talibanski vođa koji je mogao da se sastaje sa američkim i zapadnim izaslanicima. Njegovim odnosom sa američkom ambasadom u Islamabadu dominirali su zahtevi Amerikanaca za izručenje Osame Bin Ladena. Neposredno nakon 11. septembra, očajnički je pokušavao da spreči neizbežni napad na svoju zemlju, upućujući apele ambasadama zapadnih zemalja i Ujedinjenim nacijama, i pokušavajući da pridobije podršku islamskih država. Sastao se sa Mulom Omarom, koji je bio ubeđen da se Amerikanci neće usuditi da napadnu. Omar je mislio, kako piše Zaif, „da su šanse da Amerikanci odu dalje od pukih pretnji manje od 10%, i da napad nije mnogo verovatan.“

U januaru 2002. godine ISI ga je predala Amerikancima – on kaže da su ga prodali – i završio je u Gvantanamu. Sada živi u Kabulu pod vladinom zaštitom i zalaže se za mir i pomirenje u Avganistanu. Kaže da ne veruje u Al Kaidu, ali da govori kao avganistanski patriota sa snažnim simpatijama za talibane. Avganistan je, piše on, „kao porodična kuća u kojoj svi mi imamo pravo da živimo… bez diskriminacije, ali zadržavajući svoje vrednosti. Niko nema pravo da nam to uskrati.“ Može li Avganistan ikada postati miran dom za sve Avganistance? Oni to svakako zaslužuju.

 
Prikazana knjiga: Moj život sa Talibanima, Abdul Salam Zaerf; uredili i preveli sa paštunskog: Aleks Strik van Linšoten i Feliks Kuen, Columbia University Press

Ahmed Rašid, The New York Review of Books, 27.01.2010.

Sa engleskog preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 22.02.2010.

———–    

  1. Vidi Noah Shachtman, Afghan Insurgency Can Sustain Itself Indefinitely: Top U.S. Intel Officer, Wired.com, 08.01.10. Izveštaj generala Flina, pod nazivom State of the Insurgency: Trends, Intentions and Objectives predstavljen je 23.12.09. Takođe vidi NATO Official: US Spy Work Lacking in Afghanistan, Associated Press, 05.01.10.