Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Oni sa jačim stomakom, poslušali su ekspoze (u tom trenutku) tehničke premijerke/mandatarke/buduće premijerke Ane Brnabić. Može se zaključiti da je on bio očekivano politikantski, jednostran i ispunjen praznim proklamacijama, neutemeljenim hvalisanjem i diskutabilnim statističkim tumačenjima. Pored toga što je posebno iritirala samosvesnu publiku u delovima svog izlaganja o jačanju vladavine prava i zaštiti životne sredine, konstatacijama da nema domaćih krivaca kada je u pitanju loša energetska situacija u Srbiji, deljenjem lekcija iz morala u međunarodnoj politici, pa i samim kadrovskim rešenjima ministara koja se kreću između paradoksalnih i veoma loših – u delovima ekspozea koji se odnose na ekonomiju i rad suštinski nije bilo ni reči o konkretnim planovima za budućnost. Ipak, u nekim izjavama može se videti da se od pogrešnih politika neće odstupiti, ne samo zato što se realnost šminka i govori o nekakvom napretku u 10 godina propadanja radničkih prava, nego i zato što se ne vidi ni zrno inovativnosti u pristupu problemima naših radnika. Kao i uvek do sada, statistika se gleda samo sa vedrije strane, poluistine se kombinuju sa političkim porukama, a sve se pakuje da bude lepo na oko, iako progres o kojem premijerka govori ne oseća gotovo niko u Srbiji.

Sledi izbor nekih naročito bajkovitih delova njenog ekspozea, sa našim komentarima (koji nas ipak vraćaju u realnost).

– Kroz tri ekonomska paketa za podršku privredi i građanima, tokom pandemije, investirali smo blizu 9 milijardi evra, kako bismo sačuvali radna mesta, produktivnost i konkurentnost kompanija u Srbiji, a pre svega mikro, malih i srednjih preduzeća.

Srbija je bila jedna od retkih država koja je nedvosmisleno podržala isključivo poslodavce tokom vanrednog stanja uzrokovanog pandemijom korone, a da tokom najvećem dela 2020. godine, posebno u proleće i leto 2020, nije imala niti jedan program pomoći radnicima. Novac je rasipan nefokusirano, ni dinar nije otišao otpuštenim radnicima, kao ni onima koji nisu mogli da obavljaju delatnost tokom vanrednog stanja, dok su za državnu pomoć mogli da se prijavljuju i poslodavci koji su za vreme korone i vanrednog stanja poslovali značajno bolje nego ranije. Paket državne pomoći iskorišćen je i da se radnicima uskrate zarađene zarade a isplate minimalne zarade. I pored blagih opomena da je tako nešto nezakonito, nema indicija da je ijedan poslodavac za to odgovarao pred sudom (ili na bilo koji način).

– Od oktobra 2020. godine, imali smo 66 otvaranja fabrika ili postavljanja kamena temeljaca za nove fabrike. Ukupna vrednost samo tih investicija je 2,4 milijarde evra i obezbediće preko 26.000 novih radnih mesta. Među najznačajnijim investicijama su svakako TOYO TIRES, NIDEC, Continental, ZF, BROSE, NCR.

Zanimljiv je izbor „najznačajnijih investicija“ Srbije. Toyo Tires i Continental proizvode automobilske gume, NIDEC i ZF motore za električne automobile, a BROSE mehaničke i električne komponente za automobile. Samo je NCR programerska kompanija, koja proizvodi softvere širokog opsega primene, mada je i ovde pitanje koliko zaposlenih u Srbiji će raditi na programerskim poslovima, a koliko kao podrška u kol-centru. Premijerka ne navodi na kojim poslovima rade zaposleni u ovim i drugim fabrikama, da li su u pitanju manuelni jednostavni poslovi koje obavljaju samo zato što su (još uvek) jeftiniji od mašina koje će ih jednog dana zameniti. Ne govori se o tome koliko će Srbija dobiti novca u budžetu od ovih investitora, kao ni koliko smo para potrošili da bismo ih doveli u Srbiju. Priča se o zapošljavanjima, ali ne i o otpuštanjima i povlačenju investitora. Ni reči o GEOXU, na kojem je Srbija izgubila silan novac. Ni reči o FIJATU i celoj ujdurmi koja je vezana za njegovo faktičko povlačenje iz Srbije. Da ne pominjemo i to da postavljanje kamena temeljca ne znači baš uvek da će fabrika biti izgrađena u roku, ili uopšte (da se osvrnemo zlurado i na probleme Linglonga).

Posebno je, u prethodne dve godine, bio primetan rast investicija koje obezbeđuju veću dodatnu vrednost, istraživačkih i razvojnih centara, sofisticiranih poslova i proizvodnje, što znači kvalitetnije i bolje plaćene poslove.

Premijerka međutim ne pominje koje su to investicije, koliko su tačno kvalitetnijih i bolje plaćenih poslova one donele. Paušalnost njenog zaključivanja je već poslovična, ali bi bilo zanimljivo saznati da li se na primer kol centri smatraju telekomunikacionim uslugama i spadaju li statistički u tu vrstu delatnosti?

Ovo, kao i projekti izgradnje kapitalne putne i železničke infrastrukture, omogućilo nam je da, kumulativno, imamo jednu od najboljih stopa ekonomskog rasta u Evropi, odnosno, da budemo drugi u Evropi, nakon Irske, u dve krizne pandemijske godine. Naš BDP je u 2020. godini pao za samo 0,9%, a rast u 2021. nam je bio 7,5%.

Iako je ovaj podatak formalno tačan, u pitanju je samo bezobzirna igra ciframa. Godina 2020. bila je užasna za sve ekonomije, od kojih je velika većina zabeležila snažan povratak u 2021. Tako je premijerka zaboravila da napomene da je rast u Hrvatskoj, na primer, u 2021. godini bio 10,4% a u Albaniji 8,5%. Ne samo dakle da naših 7,5% nije impresivno, već nije ni najbolje u neposrednom okruženju. Da porast BDP-a na godišnjem nivou ne znači ništa ako se ne pokaže sa koje ste startne pozicije krenuli, govori i primer da bi ovom logikom svi želeli da žive u Libiji, koja je zabeležila globalno gledano ubedljivo najveći rast BDP-a samo zato što je, devastirana ratom, krenula od nule. Zapadna Nemačka je na primer tokom 1950-ih godina imala prosečan rast BDP-a od 8% godišnje. Srbija je samo jednom, navedene 2021, imala rast 7,4%, dok je za 10 godina neprednjačke vlasti 3 godine završila sa negativnim rastom BDP-a. Takođe, treba ponoviti još jednom da rast BDP-a nije pokazatelj svakodnevnog života građana – ekonomska politika favorizuje isključivo bogate, koji plaćaju niže poreze a svoje stečeno bogatstvo nesmetano iznose iz zemlje. Država koja ne ume da zadrži višak novostvorenih vrednosti (koje stvaraju radnici) ne može da ih prenese na svoje građane. Istina je da veći BDP znači veće javne prihode, ali se oni distribuiraju isključivo bogatima, jer je redistributivna politika usmerena ka dodvoravanju stranom kapitalu, a ne ka zbrinjavanju najsiromašnijih i podsticajima domaćoj privredi. Tako od proizvedene vrednosti u Srbiji radnicima ostaje jako malo.

– Mnogo je ovim rezultatima doprineo naš sektor informacionih i komunikacionih tehnologija koji je postao generator polovine novih radnih mesta u 2021. godini, najjači neto izvozni sektor i jedna od najboljih referenci napredne Srbije… Izvoz našeg IKT sektora, naših ideja, rešenja, pameti, prošle godine je dostigao blizu 2 milijarde evra, a ove godine očekujemo da će izvoz preći 2,6 milijardi evra… Prema proceni Eurostata, rast broja zaposlenih u IKT sektoru u Srbiji od 2016. je 51,2%, što je jedna od najvećih stopa rasta u Evropi.

Teško je proveriti sve navedene podatke, ali ako uzmemo da su tačni postavlja se pitanje: kako je to vladina politika doprinela ovakvom razvoju? Jedino što se moglo videti je forsiranje „burazerskih“ IT firmi, kao i nerešen status frilensera koji se svakako mogu uvrstiti u IKT sektor, ali čije rešavanje radnopravnog statusa ne odgovara državi. Pri tome se još jednom javlja pitanje: da li su subvencionisani kol centri deo IKT sektora? Ako jesu, svaka čast premijerka na razvoju inovativnih ideja i stvaranju male Indije u Srbiji… Ono što sasvim izvesno nije tačno je mandatarkina tvrdnja da je IKT sektor „postao generator polovine novih radnih mesta u 2021“. Prema podacima Eurostata u 2021. godini u odnosu na prethodnu godinu broj zaposlenih u oblasti Računarsko programiranje, konsultantske i s tim povezane delatnosti povećan je za 12.600 što predstavlja svega 14,3% novih radnih mesta u odnosu na ukupno povećanje za sve sektore delatnosti. Pored toga, nije tačno da je „rast broja zaposlenih u IKT sektoru u Srbiji od 2016. godine 51,2%“. On je značajno viši, 186%. Malo ćemo ipak pokvariti mandatarkinu sreću ovim veličanstvenim uspehom izraženim u relativnim brojevima, navodeći apsolutne: u 2016. godini broj zaposlenih u oblasti Računarsko programiranje, konsultantske i s tim povezane delatnosti iznosio je 17.500, a u 2021. godini 50.100. A da bi mandatarka bolje razumela, evo i relativnih brojeva: učešće zaposlenih u ovoj oblasti u odnosu na ukupan broj zaposlenih bilo je u 2016. godini 0,7%, a u 2021. godini 1,8% (veličanstveno, zar ne?).

– U mandatu ove Vlade moramo dodatno da ojačamo dualno obrazovanje. Uvođenje modela dualnog obrazovanja, po ugledu na Nemačku, Švajcarsku i Austriju je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih reformi u našoj zemlji u poslednjih nekoliko decenija. Učenici koji se školuju po dualnom modelu se u većem procentu zapošljavaju, sa višim početnim platama i kraće čekaju na zaposlenje nego učenici po klasičnom modelu. Takođe, znatno je više preduzetnika među svršenim učenicima po dualnom modelu… Kada pogledamo generaciju učenika koji su srednje stručno obrazovanje završili 2020. godine, među učenicima koji su školu pohađali po dualnom modelu, čak 69% je već zaposleno, dok je od onih koji su školu završili po klasičnom modelu 42% zaposleno. Prosečna plata srednjoškolaca po dualnom modelu je 80.441 dinara, a po klasičnom 65.361 dinara… Moramo da povećamo obuhvat dualnog modela obrazovanja i na fakultetima i da animiramo više kompanija da se uključe u dualni model obrazovanja, ali i da objasnimo i učenicima i njihovim roditeljima kakve su prednosti dualnog modela.

Nekoliko stvari ovde nije baš najjasnije. Nepoznati su, za početak, izvori ovih podataka, niti je poznato da postoji sistem praćenja učenika koji završe dualno obrazovanje na tržištu rada – kako njihovog zapošljavanja, još manje njihovih zarada. Dok premijerka ne otkrije izvor svojih podataka, evo dva nalaza iz Evaluacije uticaja projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja“, a koje se kroz anketiranje nekoliko stotina učenika bavilo poređenjem učenika koji su 2016. godine upisali GIZ-ove ogledne profile (tad se nisu zvali dualni) sa učenicima iz tri kontrolne grupe. Prvi nalaz: „Ne nalazimo razlike u stopama zaposlenosti između tretiranih i kontrolnih učenika“, a drugi: „Nismo našli da je modernizacija profila uticala na zarade tretiranih učenika i na njihov nivo zadovoljstva poslom“. Takozvana „veća zapošljivost“ učenika koji završe dualno obrazovanje smešna je tvrdnja koju je veoma lako objasniti. Najpre, reč je o veoma malom uzorku jer niko ne želi dualno obrazovanje. Do zvaničnih podataka o broju učenika koji su upisali dualne profile nije moguće doći. Prema medijskim napisima, dualno obrazovanje u 2020/21. školskoj godini pohađalo je oko 6.900 učenika u 74 škole. Budući da je u istoj školskoj godini broj učenika srednjih škola bio 248.605, dualnim sistemom obrazovanja obuhvaćeno je svega 2,8% ukupnog broja srednjoškolaca, odnosno 3,9% učenika koji su upisani u srednje stručne škole. Dalje, kada završe dualno obrazovanje, učenici po prirodi stvari žele da se zaposle – oni su stavljeni u sistem u kojem za njih nema mesta na fakultetima, usmereni su na drugačije karijerne izbore. To nije slučaj sa drugim učenicima srednjih stručnih škola, koji upisuju fakultete (62% svih studenata dolazi iz srednjih stručnih škola). Ukupno 68.357 učenika je završilo srednju školu u Srbiji 2020. godine, a 2021. je upisano 48.508 brucoša (odnosno 71% svršenih srednjoškolaca). Određeni mali udeo u ovoj cifri svakako imaju novi studenti koji nisu završili srednju školu iste godine, ali je ona i dalje sasvim relevantna. Ako se sada pogleda razlika koju potencira premijerka od 27% „veće zapošljivosti“ učenika iz dualnog obrazovanja, vidi se da ona zapravo ne postoji jer u pitanju razlika u onima koji su izabrali dalje školovanje. Ili drugim rečima, premijerka bukvalno reklamira odustanak od daljeg obrazovanja kao prednost dualnog obrazovanja. Zaista napredno.

Podatak koji utiče na procenat zaposlenosti, ali i na visinu zarada svršenih srednjoškolaca jeste taj da mnogi studenti rade – i to uglavnom sezonske, povremene ili relativno stalne ali veoma slabo plaćene poslove sa nestalnim (fleksibilnim) radnim vremenom i generalno lošim uslovima rada, naravno van struke za koju se školuju. Procenat studenata koji rade stalno je oko 30% dok na tu cifru treba dodati i 20% njih koji rade povremeno; više od polovine onih koji rade angažovano je preko zloglasnih studentskih zadruga, ili frilensuju. Ovo je posledica toga što studentski krediti i stipendije iznose „vrtoglavih“ 13.000 dinara mesečno, ali su radno angažovani studenti premijerki važni samo statistički, da obore prosečnu zaradu. Naime, ovi svršeni srednjoškolci se u premijerkinoj statistici veoma lako mogu svrstati u onaj deo ne-dualno-obrazovane populacije koja se zaposlila posle srednje škole i koja zarađuje lošije od „srećnika“ koji su pohađali programe dualnog obrazovanja, što je naravno apsurdan način predstavljanja ovih podataka.

Dalje, rast preduzetništva već deceniju unazad, a verovatno i duže u nekim delatnostima, ne znači ama baš ništa. Frilenseri iz IT sektora se poreskom torturom guraju u preduzetništvo. Pored toga, otvaranje preduzetničkih radnji služi izbegavanju plaćanja visokih poreza na razna primanja. Konačno, tu je i pitanje lažne samozaposlenosti koja je u izuzetnom porastu. Ako kurir neke dostavljačke službe otvori preduzetničku radnju to ne znači da se usrećio svojim dualnim obrazovanjem, već da ga je država gurnula u jedan od najranjivijih oblika rada i da je država nemi posmatrač nezakonitih praksi radne eksploatacije protiv kojih se najveći deo evropskih država svesrdno bori već čitavu deceniju, sa velikim uspehom.

– Moramo da nastavimo da budemo jedna od najnaprednijih zemalja na evropskom kontinentu po kvalitetu i inovacijama u našem nastavnom programu.

Ne samo da naše školstvo nije najnaprednije, već su uslovi rada nastavnika izuzetno loši, pomoćno osoblje je na minimalnoj zaradi, a iz nastavnih programa se izbacuju sve lekcije koje smetaju klerofašistima.

– Imajući u vidu da je naša stopa nezaposlenosti 8,9%, jedina dva načina da se generiše dodatan rast je – zapošljavanje stranaca ili rast produktivnosti korišćenjem inovacija i tehnologije.

Samo 2021. godine, kojom se premijerka posebno hvali, Srbija se smanjila za preko 70.000 ljudi samo po osnovu prirodnog priraštaja – to naravno nije politički pametno staviti u ekspoze jer ukazuje na lošu reakciju države na pandemiju. Tu je i konstantan odliv radne snage u inostranstvo, pre svega u države EU. Radna snaga masovno napušta Srbiju već godinama, a čak i ona koju ekonomisti vezuju za cirkularne migracije nije zainteresovana da se po povratku u Srbiju pojavi na tržištu rada, tako da se može smatrati praktično izgubljenom. Zbog toga je jedna od ranijih ideja vlasti bila povratak domaćih radnika na tržište rada, kao i poboljšanje uslova rada kojima bi se zadržali postojeći radnici. O tome se više ne govori, sada se fokus stavlja na strane radnike. I to ne bilo koje, već isključivo iz onih država u kojima su primanja niža nego u Srbiji (ima i takvih ekstremno siromašnih država) i koji nisu obučeni ni za kakve specijalizovane poslove. Reč je o prostoj, manuelnoj radnoj snazi i eventualno građevinskim i kućnim majstorima. Kao i domaća radna snaga kroz dualno obrazovanje, strana radna snaga se priprema isključivo za najprostije poslove – jer se samo takvi i pojavljuju na tržištu rada. Tu nema mesta inovativnosti, kao ni stručnom napredovanju. Poslodavcu nije ni na kraj pameti da te ljude usavršava, da se oni dodatno osposobljavaju, da napreduju i razvijaju se. Radnici u Srbiji jednostavno rade na slabo plaćenim poslovima, sve dok ih ne zameni jeftinija mašina. U takvoj atmosferi nema razvoja, a sav ekstraprofit koji se proizvede, neće otići radnicima. Otuda nemamo nikakve koristi od ovako niske stope nezaposlenosti, tim pre što je ona isfabrikovana – kada saberete broj „nezaposlenih“ i „zaposlenih“, onako kako ih statistika prepoznaje, ostane vam oko dva miliona radno sposobnih ljudi koji nisu obuhvaćeni naprednom statistikom. Oni ili rade van granica Srbije, ili rade u sivoj ekonomiji na crno, ili su izdržavana lica iako to ne bi morala da budu. Ništa od toga nismo čuli od premijerke.

– Pre 10 godina, prosečna zarada u Republici Srbiji bila je 330 evra. Do kraja ove godine, prosečna zarada preći će 700 evra. U 10 godina, više smo nego duplirali prosečne plate u našoj zemlji.

Medijalna zarada, koju prima najveći broj ljudi, i dalje značajno zaostaje za prosečnom zaradom (za avgust 2022. odnos je bio 75.282 dinara prema 57.911). To samo ukazuje na ogromne razlike u primanjima između velikog broja osiromašenih i malog broja povlašćenih. Nema međutim ni govora u ekspozeu o promeni poreske politike i eventualnom uvođenju progresivne poreske stope, koja bi makar malo ublažila ove ogromne razlike. Nema ni govora o promeni redistributivne politike, pa će tako najveći deo poreza koji plaćamo i dalje odlaziti sumnjivim „investitorima“ koji dolaze u Srbiju da stvore sebi ekstraprofit. Istovremeno, imajući u vidu da je kurs dinara prema evru formalno fluktuirajući ali faktički fiksni, nije slučajno što se mnogi „uspesi“ upravo predstavljaju u toj valuti, iako takva poređenja nisu ni precizna, niti nam išta govore o tome kakav je standard građana danas u odnosu na pre 10 godina. Realni rast zarada je u periodu 2012-21. iznosio samo 2,6% godišnje, dok je u periodu 2000-12. bio 7% godišnje – dakle gotovo 3 puta više. Samo u najboljem periodu 2017-21. realni rast se približava tom nivou. Već na preseku avgust 2021-avgust 2022, međutim, realni rast je pojela inflacija, tako da se on opet spušta na dosta skromnih 2,9%. O pogubnoj inflaciji, začudo, u ekspozeu takođe nema ni reči.

– Pre 10 godina, u Srbiji je bilo 1,86 miliona zaposlenih. Danas u Srbiji imamo 2,3 miliona zaposlenih, što znači da smo u samo 10 godina otvorili oko 440.000 novih radnih mesta… Nezaposlenost pre 10 godina je bila 25,9%. Danas je 8,9%.

Treba najpre reći da premijerka ne iznosi tačne podatke u ovoj izjavi. Podaci o registrovanoj zaposlenosti su: u 2012. bilo je 1.865.614 zaposlenih, a u 2021. bilo je 2.212.631 zaposlenih, što je razlika od 347.017 zaposlenih. Dakle, ovim veoma odokativnim zaokruživanjem premijerka je preterala (u korist svoje partije) za skoro 100.000 ljudi. Drugo, ona iz neznanja, nebrige ili namerno navodi apsolutne brojeve za registrovanu zaposlenost, a stope nezaposlenosti „bira“ tako da izgledaju lepše, iz Ankete o radnoj snazi. Ako poredimo kako bi trebalo, stopa nezaposlenosti za 2021. bila je 11%. Nije međutim to najvažnije, koliko štetni procesi koji su doveli do ovakvih cifara.

Već je pojašnjeno da je opadanje stope nezaposlenosti pre odraz iseljavanja radnika i prelaska u neaktivnost na tržištu rada, nego izraz masovnog zapošljavanja. Dalje, novootvorena radna mesta koja premijerka pominje nisu donela porast standarda života građana, što ukazuje da je reč o slabo plaćenim poslovima sa jedne strane, a sa druge da se radi o kratkoročnim radnim angažovanjima – jer „investitori“ veoma lako ispare iz Srbije i ostave pustoš za sobom. Ta radna mesta dakle koštaju državu sve više i više. Bilo bi pametnije da se od početka ulagalo u domaću privredu i da se država pojavljivala kao poslodavac.

– Minimalna zarada je pre 10 godina iznosila 19.447 dinara, uz rekordnu nezaposlenost od 25,9%. Od 1. januara 2023., minimalna zarada će iznositi 40.020 dinara.

Ovde je takođe u pitanju velika zamena teza. Srbija i dalje spada u najsiromašnije države Evrope. Ispred nas su, ako gledamo samo države sa kojima možemo da se poredimo prema ekonomskom potencijalu, Slovenija, Češka, Litvanija, Estonija, Poljska, Mađarska, Slovačka, Turska, Letonija, Rumunija, Hrvatska, Grčka, Bugarska, Crna Gora. Ako se gleda neposredno okruženje, samo su Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Albanija siromašnije. O minimalnoj zaradi i njenoj apsurdnosti već je bilo dovoljno reči.

– Prosečna penzija u Republici Srbiji će, od 1. januara 2023, sa planiranim povećanjima od 1. novembra ove godine i 1. januara sledeće godine (kumulativno 20,8%) biti oko 320 evra. Prosečna penzija pre 10 godina iznosila je 203 evra.

Rast penzija je izuzetno mali čak i nominalno, a realni rast ne postoji – u periodu 2012-21. iznosio je 0,7%, a prema nekim podacima prosečne penzije u 2022. čak beleže realni pad, dok skoro 60% penzionera prima penziju koja je niža od prosečne (prosečna penzija je 2012. učestvovala sa 55,6%, a u 2021. sa svega 44,6% u prosečnoj zaradi). Planirana povećanja će verovatno anulirati inflaciju i ostaviti ih na manje-više istom nivou kao u prethodnih 10 godina. Realni rast koji je tokom pre-naprednjačkih godina iznosio oko 70% u periodu 2001-12. sada može samo da se sanja.

Nije pominjala premijerka u svom ekspozeu ni Linglong, ni trgovinu ljudima u cilju radne eksploatacije, ni saučesništvo države u prikrivanju tih krivičnih dela. Nije nas podsetila ni da je niz međunarodnih institucija zbog ponašanja Srbije izrazio zabrinutost kakve se to politike sprovode kada je reč o odnosu prema radnicima. Nije se pohvalila da je Komitet UN-a za ekonomska, socijalna i kulturna prava uputio ozbiljne i argumentovane kritike Vladi Srbije, na koje nije odgovoreno. Ignoriše se masovno prozivanje Srbije zbog njenog odnosa prema pravima radnika i socijalnoj zaštiti, zbog koje nismo odmakli ni pedalj u pregovorima za poglavlje 19 – naprotiv, očekuje se od EU da to poglavlje prođe u paketu sa drugim političkim dogovorima o „važnijim pitanjima“. Ne pominje da, dok se EU i države članice ubrzano osvešćuju po pitanju štetnosti neoliberalnih politika koje dominiraju decenijama i stvaraju jako loše posledice na svetskom i evropskom tržištu rada, Srbija ne samo da ignoriše jasne trendove jačanja položaja radnika, već ih otvoreno odbacuje.

Indikativno je takođe to što je Nikola Selaković postao novi ministar za rad. U pitanju je vojnik partije koji je možda prihvatio ovu funkciju samo da bi se „odmorio“ između nekih za njega važnijih zadataka, a možda je i dobio nalog da u nekom blic-krigu podari savremenim robovima novi Zakon o radu, najgori do sada, i dokrajči prava radnika u Srbiji. Ostaje da se vidi, ali nije realno gajiti velike nade u dobronamernost ovakvog izbora.

Može se reći da je ekspoze, ovako prikazan u delovima koji su od značaja za tržište rada i radnike, prava mala horor priča prigodna za Noć veštica, sa obaveznim elementima basne u koje još samo najnaivniji među nama veruju. I taj horor će potrajati sve dok nam traje ova Vlada.

Peščanik.net, 02.11.2022.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Strah i nada

Ljubodrag Stojadinović – Nekoliko laskavih rečenica

Sofija Mandić – Sve bi kolaboriralo

Vesna Pešić – Šta je to prosrpska vlada?

Dejan Ilić – Šamar vlada

Nadežda Milenković – Mešanje ili mućkanje?