Petog oktobra 7 zatvorenika iz Okružnog zatvora u Petrovcu kod Kragujevca stupilo je u štrajk glađu. Dan kasnije, 6. oktobra, isto su učinili i članovi Gradske izborne komisije u Šapcu iz redova SNS-a. Dok su zatvorenici tražili poštovanja zakona, pripadnici SNS-a zahtevali su njihovo kršenje.
Štrajk glađu je jedan od radikalnijih načina borbe za lične ili političke ciljeve. Tu je od presudne važnosti da zahtev štrajkača glađu bude moralno ispravan. Razlog je dosta jednostavan. Činom štrajka pokušava se uticati na kapacitet ljudi da moralno rasuđuju i delaju u skladu sa moralnim procenama. Štrajkač zalaže svoj život kako bi nas uverio u ispravnost svojih zahteva. Ukoliko javnost ne prepozna zahteve štrajkača kao moralno ispravne, neće izvršiti pritisak na donosioce odluka. Pored toga što uspeh štrajka glađu zavisi od moralnog karaktera samog zahteva i kapaciteta članova zajednice da ga prepoznaju, on utiče i na stvaranje nove moralnosti zajednice. Drugim rečima, štrajk glađu je dvojak proces koji apeluje na pojedince da delaju u skladu sa svojim moralnim procenama i izvrše javni pritisak na donosioce odluka, ali takođe utiče i na novo razumevanje onoga što se unutar zajednice može tumačiti kao etički ispravno, jer je upravo život štrajkača garant te ispravnosti.
Kako u tom kontekstu možemo razumeti štrajkove zatvorenika i članova Gradske izborne komisije iz redova SNS-a? Zatvorenici nisu bili zadovoljni radom zatvorske Službe za tretman osuđenika koja se bavi procesom njihove resocijalizacije i zahtevali su smenu jedne socijalne radnice. Ivan Mitić, bivši zatvorenik, a sada predsednik Udruženja za postpenalni prijem i resocijalizaciju osuđenih lica „Novi početak“, rekao je da socijalna radnica, čiju smenu zatvorenici traže, svoj posao obavlja nestručno i neprofesionalno. On je naveo i da je problem resocijalizacije zatvorenika jedan od najvećih problema sa kojima se oni suočavaju. Prema rečima Branislave Knežić, naučne savetnice Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, resocijalizacija se može razumeti na različite načine, a jedan od njih je „osposobljavanje, formiranje pojedinca za život u društvenoj zajednici bez kršenja pravila i zakona za koja su predviđene sankcije“. Proces resocijalizacije dodatno dobija na značaju kada pogledamo analizu Beogradskog centra za ljudska prava i ustanovimo da je stopa povrata u zatvor u Srbiji između 60 i 70 odsto.
Imajući ovo u vidu, zahtev zatvorenika štrajkača da se poštuju njihova individualna prava, pored toga što je legitiman sadrži i političku konotaciju jer ukazuje na izvor problema kriminaliteta kojim se država uopšte ne bavi. Zahtev je stoga moralnog karaktera jer polazi od pretpostavke da su kriminalne radnje nešto loše i da treba preduzeti adekvatne mere kako bi stopa kriminala bila na što manjem nivou. Rad na resocijalizaciji je jedan od važnih koraka u tom procesu. Pored toga, ovaj zahtev možemo čitati i kao pokušaj uticaja na etičku koncepciju ispravnog, odnosno pogrešnog. Zatvorenici priznaju problem i spremni su da se ponovo integrišu u društvo i prihvate njegove zakone i pravila, ali im je za to potrebna pomoć tog društva i države. Država treba da se aktivno uključi u proces resocijalizacije, a društvo treba da skine stigmu sa tih ljudi i omogućiti im da poštuju zakone tako što će im dozvoliti da se ponovo zaposle i zarade za dostojanstven život. Uticaj u etičkom smislu ogleda se upravo u ispravnom odnosu prema bivšim zatvorenicima.
Šta su, sa druge strane, zahtevali SNS-ovci? Oni su od ostalih članova Gradske izborne komisije tražili da prekrše zakon i proglase nelegitimnu pobedu naprednjaka u Šapcu. Može li kršenje zakona biti moralno ispravan zahtev kojeg kao takvog prepoznaju ostali članovi zajednice? Na sreću, u zajednici u kojoj živimo, i dalje ne može. Ali naprednjaci svojim štrajkom nisu ni upućivali zahtev građanima da izvrše javni pritisak, te im je zato i nebitno da li će građani njihov zahtev prepoznati kao moralno ispravan. Oni su se u utorak uveče obratili nosiocima fizičke (pri)sile. To je zapravo bio zahtev policiji. Ako su zahtevi zatvorenika bili upućeni državi, igrajući na kapacitet moralnog rasuđivanja javnosti da izvrši pritisak na državu, onda su zahtevi naprednjaka bili pretnja ostalim članovima GIK-a, igrajući na kapacitet policije da (ne) primeni fizičku silu. I mada štrajk naprednjaka nema nikakav moralni karakter, on ipak ima uticaj na etički karakter zajednice u kojoj živimo. Jedini ispravan način delanja, kažu nam naprednjaci, je onaj koji ide na ruku isključivo onima koji imaju moć. Težina ovog etičkog kodeksa, međutim, ne leži u zalogu sopstvenog života, već u primeni gole sile.
Drugim rečima, dok moralni karakter koncepcije dobra u Srbiji čuvaju ljudi iza rešetaka, oni koji su ih tamo smestili gaze po poslednjim ostacima moralnosti. Problem je u činjenici da ovi drugi imaju svu moć da svoju viziju etike, golom silom, nametnu kao obavezujuću.
Peščanik.net, 12.10.2020.
ŠABAC