Da ne bude nikakve zabune, mislim na film, još jedno višesatno čudovište Pitera Džeksona, još jednu mračnu i depresivnu priču koja samo čeka da se pretvori u igricu, i da zatim iste žrtve koje su odsedele sve te sate u mega-bioskopu, kod kuće potroše još dobar deo svog života prežvakavajući do besvesti ono što im je holivudsko “čitanje” serviralo. Nisam sasvim objektivan procenjivač režiserske i komercijalne umešnosti Pitera Džeksona, priznajem, jer nijedan njegov film iz prstenove sage nisam uspela da odgledam do kraja a da ne zaspim. Pa ipak: ambis između književnog dela i potrošačkog proizvoda koji promoviše, betonira i stilizuje individualnu depresiju, a sa druge strane agresivnost i beznađe, sada je, posle serije sličnih filmova, potpun. Najžalosnije je to što beskonačna filmska “žvaka” za plen ima pre svega dečake u doba emotivne ranjivosti i građenja identiteta. Šta pravi od njih? Sumorne, u crno-belu podelu sveta uverene mlade ljude, bez radoznalosti, jer “istina” je samo mistična formula u ovom fantastičnom svetu bez logike, punog praznoverica i konačno – neprekidnog nasilja. Da li je Dž.R.R. Tolkin pisao takvu književnost? Definitivno ne, jer njegove knjige otvaraju prostore razmišljanja i znanja, dakle pozivaju na čitanje drugih knjiga. Pozivaju na pridobivanje onih znanja koje je sam Tolkin, kao stručnjak za stare nordijske jezike i mitologiju, imao. U njegove romane mogu se učitavati katolicizam, antifašizam, monarhizam – ali samo ako se čitaju. Glavni problem i štetnost filmova na osnovu njegovih romana je upravo u tome što se prilagođeni svet zatvara u znanje po sebi, i što oblikuje autistički, samoreferentni izvor znanja: no što je za pisca bila metafora, za sluđenog gledaoca filmova postaje “sveta reč”, konačna istina. U slučaju Poterijade, tekst je bio u tome pogledu savršeno srašćen sa holivudskom verzijom – obe verzije priče terale su mlade čitaoce da tu knjigu/film/igricu dožive kao “jedinu”: korumpirana propaganda knjižnog tržišta je bez srama i stida medijsko reklamiranje tumačila kao “želju za čitanjem”. Bogata i slavna, autorka Poterijade nema razloga da se buni. Što se Tolkina tiče, uspomena na čitanje njegovih knjiga je još prisutna kod živih čitalaca, i to je dobar razlog za pobunu.
Sama nisam pripadala plemenu Tolkinovih obožavatelja. Smetalo mi je upisano hiršćanstvo, a još više mrak koji pokriva izmišljene predele, nedostatak Sunca i mediteranske mitologije i konačno, minimalna uloga žena u priči. Prva knjiga koju sam pročitala bio je Hobit, u genijalnom prevodu Milana Milišića. To je bio pesnik, romanopisac i stalna meta režima – više puta otpuštan, napadan u medijima, suđen – koji je poginuo u rodnom Dubrovniku od granate Jugoslovenske armije, 1991. Valjda zbog tog prevoda, i sećanja na Milana Milišića, koji je bio pravo sunčevo dete, to je ostala moja najomiljenija Tolkinova knjiga. Prva u seriji, povezana sa tradicijom humora nonsensa engleske dečije književnosti, namenjena određenom detetu i prihvaćena od dece-čitalaca, ta knjiga se upisuje zlatnim slovima pored klasika. Ostale mi nisu bile tako drage. One su inače mnogo bolje ugrađene u ideje kruga Inklings sa univerziteta u Oksfordu, kamo je pripadao i S.S. Luis, njegov kolega sa Modlin koledža, autor romana o drugom izmišljenome svetu, Narniji. Ova teško podnošljiva hrišćanska saga je u modi opšte praznoverice i newageizma “ekshumirana” i takođe pretvorena u uspešan medjski brand. Da je engleskoj književnoj publici bilo malo dosta mračnog misticizma i vere vidi se po sjajnoj pojavi Filipa Pulmana, autora fantazijskih romana sa izrazitom prosvetiteljskom, laičkom osnovom: Zlatni kompas je postao film, i to jedan od boljih. Za pravdu i svetlost se tu bori jedna pametna, snalažljiva i savršeno “neverna” devojčica, a narativna osnova romana je svet u kojem su ljudi povezani sa životinjama (koje se do zrelosti menjaju) – su-nosiocima njihovih duša.
Tolkin, sem poštovanja za sjajan naučni rad i za nešto privlačne literature, treba da ostane zabeležen i kao pravi dečiji pisac, koji je svojim sinovima slao prelepa ilustrovana pisma sa svojim crtežima, izmišljajući za njih vesele priče o Deda-Mrazu, a naročito njegovom pratiocu, Medvedu sa Severnog Pola. Ovaj komični lik je Tolkinova inovacija u osnovnoj priči, i srećno izbegava klišeje i ponavljanja božićnih priča. Čudo je da ta dragocena božićna književnost sa autorovim ilustracijama, još nije našla izdavača o tako zgodnoj prilici. Čini mi se da bi, umesto božićnog filmskog falsifikata, šašavi medved bolje odgovarao ovogodišnjim prilikama.
Hobit je baš u poslednje dve godine više puta preveden i objavljen (u Sloveniji). Možda je to onaj tračak nade, da će bar nešto mlađih čitalaca radije ili bar prvo pročitati knjigu, pa se posle zatvoriti sa igricom. Čitanje knjige je naime ona aktivnost koja izvesno tera napolje, na ulice, u prirodu, u svet i ljude. Idealističko viđenje? Ni najmanje: antropologija čitanja i pismenosti istražuje to područje kao područje najveće, najvažnije, najuticajnije socijalizacije i kulturne produkcije koju čovečanstvo uopšte ima. Pismenost i čitanje razvijaju, izazivaju i vode druga čula, navode na istraživanje nepoznatog, dok saturacija čula u današnjoj medijskoj produkciji vodi u individualnu izolaciju, sa dodatnim posledicama: bezosećajnost, odsustvo radoznalosti, prekid sa realnim svetom. To su građani za kojima danas čezne politička kasta, isterana na čistinu, ona koju mogu kontrolisati preko interneta, kratkih i glupih poruka, provokacija, usputnih laži i ostalog što je u arsenalu “nezamenljivih”. Nije isključeno da ih, okićene mističnim simbolima i maskirane baš kao i vojnici iz fantastičnih svetova, izvuku i na ulice, kada im zatreba više straha. Nije li, uostalom, sasvim fantastičan, nerelevantan i mizerno misticizovan diskurs onih koji su visoko na listi mržnje građana? Protiv njih su neka strašna bića, nevidljive sile, neprepoznatljive grupe, čini, magija, mračna zavera – samo oni nisu ni za šta krivi.
Porast praznoverja uvek ide zajedno sa smanjivanjem znanja, dakle socijalnog položaja, pravne države i prosvećenog javnog govora. Varali smo se kada smo mislili da je to samo izraštaj potrošačkog blagostanja, povezan sa rastućim primitivizmom i glupošću medija: sada je vreme kada praznoverje postaje militantno, samosvesno, spremno da sudi o ljudskim pravima. Da to ne bismo još u većoj meri dočekali, kombinacija čitanje-ulica izgleda znatno efikasnija od fiksirane fantazije prenesene u realnost u “odlučujućim” trenucima. Zato ulica mora pre svega biti zabavna, dakle – načitana. Dobar početak je već ne nasedati hobitovskoj propagandi…
Peščanik.net, 18.12.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
