Dom vojske u Šapcu, foto: Miodrag Samardžić

Dom vojske u Šapcu, foto: Miodrag Samardžić

Anka Pomodarka i zabavno-rekreativno sećanje

Davne 1824. godine, za vreme vladavine Jevrema Obrenovića, u Šapcu je izgrađen Jevremov konak. U njemu je živela i Ana Obrenović, to jest Anka Pomodarka, književnica i pesnikinja, jedna od prvih emancipovanih žena u Srbiji. Jevremov konak je umnogome i njenom zaslugom postao mesto okupljanja ljudi iz sveta kulture, nauke i umetnosti. Taj konak danas ne postoji, ali nisu ga srušili ni okupatori, ni varvari, već – šabačka gradska vlast. Naime, kada su Karađorđevići došli na vlast početkom XX veka, šabački namesnici rešili su da poruše Jevremovu zgradu i tako pokažu lojalnost novoj dinastiji. Kada je kralj Petar I Karađorđević stigao u Šabac i poželeo da vidi čuveni konak – nije imao šta da vidi. Glupost i ulizištvo prenerazili su kralja i on je žestoko ukorio gradsku vlast.

Ne tako davne 2008. godine, gradska vlast u Šapcu objavila je više arhitektonskih konkursa za kapitalne gradske investicije, među kojima su i kompleks otvorenih i zatvorenih bazena na Savi i stambeno-poslovni objekat na Cvetnom trgu u Šapcu. Prvi konkurs objavljen je, završen, a zatim i poništen, jer se “otkrilo” da je kompleks bazena zamišljen u neposrednoj blizini sportskog strelišta, mesta na kome su u II svetskom ratu masovno streljani ljudi. Taj slučaj ukazuje na nepostojanost šabačkog sećanja kada je reč o periodu uoči, za vreme i posle II svetskog rata. Ideja da se raspiše i realizuje konkurs za zabavno-rekreativni kompleks na mestu stradanja govori o temeljnoj istorijskoj reviziji, koja je danas jača nego ikad.

Demilitarizacija i priključenija

Pošto je 2007. reformisana Vojska RS, otvorila se mogućnost za demilitarizaciju gradskog prostora. U godinama koje su usledile započet je i realizovan proces upisa vojne imovine u civilni katastar, kao i niz tenderskih rasprodaja vojne imovine. Po povlašćenim uslovima/cenama dobile su je gradske vlasti i institucije. Na primer, najpoznatije bivše vojne parcele u Beogradu su one na kojima se danas nalaze naselje Stepa Stepanović (v. Divlja crkvena gradnja) i nova ambasada SAD. U toku školske 2007/2008. kao studentkinja Arhitektonskog fakulteta u Beogradu pohađala sam izborni predmet Demilitarizacija gradskog prostora, koji je pokušao da državi predloži smisleno (i besplatno) rešenje prenamena nekih objekata/parcela iz vojnih u civilne.

U Šapcu je gradska vlast do 2009. od Vojske RS otkupila Dom vojske za 57,8 miliona dinara i raspisala pomenuti konkurs za idejno rešenje nove zgrade. Da od tog projekta (kao i od projekata spomenika Jevremu Obrenoviću i projekta kompleksa bazena) neće biti ništa, lepo je primetila novinarka Sanja Bečejić u Blicu još 2010. Ona u svom tekstu navodi i novčane iznose koji su na ime konkursnih nagrada podeljeni 2008. Prenosi i izjavu tadašnjeg gradonačelnika Šapca o drugom investitorskom poduhvatu grada – otkupu 10 hektara zemljišta od Vojske RS, u neposrednoj blizini Save. To je prostor bivše vojne kasarne, oštećene u bombardovanju 1999, koji bi se “u bližoj budućnosti pretvorio u najatraktivniji i najekskluzivniji deo grada”. Izlazak na reku je odlična ideja i radujem se izmeštanju gradske deponije, memorijalizaciji mesta stradanja iz II svetskog rata i napokon – idejama “Šapca na vodi” koji će zaista biti kapitalna investicija, ukoliko se odbrana od poplava bude doslednije sprovodila.

Pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave

Od 2010. je Savom prošlo mnogo vode, pogotovo 2014. kada su bile poplave. Umesto sećanja na spasioca majora Dikovića, nadolaze neka druga sećanja, a vraća se priča o prodaji Doma vojske u Šapcu. U jesen 2015. ponovo je objavljena vest o prodaji ove bivše vojne, danas gradske (naše) imovine, a za potrebe gradnje poslovno-stambenog objekta na jednoj od najatraktivnijih gradskih lokacija. Uz vest o prodaji, pojavile su se i spekulacije o rušenju Doma vojske. Protiv toga se oglasila arhitektonska struka grada Šapca. Reagovano je na vreme i po propisu, upućivanjem pisma gradskoj upravi (gradonačelniku i gradskom arhitekti), a zatim su usledili sastanci sa predstavnicima gradske vlasti i organizovanje na društvenim mrežama.

Nas tridesetak arhitekata smo tako izrazili neslaganje sa odlukom1 Skupštine grada da se Dom vojske proda zajedno sa parcelom. Objasnili smo urbanističku važnost ove lokacije i arhitektonsku vrednost zgrade Doma vojske, kao važnog primera arhitekture Moderne. Dali smo i predloge mogućih namena postojećeg objekta, na primer smeštanje javnih gradskih funkcija u nju (prepisku videti ovde). Želeli smo da ukažemo na vrednost očuvanja Doma vojske, ali i javnih gradskih interesa, naspram interesa (ne tako) krupnog kapitala. Tim povodom, uputili smo i stručno Mišljenje u vezi sa tretmanom zgrade Doma vojske u Šapcu, kao i Inicijativu za uspostavljanje zaštite, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, pozivajući se na Zakon o kulturnim dobrima (“Službeni glasnik RS”, broj 71/94, 52/11-dr. zakon, 52/11 dr. zakon, 99/11-dr. zakon).

Čija je moja kultura sećanja

Za one koje zanima, projektant zgrade Doma vojske u Šapcu bio je profesor Vladimir Bjelikov, a njena gradnja je započeta 1960. i završena 1962. Ta zgrada je mogla postati, kako se navodi u novinskom natpisu iz tog vremena, najreprezentativnija kulturna ustanova u gradu. U Domu vojske gledala sam svoj prvi film, negde krajem osamdesetih godina prošlog veka (danas u Šapcu, kao i u većini gradova u Srbiji, ne postoji bioskop).

Moje sećanje na taj film jednako je nepostojano kao sećanje grada Šapca na šezdesete godine prošlog veka. I jedno i drugo sećanje gradska vlast po potrebi može sasvim izbrisati. Bez spomenika, materijalnih dokaza ili digitalizovanog javnog sećanja, istoriju je moguće iznova napisati tako da se i sami učesnici pojedinih događaja zapitaju da li se ono čega se sećaju dogodilo ili su sve izmislili.

Kao arhitekta, bavim se teorijom i politikama kulturnog sećanja (i zaboravljanja). Od 2010. do 2013. u Šapcu sam inicirala i sa grupom saradnica i saradnika realizovala seriju kulturno-umetničkih projekata pod nazivom Kultura sećanja, koji su se bavili istorijom Zlatnog doba Šapca, istorijom sećanja na II svetski rat, i posebno istorijskim revizionizmom u odnosu na predratni i ratni period. Na to se danas nadovezuje borba za očuvanje graditeljskog nasleđa modernog perioda, kome pripada i Dom vojske u Šapcu.

Iz višegodišnjeg iskustva u čijem fokusu je rad na prošlosti znam da je nemoguće baviti se prošlošću, a ne reflektovati sadašnji trenutak i političku realnost društva u kome živimo. Arhitektonski oblici nikada ne nastaju kao proizvod želje i mogućnosti pojedinaca ili strukovnih inicijativa; oni su uvek izraz volje političkih i ekonomskih elita, privatnih ili javnih investitora na čijoj su strani moć i novac, koji su neophodni da objekti velikih razmera (kao što su to vojni kompleksi ili bazeni, poslovno-stambene višespratnice ili gradski spomenici) nastanu ili nestanu. Sve što se dešava u tkivu grada oduvek je odraz politike, koja osim grada u fizičkom smislu oblikuje i naša sećanja, ponašanja i razmišljanja.

Peščanik.net, 17.02.2016.

________________

  1. Tu odluku danas nije moguće naći na novom sajtu Gradske uprave, punom ilustracija i šašavih efekata. S druge strane, u lokalnom listu je moguće naći kontradiktorna dnevnopolitička prozivanja jednih i drugih.