Srbija će u utorak podneti kandidaturu za članstvo u EU. U medijskoj raspravi da li to učiniti sada ili još uvek ne, koja je predhodila ovoj odluci zvaničnog Beograda, intenzivno su pored, većine domaćih političara, učestvovali i ambasadori zemalja članica EU i EU zvaničnici. Sasvim pojednostavljeno, evropski južnjaci su podsticali ovaj naum, a severnjaci su savetovali da se ide korak po korak, to jest da se prvo ostvare uslovi za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Indikativno, dilema da li kandidovati Srbiju za članstvo u EU ili ne, iako je Mladić na slobodi i iako nam je tek odmrznut Prelazni trgovinski sporazum, skoro uopšte nije zavredela pažnje ni u Peščaniku, ni na sajtu LDP-a, ni na e-novinama, portalima koji, sa druge strane, sve više vremena i prostora posvećuju tome šta govore i pišu jedni o drugima. Zašto.
Različite preporuke iz zemalja članica EU Srbiji o tome kada je pravi trenutak da se preda kandidatura, verovatno imaju veze i sa njihovim pozicijama u pregovorima u vezi sa unutrašnjim stvarima, poput ribarskih kvota, i to se mora imati u vidu. Ipak, i za Srbiju i za EU ovo je veliki trenutak, pa je čudno da veći deo druge Srbije o tome nema jasan stav, ovakav ili onakav (LDP se oglasio tek po objavljivanju odluke, verovatno u strahu od scenarija – kandidatura, pa izbori, koji će izgleda biti zakazani ranije nego što se to očekivalo u LDP-u). Da li je ignorisanje ove teme u stvari ispoljavanje stava da Srbija ne zaslužuje da dobije status kandidata. To je legitiman stav, ali da bi dobio na težini, bilo bi ga potrebno potkrepiti sa više argumenata.
Svaki korak Srbije ka EU integracijama je korak dalje od autoritarnog ruskog puta, korak dalje od Irana i ostalih saveznika u borbi za očuvanje Kosova, kojima pojam ljudskih prava ne znači ništa. Zato svaki korak u suprotnom smeru treba podržati i iskoristiti za realizaciju prioriteta do kojih je, valjda još uvek, svim kolonama druge Srbije stalo, a takav prioritet je svakako i ozbiljnije suočavanje sa nedavnom prošlošću, kao preduslovom demokratizacije Srbije u duhu XXI veka.
Nedavno odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma je odlična vest za sve u Srbiji koji se istinski zalažu za demonopolizaciju, nastavak privatizacije javnih preduzeća i bolju kontrolu državnih davanja. Apsurdno, oni koji su bili razočarani pojedinim strankama i njihovim vezama sa krupnim kapitalom, postali su single issue autori, što ni Jeremić sa Kosovom više nije, jer se on, makar i kasno, setio značaja srpskih EU integracija. Takvi kritičari nisu primetili novu realnost – ugovornu obavezu koja sada postoji između Srbije i EU. Stanje pre odmrzavanja bilo je stanje dvosmernih izjava dobre volje i ispunjavanja arbitrarno probranih obaveza iz SAA bez kontrolnih mehanizama. Single issue autori, mahom jasno deklarisani za srpske evroatlantske ili samo evropske integracije, trebalo bi da reflektuju manje crno-belu sliku sveta u kome žele da vide Srbiju.
Veze krupnog kapitala i politike su neminovnost u globalizovanom svetu. Tu je skala kompromisa, legitimnog vs legalnog, prihvatljivog vs nemoralnog jako široka. Ona druga skala, da su ljudska prava građana neupitna, mnogo je bolje kalibrirana. Ravnodušnost ili ne, iskren stav ili oportuna racionalizacija u odnosu na masovna kršenja ljudskih prava, bez obzira da li to čini vlastita ili neka druga država, ono su što u stabilnim zapadnim demokratijama deli jastrebove od liberalnih demokrata, intelektualce od odmetnutih državnih struktura.
Kritika-a LDP-a, na primer, od strane single issue autora, pretežno se svodi na njihove netransparentne veze sa tajkunima, ili na usvajanje zakona koji njima idu na ruku, što je mainstream model postupanja na zapadu, naročito kod ekonomski liberalnijih političkih opcija. Mnogo plodonosnija bi bila kritika LDP-a zbog izostajanja jasnije demonstriranog stava o ključnim pitanjima poštovanja ljudskih prava, ma šta sam LDP o tome tvrdio (nismo izneverili poverenje). Indikativno je u tom smislu odsustvo inicijative LDP-a da se, na primer, 11. juli proglasi Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. I u parlamentu se oseća odsustvo njihove reakcije na sramne deložacije Roma i njihova anemična podrška Gej paradi.
Holandija, ali i ostale zemlje EU, i pored odmrzavanja Prelaznog sporazuma, imaju još dosta načina da opomenu Srbiju da ispuni preostale obaveze prema Haškom tribunalu. Ali to nije sve. Posao suočavanja sa ratnozločinačkom prošlošću neće se završiti isporučivanjem Mladića i Hadžića, a upravo se može steći utisak da tome obe strane, i EU i zvanični Beograd, nekako teže. Da li će im se to dopustiti – od nas zavisi.
Žarko Korać je nedavno na jednom javnom skupu sugerisao da nije dobro da se pitanje srpskih EU integracija povezuje sa pitanjem Srebrenice, a naročito ne sa pitanjem rezolucije EP i preporukom EP zemljama zapadnog Balkana da je takođe usvoje. Korać je tom prilikom čak pomešao preporuku EP sa rezolucijom koju su on i Nataša Mićić, sada već davnih dana, predložili u parlamentu. Tada su oboje bili na listi DS-a, ali su bili mnogo jača opozicija nego danas, kada su na listi LDP-a.
Za razliku od u sebe zagledanih krakova druge Srbije, u danu kada se saznaje da će Srbija, i pored Mladića na slobodi, podneti i kandidaturu za članstvo u EU, Snežana Čongradin, saradnica Peščanika i novinarka Danasa, u vikend izdanju Danasa, otvara pitanje sudbine spomenute rezolucije EU u našem parlamentu. Procena DS većine i newborn demokrata u vidu SNS-a je da od toga nema ništa. LDP nema javni stav. Indikativno.
Postoji opcija da se usvoji jedna rezolucija kojom se osuđuju teški zločini, ali bez upotrebe termina genocid. Zašto, kada se termin spominje u presudi Haškog tribunala generalu Krstiću, u presudi Stalnog suda u sporu BiH-Srbija, kao i u Rezoluciji EP. Biće zanimljivo videti šta će i kako LDP preduzeti, ako do predloga takve rezolucije dođe.
Imajući u vidu značaj jasnog stava prema ovom pitanju, koji bi LDP morao imati, jer je u pitanju potvrda njegovih osnovnih principa, postaje nebitnom rasprava o Beku, Beba je nebitan, Voždovac je nebitan, uticaj ili odnos Peščanika i obratno – sve je to mnogo manje važno. A nekako su to postali reperi sa obe strane. Jasan odnos prema Srebrenici je vododelnica, bez obzira da li će EU zbog svojih slabosti i tu da nam progleda kroz prste.
Na Amerikance, posle višegodišnjih izjava o sve boljoj saradnji sa Vojskom Srbije, onom koja je kriva, ali ne i odgovorna za Topčider, Leskovac i RTS, a tek ne za Srebrenicu i Batajnicu, više ne treba mnogo računati. Sa Obamom ili sa Bušom, u tom smislu je svejedno. Bitići i potrebe u Avganistanu su im postali skoro jedini parametar. Broj kolateralnih žrtava u Afganistanu i Iraku će, ionako, uskoro premašiti broj žrtava u Srebrenici. O Gvatemali i da ne govorimo.
Dakle, kandidatura ovih dana – da ili ne? Od zvaničnika i pristalica se čuju razmatranja koja prate sledeću logiku: kada su prošle Crna Gora i Albanija, proći ćemo i mi, a zaboravljaju se Mladić i Srebrenica. Znaju to i Italijani i Španci, koji Srbiju ohrabruju. EU nema jedinstven stav o mnogim pitanjima. I Šveđani koji će primiti kandidaturu znaju da je Mladić na slobodi. Odmrzavanje Prelaznog sporazuma je posledica griže savesti zbog odsustva jedinstvenog evropskog stava o Kosovu. To je politika u kojoj Tadić i Jeremić izgleda plivaju bolje nego mnogi koji im se nemoćno i autistično podsmevaju, ne nudeći ostvarivu alternativu. LDP je to shvatio, ali po preskupu cenu svog identiteta, ako mu je to ikada i bilo stvarno lice. Single issue autori, koji se u tu EU skoro pa kunu, još se nisu opredelili. A ostatak druge Srbije i dalje ćuti.
Srbija treba da se kandiduje za članstvo u EU, zato što to, i pored svega, omogućava više šansi da se ona suoči i obračuna sa nedavnom prošlošću. Alternativa je da ostane na marginama EU integracija, što će neminovno dovesti do klizanja u autoritarizam ruskog tipa. Cena borbe za očuvanje Kosova su opasna strateška partnerstva sa Iranom, Kinom i ostalim zemljama koje ne zanimaju ni ljudska prava svojih građana, a kamoli prava drugih. Svi koji zanemaruju pitanje kandidature i ne vide prostor koji tu postoji da Srbija uz pomoć EU kako tako nastavi suočavanje sa svojom prošlošću, a koji ne nude realnu alternativu, i sami rade na tome da se pitanje iskrenog suočavanja sroza na politiku uslovljavanja EU i SAD, koja se već srozala na hapšenje Mladića i zaboravljanje svega ostalog. U pitanju je pomoć koju sami moramo da tražimo, iako ta tema u EU više nije prioritet, ali pomoć će stići, ako je artikulisano zatražimo. Apsurdno ili ne, i sa takvim EU i SAD, kao zemlja kandidat imamo više šansi, u stvari jedino tako imamo šansu da nastavimo započeto. Ako ikome u drugoj Srbiji to još uvek išta znači i predstavlja prioritet.
Peščanik.net, 20.12.2009.
DRUGA SRBIJA