Hajde da pričamo o poslodavcima u Srbiji. Evo jedne krajnje pojednostavljene slike kako se odvija proces poslovanja kod poslodavca (neka mi ekonomisti i menadžeri oproste na narednim pasusima).
Poslodavac u tradicionalnom radnom odnosu obavlja tri osnovna zadatka:
1. Obezbeđuje sredstva za rad – sredstva za rad su, u najširem smislu, sve one stvari koje su nužno potrebne da bi radnici završili svoje zadatke
2. Plasira proizvode ili usluge na tržište – poslodavac prodaje ono što radnici proizvedu
3. Preuzima rizik poslovanja – od sposobnosti poslodavca da proda proizvode ili usluge koje su radnici stvorili svojim radom, zavisi uspešnost poslovanja. Radnicima su svakako garantovana određena prava bez obzira na umešnost poslodavca da trguje, kao i uslova pod kojima će to učiniti (cena, rok otplate, količina prodate robe i slično).
Na osnovu toga, poslodavac zadržava deo novostvorene vrednosti. Zahvaljujući sredstvima za rad i organizaciji rada, kao i drugim troškovima (kao što su troškovi radne snage, sirovina, amortizacije mašina, marketinga i slično) poslodavac utvrđuje cenu robe koju prodaje, naravno imajući u vidu tržišna kretanja i činjenicu da njegova ponuda mora biti konkurentna. Što je bolji plasman robe, veća će biti ukupna zarada. Ne treba pri tome predstaviti poslodavca kao neko superbiće – marketing, plasman, prodaju, kao i druge važne funkcije u tom sistemu obavljaju takođe radnici. Radnici rade i procenu tržišta, zasićenost određenim proizvodima ili uslugama, procenu kretanja cena i mogućnost konkurentnog nastupa na tržištu. Radnici rade i optimizaciju procesa proizvodnje, kao i obračun troškova proizvodnje. Retko kada – osim u malim privrednim subjektima – postoji situacija da je poslodavac (vlasnik) istovremeno i zakonski zastupnik (direktor) i osoba koja kreira sve navedene politike poslovanja. Poslodavac u smislu vlasnika obično se zadovoljava vršenjem nadzora nad mehanizmom poslovanja koji je izgradio, a ponekad donosi najvažnije poslovne odluke. I naravno, uživa u dobiti koju mu kvalitetno postavljen mehanizam poslovanja donosi.
Opisani sistem rezultat je kompromisa. Radnik kao pojedinac ne može da nastupi sam na tržištu jer nema potreban kapital. Kapitalista mu taj kapital obezbeđuje, i njihov zajednički interes je da ostvare zaradu, odnosno dobit. Ipak, imajući u vidu da je cilj kapitaliste/vlasnika/poslodavca da se iznos dobiti maksimizuje, položaj poslodavca i radnika ostaje komplementaran (jedan bez drugog ne mogu) ali je istovremeno i konfliktan, jer se poslodavci upravo okreću smanjenju troškova proizvodnje kako bi uvećali dobit u onom delu koji se odnosi na troškove radne snage. Ovo pre svega zato što na cenu sredstava za rad uglavnom ne mogu da utiču jer ih diktira tržište; isto je i sa cenama finalnih proizvoda i usluga koje plasiraju na tržište. Kao jedna od komponenti na kojima se može „uštedeti“ javlja se trošak radne snage. Zbog toga nastaje savremeno radno pravo, kao mehanizam koji štiti radnike od prekomerne samovolje poslodavaca u njihovom pokušaju da smanje troškove rada kako bi sebi obezbedili ekstra profit. U 20. veku postaje aktuelan koncept dostojanstvenog rada, koji se odnosi na čitav niz prava koja radnici imaju na radu i povodom rada, kako bi zadovoljili svoje osnovne ljudske i društvene životne potrebe. Ovaj koncept nije teorijska konstrukcija, već je veoma opipljiv i postoji u svim razvijenim državama sveta. Naravno da u tim standardima postoje odstupanja kada je reč o pojedinim pravima, ali je osnova uvek identična – radnik koji ostvaruje pravo na dostojanstven rad bezbedan je na radu i svojim radom može da ostvari dovoljna primanja za sebe i svoju porodicu.
U modernim verzijama poslovanja međutim, ugrožene su sve tri prethodno navedene komponente. Poslodavci pronalaze (nezakonite) načine da smanje svoje obaveze prema radnicima, a da istovremeno zadrže ili uvećaju deo profita koji su radnici stvorili. Poslodavci su takođe sve manje poslodavci jer – sve više na radnike prevaljuju i troškove i rizike poslovanja.
Sredstva za rad sve češće obezbeđuju sami zaposleni, naročito kod poslova koji se obavljaju od kuće. Ovo naravno ne važi za radnike u proizvodnji, ali činjenica je da poslodavci uglavnom zanemaruju zakonsku obavezu da naknade troškove korišćenja sopstvenih sredstava za rad zaposlenima koji upotrebljavaju svoje računare, telefone, internet konekciju i slično.
Plasiranje proizvoda ili usluga na tržište uglavnom ostaje u domenu samog poslodavca ali i ovde ima izuzetaka, naročito u slučajevima lažnog samozapošljavanja koje se u zakonodavstvu Srbije ne prepoznaje a u sudskoj praksi je dobro utemeljeno ali se ne pojavljuje ni izbliza dovoljno često, naročito ne putem masovnih tužbi protiv poslodavaca koji prikrivaju radni odnos sa radnicima terajući ih da otvore preduzetničke radnje.
Rizik poslovanja se prevaljuje na radnike, zakonito ili nezakonito (a uglavnom nezakonito). To se čini putem lažnog samozapošljavanja ali i kroz neisplaćivanje zarada u slučajevima kada ne postoji racionalno opravdanje, odnosno zakonom određeni razlozi, što veoma nonšalantno prolazi kod sudova koji „saosećaju“ sa poslodavcima u nevolji, čak i kada su nevolje isfabrikovane a vlasnici kapitala su obezbeđeni od bilo kakvog rizika kroz prethodno ispumpavanje novca iz svojih firmi. U uporednoj praksi su se pojavili i takozvani „ugovori sa nultim radnim vremenom“, koji su međutim odmah izazvali reakciju na nivou pojedinačnih država i Evropske unije, u pravcu veće zaštite radnika.
***
U jednom od svojih tugaljivo apsurdnih izleta u negiranje prava radnika, Miša Brkić kaže da ne postoji dostojanstven već samo produktivan rad. Njemu je adekvatno odgovorio Aleksandar Matković. Brkićeve teze su jednodimenzionalne i mogu se izjednačiti sa tumačenjima statistike kojima nas svakodnevno bombarduje vlast – nema veze što ste siromašni, bitno je da su nam kapitalisti sve bogatiji. Drugim rečima, njegove teze su samo jeftina i neubedljiva propaganda. Nije mu to ni prvi a sigurno ni poslednji put.
Međutim, podaci koje on navodi u svom tekstu navode na razmišljanje i dodatno istraživanje. Naime, nije nikakva tajna da se Srbija ne pojavljuje u podacima OECD-a o produktivnosti radne snage, kao i da je dosta teško izračunati produktivnost – naročito u određenim delatnostima – sa javno dostupnim podacima o stanju u ekonomiji Srbije. Brkić navodi da je radnik u Srbiji ekstremno neproduktivan. Matković objašnjava zašto je to tako i da nije u pitanju lenjost ili nesposobnost domaćeg radnika, već struktura poslova koje obavlja i tehnologija na kojoj radi.
Ali nešto nije u redu sa podatkom o produktivnosti u Brkićevom tekstu od 17,40 PPP US$ po radnom satu (ova procena Međunarodne organizacije rada (MOR) je iz 2021. godine, ali hajde da uzmemo da se ništa nije promenilo od tada – jer realno i nije), jer Srbija jednostavno ne može toliko da zaostaje za na primer Bugarskom koja joj je bila pandan godinama unazad, budući da i sama svoju ekonomsku politiku zasniva na štetnoj trci do dna. Ako je Bugarska 1,5 puta produktivnija od Srbije prema nalazima MOR-a, onda ti podaci – najblaže rečeno – izgledaju sumnjivo. Oni izgledaju tako zato što i jesu sumnjivi, i to prema informaciji o ovoj bazi podataka koja stoji na istom sajtu na kojem su podaci objavljeni. Informacija naime kaže sledeće (prevod sa engleskog): „Imputirana zapažanja nisu zasnovana na nacionalnim podacima, podložna su velikoj nepreciznosti i ne bi trebalo da se koriste za poređenje i rangiranje zemalja“. Nekredibilnost podataka iz statističke baze MOR-a lako je proverljiva ako ih uporedimo sa podacima OECD-a: BDP po satu rada izražen u PPP US$ za većinu zemalja OECD-a je potcenjen, a za nekolicinu precenjen. Primera radi, prema podacima OECD-a BDP po satu u SAD-u je 74,8 a u Luksemburgu 99, a prema podacima MOR-a 61,7 (SAD) i 134,5 (Luksemburg). Toliko o pouzdanosti Brkićevih podataka; čovek je jednostavno naišao na nešto što bi moglo da posluži njegovom ideološkom performansu pa se zaigrao. Fascinantno je da ovi podaci ni na prvi pogled ne mogu biti adekvatni ako se bliže analiziraju. Na primer, ako se ukrste podaci o BDP-u po zaposlenom i BDP-u po satu koji su prikazani u bazi MOR-a, dobija se da zaposleni u Srbiji u proseku rade 2.467 radnih sati. Budući da je tako nešto ne samo fizički nemoguće nego i protivno nalazima Eurostata koji na nedeljnom nivou beleži nešto iznad 40 radnih časova, odnosno 1.920 sati godišnje (računato prema 48 radnih nedelja tokom godine). Samo zbog ove logičke greške, može se reći da su radnici u Srbiji bar 28,5% produktivniji nego što MOR kaže u svojim nalazima, a grešaka svakako ima još pa je otuda stavljeno i upozorenje koje je Brkić (slučajno?) zanemario kada je poredio ono što su sami autori označili kao nepodobno za poređenje.
Sa druge strane, hajde da prema validnim podacima napravimo neka poređenja. Na primer, koliko raste bruto dodata vrednost (BDV) u pojedinim delatnostima u Srbiji, u odnosu na rast zarada. Prema poslednjim dostupnim podacima, najveći rast BDV-a u 2021. u odnosu na prethodnu godinu ostvaren je u sektorima: usluge smeštaja i ishrane (36%), rudarstvo (33%), umetnost, zabava i rekreacija (30%) i građevinarstvo (26%). U istom periodu, nominalni rast prosečnih zarada u ovim sektorima iznosio je 8%, 7%, 10% i 9% respektivno. Prema podacima APR-a neto dobitak u 2022. godini kod privrednih društava je povećan za 28,3%, a kod preduzetnika 22,7% dok su troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi povećani za 15,6% u privrednim društvima i 8,5% kod preduzetnika. Ovi podaci samo pokazuju da poslodavci zaradama ne prate rast svojih profita. Kada je situacija obrnuta i profiti padaju, zna se – zarade su prve koje stradaju.
Ako već hoćemo da se poredimo sa drugima, hajde da poredimo koliki je odnos davanja ka radnicima, takozvani troškovi radne snage, u zemljama koje poznaju dostojanstven rad, u odnosu na one koje za njega ne znaju (kao Srbija). Tako na primer prema podacima o BDP-u po zaposlenom i troškovima radne snage Svetske banke i Eurostata, nemački poslodavci troše na svoje radnike 4,5 puta više od poslodavaca u Srbiji, austrijski 4,4; irski 4,3; slovenački 2,6 puta. Na nivou cele Evropske unije samo bugarski poslodavci troše manje na radnike nego u Srbiji, dok su rumunski i mađarski jako blizu. Hrvatski poslodavac u proseku ulaže u svoje radnike 1,4 puta više nego srpski. Zanimljivo je da ovaj odnos ne zavisi samo od poslodavaca već i od političkog kursa države, ali i da ne zavisi samo od snage ekonomije te države. Tako je na primer BDP po zaposlenom na Islandu dva puta veći od BDP-a po zaposlenom u Srbiji, a poslodavci na Islandu ulažu 5,5 puta više novca u svoje radnike nego srpski.
Nije dakle dilema produktivan rad ili dostojanstven rad. Dostojanstven rad je ljudsko pravo koje je utemeljeno na civilizacijskim dostignućima 20. veka. Pozivanje na njega je identično pozivanju na pravo na život. Ali to je teško razumeti kada ste bezdušni kapitalista koji se ne uzbudi ni kada radnik pogine zbog toga što je gazda malo štedeo na sredstvima za bezbednost na radu, a onda još i ne odgovara za to pred sudom. Upravo zbog toga što imamo sve više poslodavaca koji će negirati svako pravo radniku samo da bi zaradili dinar/evro/dolar/juan više, pravo na dostojanstven rad je danas možda aktuelnije i važnije nego ikada otkako je ovaj koncept zaživeo u međunarodnim standardima rada. Jer, alternativa je veoma loša – nasuprot dostojanstvenom radu stoje razni brkići, koji neće ni trepnuti na robovlasnički položaj radnika ka kojem se nedvosmisleno krećemo. I nema u konceptu dostojanstvenog rada ničeg komunističkog, kako već decenijama pokušavaju da podmetnu brižni zaštitnici kapitalista. U njegovom centru je samo briga o radnicima koji se bore za svoje i dostojanstvo svoje porodice, za normalan život i pravednu raspodelu onoga što stvore svojim radom. Ako ne verujete, pitajte naše ljude koji su otišli negde gde će biti više cenjeni, i kao ljudi i kao radnici.
Peščanik.net, 02.09.2023.
