U našoj javnosti je posle talasa rasprave o odnosima Srbije i NATO ostalo nesrazmerno malo validnih informacija i analiza zasnovanih na činjenicama o geopolitičkim trendovima u svetu i regionu, u poređenju sa količinom zagađenja koji je izbacio. Za Srbiju je ipak dobro što ju je zapljusnuo. Uvek je korisno znati šta voda nosi. Ovaj talas je sprao maske i razotkrio neke činjenice koje će poslužiti da se ubuduće lakše prati ko šta i zašto zastupa. I ko uopšte u raspravi uzima učešće, jer i oko toga ima nesporazuma. Slobodan Antonić, na primer, sasvim netačno tvrdi da je Druga Srbija danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO“,[1] rugajući se njenom navodno izneverenom pacifizmu devedesetih. Antonić netačno tvrdi i da zalaganjem za usvajanje rezolucije skupštine Srbije o Srebrenici Druga Srbija daje legitimitet NATO agresiji na Srbiju. I među onima koje Antonić svrstava u ekstremističku Drugu Srbiju, i među onima koji su po njemu iz nje izbačeni, ima potpisnika apela iz proleća 1999, pod nazivom Neka razum prevlada, a koji su eksplicitno bili protiv intervencije NATO. Iako je odnos prema NATO za Srbiju možda važniji nego odnos prema EU, ni civilni sektor, a ni Druga Srbija kako je Antonić slika, mahom ne iznose jasniji stav o ovom pitanju, a kamoli da su deklarativno za ulazak Srbije u NATO. Inače, vredi napomenuti da je većina njih devedesetih bila protiv krvavog raspada Jugoslavije, a ne protiv ratova u načelu. Takođe, većinu njih Antonić optužuje za preveliku povezanost sa antifašističkim tekovinama partizana, koji svakako nisu bili pacifisti. Debatom o odnosima Srbije sa NATO trenutno dominiraju oni koji su protiv ulaska Srbije u NATO, a ne Druga ili „Druga“ Srbija. Konačno, na Peščaniku, koji neretko prenosi tekstove evropske levice nenaklonjene NATO, a koji Antonić vidi kao glasilo te „ekstremističke Druge Srbije“, mogu se naći zanimljivi tekstovi sa argumentima zašto jedna država nikada ne bi trebalo da pristupi NATO, poput onoga Srđana Dvornika, 13 lažnih razloga za NATO.

Apsurdno je da autori poput Miroslava Lazanjskog, koji podrazumevaju da imaju monopol na NATO i srodne teme, smatraju da je rasprava o odnosima Srbije i NATO „nepotrebna“. Lazanjski to ukratko ovako izvodi: „NATO u svoje redove nikad nije primio zemlju sa teritorijalnim sporom, Srbija nikad neće priznati Kosovo, dakle Srbija neće nikad ući u NATO, čemu uopšte rasprava.“[2] Lazanjski i Vukadinović u Politici i Vukadinovićevi autori u NSPM monopol na spomenute teme neretko brane neutemeljenim diskvalifikacijama drugih učesnika u raspravi, dok istovremeno truju javnost netačnostima koje postaju opšteprihvaćena mesta. Pogotovu je nedemokratski njihov stav da organizacije civilnog društva nemaju šta da traže u raspravi o bezbednosnim pitanjima.[3]

Centralno mesto u raspravi o odnosima Srbije i NATO zauzela je kokoš-jaje dilema koju je nametnula grupa od 200 potpisnika apela za referendum, a protiv NATO. Da je Srbija ozbiljna zemlja, razlog za otvaranje rasprave o odnosima Srbije i NATO morala bi biti činjenica da je NATO procenio da je vreme za intenziviranje procesa proširenja na zapadni Balkan. To je značajna geopolitička okolnost. Čak i da ima isti obavezujući karakter i povelju kao NATO, nije primereno o Šangajskoj inicijativi i NATO razmišljati na isti nači, kako to sugeriše general Branko Krga:[4] „ako uopšte Srbija ne daj bože bude prinuđena da o bezbednosnim integracijama razmišlja i to tek ako se zaista pojavi opasnost“. Geografski položaj u bezbednosno integrativnim procesima čak i u XXI veku još uvek nešto znači. NATO je transatlantski vojno-politički savez, a Srbija geografski tu pripada. U tom smislu je dobro što ministar odbrane i načelnik generalštaba prate dešavanja u vezi sa NATO. U tom smislu treba razumeti i najave o profesionalizaciji srpske vojske.

Umesto da saznamo više informacija o procesu izrade novog strateškog koncepta NATO, kako to čini odličan tekst Dragana Bisenića u Danasu, zapljusnuti smo serijom tekstova sa netačnim opisima istorijskih dešavanja, među kojima je najupečatljiviji onaj Đorđa Vukadinovića Neutralna Srbija.[5] Nedostaju reakcije na takve pamflete. Vredan pažnje je osvrt profesora Vladimira Ilića.

Srbija se nikada pre nije pridruživala EU, pa se sada pridružuje. Zašto se taj pristup ne primeni i na razmatranje mogućnosti za pristupanje vojnim savezima. Imajući u vidu da su većina članica EU ujedno i članice NATO, logično je da se Srbija pre približava NATO nego Putinovoj Rusiji. U stvari, to je ono što najviše muči potpisnike apela protiv NATO, a ne sudbina „naših momaka u međunarodnim misijama“.

Diskutabilna je i kvalifikacija NATO kao svetskog policajca. NATO širi oblast saradnje sa transatlantskog basena skoro isključivo na Severnu Afriku i Bliski istok. Činjenica je, međutim, da NATO razvija sposobnost da deluje na poziv bilo gde u svetu, u slučaju prirodnih i drugih katastrofa. Činjenica je i da će se NATO transformisati i proširiti na region zapadnog Blakana. Bilo bi dobro da srpska javnost o tome bude informisana. Izrada državnih strategija bez uzimanja ovih parametara u obzir, a to je slučaj sa našom nedavno usvojenom strategijom odbrane, znači odbijanje da se shvati da je svet, a sa njim i region zapadnog Balkana, zakoračio u XXI vek.

Peščanik.net, 13.03.2010.

———–    

  1.  Slobodan Antonić, Izvorna i projektovana „Druga Srbija, NSPM, 11.3.2010.
  2.  Izgovoreno na trbini Fonda Slobodan Jovanović o Srbiji i NATO, 26.2.2010.
  3. Miroslav Lazanjski, Atlantska flota protiv generala Ćirkovića, POLITIKA, 21.2.2009.
  4.  Izgovoreno na trbini Fonda Slobodan Jovanović o Srbiji i NATO, 26.2.2010.
  5.  Đorđe Vukadinović, Neutralna Srbija, POLITIKA, 2.3.2010.

Leave a Reply