Nedelja borbe protiv licemerja

Nedelja prevencije raka grlica materice

Nedelja prevencije raka grlica materice, foto: healthywomen.org

Poslednja nedelja januara je nedelja prevencije cervikalnog kancera. To je i nedelja u kojoj sam pre dve godine otkrila da imam tu vrstu karcinoma, poznatog kao rak grlića materice i od tada pišem o onkološkom lečenju, zdravom životu i psihoterapiji. To je nedelja u kojoj, suočena sa neuspesima, uglavnom plačem.

Ovaj januar je obeležen i maštovitim posterima o zdravlju materice i Predlogom izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji donosi zastrašujuću pretnju da će „korisnici zdravstvenog osiguranja koji budu pozivani na skrining preglede, a ne odazovu se ili ne dostave opravdanje za izostanak, ukoliko se razbole plaćati do 35 odsto pune cene lečenja“. Ovo smatram jednim od najgorih predloga zakona u Srbiji. Kao i obično, objavljen je u vreme praznika, drugog dana pravoslavnog Božića (8. januara). Pravnici neka se bave detaljnim čitanjem, a ja ću pokušati da obrazložim zašto smatram da je ovaj zakon opasan po život.

Država protiv raka

Borba protiv raka u Srbiji nije izum ove vlasti. Društvo Srbije za borbu protiv raka postoji od 1927. Svake godine 38.000 ljudi oboli, a 22.000 umre od različitih vrsta raka. Ministarstvo zdravlja na citostatike troši preko 64 miliona evra godišnje. I kao što znate, to nije ni izbliza dovoljno da se leče svi oni ljudi i deca kojima SMS uplatama omogućavamo lečenje u inostranstvu. Statistika je crna, tu se svi slažemo. Rak je loš – i tu se svi slažemo. Redovni pregledi pomažu u ranom dijagnostifikovanju bolesti kod naizgled zdravih ljudi – i tu se svi slažemo. Ali tu prestajemo da se slažemo, jer Srbija poslednjim Predlogom zakona o zdravstvenom osiguranju umesto da zdravstveno osigura i zaštiti – kažnjava one koji se razbole.

Država u kojoj je borba protiv raka prioritet (iskazan u državnom dokumentu „Nacionalni program Srbija protiv raka“ i različitim strateškim dokumentima koji nastaju od 2001. do danas) posle uvedenog obaveznog skrininga 2016. donosi zakon koji na najgori mogući način negira sve što je do sada urađeno, skretanjem udesno ka štapu umesto ulevo ka šargarepi. Da ovo ne bi zvučalo apstraktno, objasniću kako je novi zakon u suprotnosti sa strategijom Srbije.

Država protiv nas

Saznala sam da imam rak 27. januara 2017. u sumornoj ordinaciji nekada najvećeg porodilišta u Jugoslaviji. Ja sam deo ciljne grupe 25-69 godina (ovde se neću osvrtati na činjenicu da ljudi posle 69 godina Srbiju ne zanimaju), za koju je Nacionalna kancelarija za skrining raka uvela obavezne preglede za tri vrste raka identifikovane kao najstrašnije u Srbiji – za žene: rak dojke i rak grlića materice, za muškarce: rak debelog creva. Samo ove tri vrste raka utvrde se kod 33.000 ljudi godišnje.

Posle pregleda na kome je ustanovljeno da imam rak upućena sam u dom zdravlja da prikupim dodatne nalaze. Tada sam upisana u Registar obolelih od raka i zvanično postala deo državne statistike. Više od činjenice da ću možda umreti zabolelo me je to što je moje telo postalo poligon za sprovođenje politike. Drugim rečima, za moj život se ne borim samo ja, već i svi oni ljigavi političari koji svojim nadređenima ili Evropi ili svetu obećavaju poboljšanje crne statistike i smanjenje stope smrtnosti od raka u Srbiji. Nabrojaću samo par granično humanih, pogrešnih načina na koje se naša država bori protiv ove bolesti:

Po džepu: Kao što novi predlog zakona predviđa, oni koji se ne odazovu na skrining plaćaju do 35% participacije za lečenje bolesti koja nastane u periodu do sledećeg skrininga. Problem sa ovom merom je to što ona ne uvažava probleme najranjivijih grupa ljudi (bez prebivališta, lične karte), a ne menja ni statistiku Registra za rak, jer on tretira samo korisnike sistema zdravstvene zaštite. Još značajnije je to što nije dokazana veza između nedolaska na pregled i razboljevanja, pa bi pre ove mere trebalo ukinuti osiguranje pušačima koji dobiju rak pluća (veza je dokazana) ili nevakcinisanima koji se leče od posledica zaraze morbilama. Setimo se i povike koja se digla 2013. na predlog zakona o zdravstvenom osiguranju, koji je predviđao registar izvršenih abortusa i ukidanje prava na asistiranu reprodukciju ženama koje su abortirale.

Po telu: Državne procedure za lečenje raka (prema protokolima Svetske zdravstvene organizacije) u Srbiji kao zemlji u razvoju su surove, jer pri ustanovljenom raku grlića materice predviđaju, osim odstranjivanja grlića materice, odstranjivanje cele (često zdrave) materice i zdravih jajnika, dakle sterilizaciju. Smatra se da se jedino sterilizacijom pacijentkinjama produžava život, odnosno poboljšava društvena statistika, iako se ugrožava kvalitet njihovog života.

Na silu: Daleko najpodliji način rešavanja problema crne statistike je najlakši. Oni koji neće da se preveniraju skidaju se sa registra. To praktično znači da ako je neko bolestan a nije išao na preglede – gubi pravo na zdravstveno osiguranje, a ako nije u sistemu RFZO, svakako nikad neće ući u Registar obolelih od raka. Voila! Ljudi umiru isto kao pre, ali ih statistika ne beleži. Ovaj sistem ili bolje reći hakovanje sistema nije izmislio naš Zavod za nezaposlene koji skida ljude sa evidencije biroa, pa posle čitamo kako se smanjuje broj nezaposlenih. Kvarne taktike sprovode čak i najrazvijenije ali tržišno orijentisane zemlje poput SAD, gde ko zna koliko ljudi umire ispod radara i van statistike, pa ćete pročitati da SAD ima najbolje statistike lečenja raka i životnog veka lečenih pacijenata, iako je jasno da, ako jedan oboleli košta 200.000 dolara godišnje, to ne važi za sve. Kao atinska demokratija.

Šargarepa ili šta je bolje?

Ako mislite da od raka ne može biti gore, varate se. Ideju da snimim film o lečenju raka nisam dobila iz altruizma, već kao reakciju na bolnu činjenicu da je u Srbiji 2016/2017. propao pilot projekat vakcinacije protiv HPV virusa, koji je odgovoran za nastanak raka grlića materice koji sam imala i ja. Naime, ministarstvo je nabavilo 2.000 vakcina; u toku probnog perioda vakcinacije iskorišćeno ih je tek oko 500, a ostale su propale, jer im je istekao rok. Kada sam to čula, snimila sam film sa kojim obijam pragove i pokazujem ko sve, kako i zašto može da spreči rak. Želela sam da doprinesem tome da i mi dobijemo vakcinu protiv HPV u okviru zdravstvene zaštite, državnu kampanju za skrininge koja ne svaljuje krivicu na žene, kombije za besplatne preglede, humanije i bolje zakone, ali sam sa novim predlogom zakona 2019. dobila samo hladan tuš.

Ovaj predlog dopušta mogućnost da se „iz sredstava zdravstvenog osiguranja mogu izdvojiti sredstva za nabavku preporučenih vakcina“ u koje spada i vakcina protiv HPV, ali da li će se to stvarno dogoditi zavisi od dobre volje donosilaca odluka. Da te volje nema dokazuju dva podatka. Prvi je zaključak skupštinskog Odbora za zdravstvo i porodicu održanog 14. decembra 2016. „da će 2017. početi dobrovoljna imunizacija protiv HPV na osnovu uspešnog pilot projekta sprovođenog tokom 2016“ (evo izveštaja o tome na Otvorenom parlamentu). Kao što sam pomenula, tada je iskorišćeno manje od četvrtine vakcina, što je prema rečima samih ginekologa poražavajuće. Drugi podatak je da je po isteku 2017. ovo obećanje pomereno za 2018, a onda za 2019. godinu.

U 2019. nas je dočekao predlog zakona koji osim obaveznog skrininga sadrži i odluku o vakcinaciji koja je i dalje nedefinisana, to jest zavisi od dobre volje nekog pojedinca ili institucije o nabavci HPV vakcine. Inače je veza HPV i raka dokazana: Harald zur Hausen je 2008. dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće. Drugim rečima, licemerje i apsurd ovog predloga zakona sastoji se u kažnjavanju za neodazivanje na skrining u slučaju oboljevanja (bez dokaza o direktnoj povezanosti) i nedefinisanoj primarnoj prevenciji – upotrebi vakcine koja sprečava pojavu HPV infekcije koja je dokazano zaslužna za 90% slučajeva raka grlića materice.

Ne treba biti Šerlok Holms pa zaključiti da u prvom slučaju država puni kasu iz džepova obolelih građana, dok se u drugom na neodređeno vreme izvlači od obaveze da organizovano sprovede imunizaciju koja pouzdano sprečava oboljevanje od raka. Samo pratite tokove novca. A možda država ima neku bolju ideju kako da napuni kasu, pri čemu nam samo ostaje da se nadamo da će taj novac biti usmeren na lečenje, a ne na akcije tipa „Krеаtivni kоnkurs zа nајbоlji slоgаn i pоstеr u cilju pоdizаnjа svеsti о rаnоm оtkrivаnju rаkа dојkе“ ili na brošure koje sadrže netačne informacije, kao što su one da su rizični faktori za rak grlića materice „rano stupanje u polne-seksualne odnose, česta promena seksualnih partnera, nedovoljno korišćenje kondoma pri odnosima sa novim ili nepoznatim partnerom, loš socio-ekonomski status“, iako se genetičari i imunolozi ubiše da objasne kako je HPV osnovni rizik, prisutan kod 80% odrasle seksualno aktivne populacije, bez obzira na to imali oni 1 ili 1001 partnera i kako su jedina dva načina prevencije apstinencija od intimnih odnosa i kombinacija vakcinacije, skrininga i korišćenja kondoma.

Ako vam (ni)je dobro, onda evo

Ako danas želite da se bavite svojim zdravljem, to i bez novog zakona košta živaca, vremena i novca. Ako želite da saznate gde da se testirate, lečite, gde je najbolja magnetna rezonanca, najjednostavnije vam je da pitate mene na instagramu, kao što to i čine desetine zbunjenih žena. Navešću neke dostupne načine prevencije.

Ako želite da se testirate na HPV (slično je i za genetski BRCA test za otkrivanje rizika za nastanak raka dojke):

Besplatno: Možete da odete kod izabrane lekarke u dom zdravlja koja će vam dati uput za najbliži institut za javno zdravlje koji obavlja tu analizu o trošku RFZO.

Plaćeno: Test košta oko 60 evra u privatnim laboratorijama.

Ako želite da se vakcinišete:

Besplatno: Ne može, iako postoji pravni osnov da ta vakcina bude besplatna jer je donet program o preporučenoj imunizaciji u koji spada i HPV vakcina. Možda će ovo postati moguće u aprilu, tako su najavili, ali videćemo.

Plaćeno: Vakcina košta oko 220 evra. Treba otići do najbliže veće apoteke, tamo naručiti vakcinu, pa a) otići u obližnji dom zdravlja gde ćete zamoliti da vam je daju; b) otići u privatnu ambulantu gde ćete platiti uslugu davanja vakcine; c) otići kući gde će vam vakcinu dati prijatelj/rođak. Onda sve to ponovite 2 ili 3 puta, za revakcinu.

Pored ovoga, dostupni su i redovna kontracepcija kondomom, redovni pregledi kod ginekologa koji uključuju PAP test, kolposkopiju i manuelni pregled. Ultrazvuk je uvek obaška.

Besplatno: Pregledi mogu da se urade besplatno u službi za zdravstvenu zaštitu žena u pripadajućem domu zdravlja. Problem sa sadašnjim sistemom je to što podrazumeva minimum 3 zakazana dolaska (pregled i uzimanje nalaza, čitanje nalaza i terapija, kontrola i ultrazvučni kabinet).

Plaćeno: Kod privatnog ginekologa „ginekološki paket“ košta od 3.500 kad je akcija, do 5.000 ili 12.000 sa ultrazvukom.

Kombinovano: Oko 2.500 dinara: mnoge žene u privatnoj ordinaciji urade PAP test uz ostale analize, takozvani „paket“, pa kod lekarke u bolnici samo pogledaju rezulate i urade kolposkopiju i ultrazvuk.

O „našem mentalitetu“

Krajem prošle godine učestvovala sam u akciji deljenja 100 besplatnih PAP testova. Za manje od 6 sati prijavilo se 125 žena i sve su dobile besplatne testove, a organizator je odlučio da tokom trajanja akcije sve žene dobiju popust. Zašto tako nešto ne može da uradi država?

Nedavno sam ušla u veliku marketing agenciju i pitala da li bi mi oni pomogli da napravim kampanju za redovne preglede. Bez reči su pristali da rade pro bono. Zašto tako nešto ne može da traži država?

Na osnovu ova dva primera, iz ličnog iskustva, u ime svih žena sa sličnim iskustvom, u ime svih muškaraca koji su nam podrška, pitam se koga i zašto moramo da kažnjavamo. Ljudi hoće da brinu o sebi i drugima. Zašto im u tome ne pomognemo?

Istorija se menja

Po ovom pitanju moji socijalistički nazori u skladu su sa nazorima liberalnog kapitalizma: zdrav čovek je jeftiniji. Drugim rečima, koliko god da koštaju pregledi i vakcine mislite o tome da ste ih već platili, svakim svojim radnim satom, bili prijavljeni ili ne. Trećim rečima: i ako morate da platite i to je manje od cene bolesti.

Država Srbija novim zakonom potražuje novac od onih koji su zaštitu već platili samo zato što nije sposobna da se izbori za to da svest o zdravlju bude deo opštih nacionalnih vrednosti, dok u isto vreme radi i protiv tržišnih interesa ulažući novac u sumanuto visoke cifre lečenja najtežih bolesnika (uz užasno loše statistike izlečenja jer su uslovi života loši). Iz očaja se donose odredbe koje deluju kao skup i loš citostatik – vidno ugrožavaju zdravlje, bez merljivih znakova poboljšanja. Jer, da podsetim, za 40.000 zdravih devojčica i dečaka vakcinisanih po najtržišnijoj ceni sa sve plaćenim PDV-om bilo bi utrošeno do 8 miliona evra (a svakako bi cena vakcine bila višestruko manja kada bi država sprovela javnu nabavku, što je primer zemalja iz okruženja). To je tek osmina cene koja se svake godine daje na preskupe lekove za rak za isti broj ljudi, što sve nije ništa u odnosu na 2,8 miliona evra koliko se potroši na poštanske markice (70 dinara po komadu) za slanje obaveštenja o skriningu za 5 miliona ljudi obuhvaćenih ovom merom, od kojih ko zna koliko ni ne živi na adresi iz lične karte. Shvatate li apsurd?

Volela bih da u novoj godini odbacimo ovaj predlog zakona. Volela bih da zdravlje postane naš izbor i politički zahtev, a ne još jedan u nizu nameta. Volela bih da se u poslednjoj nedelji januara ne borimo samo za svest o raku cerviksa, već i za svest o licemerju kojim smo okruženi. Želim da 27. januar bude proslavljan priredbama u školama kao dan borbe za životne izbore. Uzdravlje!

Peščanik.net, 24.01.2019.

TEMA – FEMINIZAM