Ono što je nesretniku sa kašikarom u zgradi predsedništva letos upalilo posle par minuta – da Tadić i svita na njega odmah obrate pažnju, grupi nevladinih organizacija, predvođenih Ženama u crnom, Helsinškim odborom, Fondom za humanitarno pravo i Jukomom, koje svakog 11. u mesecu bez kašikara, nenasilno i mirno stoje ispred zgrade predsedništva i u ime preko 100 organizacija civilnog društva traže pažnju za temu koja im puno znači – rezoluciju o Srebrenici, uspelo je, makar indirektno, posle skoro godinu dana.

Predsednik Tadić je u Republici Srpskoj ocenio da za usvajanje „rezolucije o Srebrenici“ ne postoji opšta saglasnost. Pa su se, konačno, oglasile i parlamentarne stranke o suštinski bitnoj temi – jasnom odnosu mejnstrim Srbije prema genocidu u Srebrenici. Kasno, arogantno prema civilnom sektoru od čoveka koji kaže da mu nedostaje dobra kritika, ali i ovo je neki početak i kao takvog ga treba pozdraviti. Maske su počele da padaju i za nadati je se da oni koji su nam odmrznuli prelazni sporazum i oni koji Dačića puštaju na molitveni doručak pomno prate situaciju.

Pohvalne su izjave Vesne Pešić, Suzane Grubješić i Lasla Varge koji se slažu da genocid u Srebrenici treba posebno osuditi. Ali sama izjava predsednika, osim što je došla izokola i navodi „naš kredibilitet u drugim poslovima“, a ne sam odnos prema žrtvama i porodicama kao primarni razlog usvajanja rezolucije, suštinski je neodređena. Tadić uopšte nije rekao ko će biti predlagač, na koji tekst misli, da li na nešto novo o čemu smo i ovde pisali, ili na rezoluciju EP o 11. julu kao danu sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, ili na neki od predloga tesktova koje su NVO i pojedini poslanici i stranke već nudili na razmatranje, sa manje ili više uspeha, i manje ili više uporno. Da li se radi o svim zločinima, da li se ipak Srebrenica kao jedini slučaj genocida na tlu Evrope od Drugog svetskog rata posebno izdvaja ili ne. Na osnovu toga da Tadić ima bojazan od reakcije, može se zaključiti da se ipak radi o nekom jasnom tekstu, koji eksplicitno spominje i izdvaja genocid u Srebrenici.

Razvodnjena deklaracija, a ne obavezujuća rezolucija u kojoj bi genocid bio posebno spomenut, samo bi mogla da stavi tačku na nedovršeni proces suočavanja sa srpskom ratnozločinačkom prošlošću, i zato je jako bitno ne dopustiti da SPS, SNS i delovi DS ne ostvare svoj naum i ne usvoje to nešto neodređeno. Do samo pre neki dan, dok se Tadić nije oglasio, Nada Kolundžija je u ime DS tvrdila da je „dovoljno što je Tadić bio u Srebrenici“ i da nikakve deklaracije nisu potrebne. Ostaje veliko pitanje koliko su intenzivno LDP i Liga pokušavali da proguraju predlog kroz institucije, koliko su se puta javno zamerili DS što ih navodno odbija, koliko su mu puta uskratili podršku za neke druge stvari u koje se kunu, zato što su po njihovim rečima ignorisali stavljanje rezolucije EP na dnevni red Parlamenta.

Sada je prilika. Za LDP i Ligu pre svih. Za civilni sektor je važnije da se rezolucija o Srebrenici usvoji nego čija je to inicijativa. Veći deo civilnog sektora koji je glasao i podržavao LDP pitanje jedne ili druge forme poreskog sistema zanima manje od toga ko suštinski može uticati na to da Srbija skupi hrabrost i suoči se sa nedavnom prošlošću na pravi način.

Za par meseci će se i Šutanovac ohrabriti da kaže da NATO nema alternativu. Kosovo prestaje da bude prioritet, zahvaljujući ipak više nejedinstvu u EU oko statusa nego LDP-ovom „relaksiranju“ teme. A i podela Kosova već odavno nije tabu tema, samo nas Jeremić moli da se još malo strpimo i ne kvarimo mu taktiku…

 
Peščanik.net, 11.01.2010.

Leave a Reply