Dokle ćeš, savetniče?

Fotografije čitateljki, Arta Merk Kostić

Fotografije čitateljki, Arta Merk Kostić

„Omiljeni “profesor i nekadašnji dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, bivši pravni stručnjak SRS i SNS, opunomoćeni liferant zemnih ostataka članova dinastije Karađorđević, predsednik komisije za otvaranje sefova i aktuelni savetnik NJ.K.V. Tome sa Zemljom – Oliver Antić, oglasio se nedavno na stranicama Politike.

Nastupio je u svom stilu: malo starorimske istorije (citirao je Cicerona iz govora pred Senatom: “Dokle ćes Katilina da zloupotrebljavaš strpljenje naše?”), (pre)malo pravnog rezona i mnogo zamena teza i poziva na represiju.

Savetnik je na početku svog teksta naglasio patološku prirodu napada na vlast i potcrtao da treba odvojiti osnovanu kritiku od napada. Nije se udubljivao u to kako razlikovati kritiku od napada (nosioci javnih funkcija koje Oliver Antić brani svaku kritiku smatraju napadom, bez obzira što je oštra reč dopuštena ako se radi o temi od javnog interesa). Bilo mu je važnije prokazivanje kojekakvih šarlatana, to jest stručno naučnih anonimusa i pojedinaca iz tabloida koji truju javnost neistinama i iskušavaju granice našeg strpljenja.

Čitaocima je ostavljeno da nagađaju ko su ti naši: predsednik Republike, Vlada, sam savetnik ili građani. Odmah zatim savetnik predsednika Republike navodi famozni tekst BIRN-a koji sažima u par reči: napad na Vladu zbog uštede od 23 miliona evra. Kao sledeći primer patologije on navodi javne pozive na ubistvo premijera, čime ih stavlja u isti koš sa BIRN-ovim tekstom. (Povezivanje BIRN-ovog teksta i poziva na ubistvo svakako je deo patologije, ali one u savetnikovoj glavi.)

Profesor nastavlja pronicljivom napomenom koja zaslužuje citate u pravnim enciklopedijama: Neprimena prava nije odlika pravne države, odnosno vladavine prava, već naprotiv. U svojoj genijalnosti, ovaj citat se može meriti jedino sa mudrošću Broja 1 iz Alana Forda: Kaniš li pobijediti, ne smiješ izgubiti.

Njega posebno tište optužbe na račun njemu najbližih, prve dame i predsednika Republike. On prvo nastoji da demontira napade “kukavnih pisaca” na račun supruge predsednika tvrdeći da se knjigovodstveno beleži svaki potrošeni cent inostranih donacija. Kako to silno knjigovodstvo nije dostupno na web-sajtu supruge predsednika, ovde savetniku moramo verovati na reč.

On je naročito ozlojeđen kritičkim pisanjem pojedinih medija o određivanju mere zabrane vazdušnog saobraćaja iznad sela u kome predsednik poseduje vikendicu. On obaveštava javnost da su nadležni organi utvrdili da su se organizatori avio tura u Šumadiji dosetili da ponude prelet preko vikendice predsednika u Bajčetini. Čini se da je siroti predsednik primoran da trpi znatiželjne poglede turista i paparaca koji plaćaju basnoslovne sume kako bi u niskom naletu videli obrise predsednika sa šajkačom kako čuči pored svog čuvenog kazana. Savetnik zatim pribegava uporedno pravnom pristupu i ističe da je zabrana leta iznad objekata u kojima šefovi država borave uobičajena praksa. Kao primere on navodi Belu kuću, Kemp Dejvid, Bakingemsku palatu, zatim pominje predsednike Francuske, Rusije, Kine, Turske i Češke. Konačno, on svoj argument potkrepljuje sledećim monarsima: japanski car, saudijski, švedski, tajlandski kralj, kuvajtski emir, brunejski sultan i šeik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Profesor završava uporedno pravni deo svog izlaganja podsećanjem da bi u svakoj drugoj zemlji oni koji pišu o predsedniku Republike dovodeći u pitanje njegovo legitimno pravo da zabrani let iznad svoje vikendice, bili izloženi “obradi” organa bezbednosti.

Tako svi dobronamerni građani mogu da shvate da je zabrana leta ne samo nad vikendicom već i nad svakim prostorom kojim se predsednik kreće, na primer dok peče rakiju, prima državnike, ide kod brice ili posećuje svoje naslednike u nelegalnim vikendicama – prosto neophodna. Ko ne uviđa ovu nužnost, rizikuje da postane predmet obrade bezbednosnih službi.

Šalu na stranu, savetnik je takođe poražen pasivnošću organa gonjenja koji u napadima na predsednika i predsednikovicu ne prepoznaju bića raznih krivičnih dela. On navodi da član 173 Krivičnog zakonika, koji kriminalizuje javno izlaganje poruzi Srbije, njene zastave ili himne, i predviđa novčanu ili kaznu zatvora do 3 meseca – treba “tumačiti ciljno”, tako da se zatre svaki pokušaj postavljanja pitanja šta i sa čijim novcem radi prva dama i da li je primereno zabranjivati let iznad jedne vikendice. Da nismo na deklarisanom kursu ka Evropi, verovatno bi savetnikova “struka” prevagnula te bi za uvredu predsednika bez ustezanja predložio preuzimanje saudijskog “rešenja” – 1000 udaraca šibom na javnom mestu.

Sa druge strane, bivši dekan Pravnog fakulteta se u ovom tekstu nije posebno bavio izvesnim haškim optuženikom koji, dok čeka izricanje presude, aktivno urušava dostojanstvo predsednika Republike. Treba ga razumeti, imajući u vidu da su krajem 90-ih zajedno proganjali nepoćudne profesore i devastirali ono malo ugleda koji je bio preostao Pravnom fakultetu u Beogradu. Možda bi mu njegov stari kolega i mentor javno uzvratio nekom starorimskom krilaticom, na primer: “Zar i ti sine B(v)ute?” A možda je naš savetnik samo bolećiv na stare olinjale zverke odbačene od čopora. Ko će ga znati.

Peščanik.net, 20.01.2015.