Christine Blasey Ford fotografisana s leđa dok se zaklinje pred Senatom

Christine Blasey Ford, foto: The New Yorker/Tom Williams/Getty

Tema saslušanja profesorke Ford i sudije Kavano bila je ljudsko dostojanstvo. Kristin Blejzi Ford govorila je o napadu na svoj dignitet, o događaju koji je progoni čitavog života (“Taj smeh se neizbrisivo urezao u moj hipokampus”, rekla je profesorka psihologije, “grohotan smeh njih dvojice… Ležala sam pod jednim od njih, a oni su se smejali, kao dva drugara koji se silno zabavljaju”.) S druge strane, Bret Kavano i njegovi zaštitnici, posebno senator Lindzi Grejem, odbacili su njene optužbe i čitavo saslušanje kao napad na dostojanstvo ovog sudije: sva njihova dreka, pridike, plakanje i Grejemovo izričito odbijanje da makar uzme u obzir povod za saslušanje, značili su da oni svako protivljenje shvataju kao uvredu. Za nas ostale, spektakl od saslušanja i potonje glasanje pretvorili su se u opelo dostojanstvu u politici.

Ideja dostojanstva je na dva načina presudna za naše razumevanje politike. Učešće u političkom procesu uzdiže sve građane u dostojanstven status. Imati glas, biti saslušan i vršiti politički uticaj jesu ključni sastojci dostojanstva. Pisala sam o konceptu “feminizacije politike” kao preduslovu povratka dostojanstva onima koji se retko čuju: ženama, siromašnima, manjinama, hendikepiranima i drugima. Nekoliko novih demokratskih pokreta, kao što je municipalizam u Španiji i drugim zemljama ili pojava političkih pokreta u Skandinaviji, u centar svog angažmana stavljaju javna slušanja ljudskih priča i mišljenja. Kada su ljudi isključeni iz političke zajednice – kada ostanu bez države ili glasačkog prava, ili su naprosto marginalizovani do nevidljivosti – oni bivaju lišeni ljudskog dostojanstva.

S druge strane, postoji i dignitet političkog performansa koji proističe iz titula, procedura, običaja odevanja i posebnih žargona. Nekada su ljudi znali da taj performans signalizira, pa čak i prethodi sadržaju politike. U Rusiji sam tokom 1990-ih često izveštavala iz ustavnog suda i to je bilo posebno i uzvišeno iskustvo. Odjednom bi započeo performans poštovanja zakona, intelektualne strogosti tumačenja zakona i procedure. U zemlji u kojoj je politika dugo bila zasnovana na lažima, a zakon u službi terora, mala grupa ljudi odlučila je da se ponaša kao da je zakon bitan i kao da su ljudski postupci bitni. Neko vreme se činilo da su uspešni. Ali kako je Rusija propadala zamirao je i performans politike u javnosti, uključujući i sudnice. U ruskom filmu “Levijatan” iz 2014. postoji scena u kojoj sudije izgledaju zastrašujuće – ne zato što su impresivni, već zato što su neartikulisani, ravnodušni, aljkavi. Ostale su samo toge.

Naravno, javni spektakl politike može biti upotrebljen i za progon onih koji ne izgledaju ili ne govore kako treba. Zato su dva oblika političkog dostojanstva nerazdvojna: dostojanstvo učešća i dostojanstvo performansa. Izazov demokratije je izgraditi procedure koje neprestano šire ovo polje.

Umesto toga, u SAD imamo ubrzano propadanje političkog performansa. Simbolički početak nove ere verovatno je bio inauguracioni govor Donalda Trampa pun uprošćavanja i izliva mržnje, ali i ružnog ophođenja prema engleskom jeziku: bio je to odmak od lepote koju bismo očekivali u takvoj prilici. Nastavilo se s lažima, skarednostima, uvredama. Za svega nekoliko meseci svaki gest u javnosti koji bi prizivao neka dostojanstvenija vremena postao je izvanredan događaj. Mislim da je zato svedočenje bivšeg direktora FBI Džejmsa Komija prošle godine u Kongresu mnogima delovalo kao dašak svežeg vazduha.

Sada smo svedočili sračunatom odbijanju dostojanstva u performansu. Kavano je svoj nastup započeo pozom indignacije i uvređenosti zbog optužbi od nekoga koga on očigledno smatra nižim od sebe. Čak je i njegova desetogodišnja ćerka, rekao je, htela da se pomoli za “tu ženu”. Kidisao je na ljude koji mu postavljaju pitanja, grdio svoje zamišljene neprijatelje. Sračunatost takvog ponašanja videlo se i kada je Tramp pohvalio ovaj agresivni nastup (“Sudija Kavano je upravo pokazao Americi zašto sam ga nominovao”, napisao je predsednik na Tviteru). Uputio je poruku prezira prema proceduri, nastupu i očekivanom stilu govora. Kavano i Tramp nam šalju poruku o sirovosti moći koja se ne deli ni sa kim. A to je upravo ono što profesorku Ford i sve nas lišava dostojanstva koje proističe iz političkog učešća.

Naizgled, profesorki Ford je bilo dopušteno dostojanstvo performansa: svedočila je pred Senatom, što je učinila u skladu sa običajima tog doma. Ali onda je bila izložena podsmehu. Republikanski senatori su odbili da joj se direktno obrate; umesto njih je to radila tužiteljka iz Arizone, Rejčel Mičel, koju je senator Mič Mekonel oslovljavao kao “ženskog asistenta”. Odbili su da izdaju nalog za saslušanje Marka Džadža koji je prema navodima bio svedok pokušaja silovanja. Svaki od tih senatora je svojim saosećajnim pitanjima za Kavano pokazao da ih verodostojno i dirljivo svedočenje profesorke Ford ni najmanje nije pokolebalo (Kavano je pod zakletvom rekao da nije pratio njeno svedočenje, iako je Wall Street Journal preneo izjavu pomoćnika u Komitetu koji tvrdi da jeste). Odbijali su i svaki poziv na istragu koju bi sproveo FBI, sve dok senator Džef Flejk nije pokleknuo, nakon što su ga dve žrtve seksualnog nasilja presrele u službenom liftu a snimak tog susreta obišao svet. Predložena jednonedeljna pauza za istragu “ograničenu vremenom i obimom” mogla bi omogućiti da priča profesorke Ford stigne do šire javnosti. Da je bilo po volji ostalih republikanaca u Komitetu Senata za pravosuđe, međutim, ta priča bi bila ispričana, ali ne i saslušana – bar ne u Senatu. Time bi i ona i milioni žena i muškaraca bili lišeni dostojanstva učešća u političkom životu zajednice.

The New Yorker, 28.09.2018.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 01.10.2018.

TEMA – FEMINIZAM