Dačićeva država je na primeru “ekspresnog” pronalaženja kradljivca bicikla svetskog putnika Rija Asadžija iz Japana demonstrirala svoju efikasnost. Bio je ovo prvi zadatak Dačićevog resornog ministarstva policije. Naime, kada je 18. jula Asadži ostavio svoj bicikl zaključan ispred tržnog centra “Ušće”, neko je u roku od dvadeset minuta ukrao njegovo prevozno sredstvo marke “Panasonic” i odvezao ga u nepoznatom pravcu, tj. u pravcu Borče, kako će se kasnije ispostaviti. Press je podigao veliku galamu, šaljući u javnost signale o krađi bicikla sirotog Japanca koji je, kako saznajemo, prevalio na njemu do sada preko 44 hiljade kilometara.

Takođe, saznali smo da je Asadži na svojim proputovanjima oko sveta imao tek nekoliko nezgoda, i to u Nikaragvi gde su mu ukrali kameru, u Namibiji cipele, u Ekvadoru ga je uhvatila grupa naoružanih mladića, dok ga je grupa arapskih dečaka gađala kamenjem na Srednjem Istoku. Ovakvo plasiranje informacija u združenoj akciji Dačićeve Vlade i državnih medija trebalo je da obavi nekoliko stvari u javnosti, da manifestuje moć premijerovog ministarstva, da pokaže sinhronizovanost državnih službi, te da poradi na marketingu Srbije i izdvoji je iz njenog prirodnog okruženja, koje joj po standardu, društvenom uređenju i načinu funkcionisanja pripada: Nikaragva, Namibija, Ekvador, Srednji Istok (bilo gde na tom potezu). Press je u svom senzacionalističkom maniru iskoristio priliku da objasni kako se takva stvar može “dogoditi samo u Srbiji” i, razume se, nigde više.

Crni Veljko

Srbija je bila u vanrednom stanju dvanaest dana sve dok se zahvaljujući video snimku iz TC “Ušća” nije detektovao neprijatelj imidža Srbije, izvesni Veljko Đ. iz Borče. Naizgled, reklo bi se, običan mladić u majici i šortsu, koji kada se nađe u blizini skupocenog i retkog bicikla marke “Panasonic”, postaje opasan i nepredvidiv. Na svu sreću, baš u tom periodu je konstituisana Dačićeva Vlada tako da je nesrećni Asadži imao tu čast da na neki način postane prvi uživalac njenih policijskih usluga, kao i medijske podrške.

Srbija je pomogla Asadžiju, ali isto tako i on njoj da se emancipuje od rđave prošlosti i lošeg imidža, jer kada nema Novaka Đokovića i dok na Olimpijskim igrama u Londonu srpski sportisti prolaze vanredno loše, neko se mora naći u žiži kako bi se pokazala izvanredna situacija u državi i društvu. Stvar bi bila potpuna tek kada bi Asadžija primio i gradonačelnik Beograda i nagradio ga statusom počasnog građanina. To bi proizvelo još veću zainteresovanost medija, a urušena Demokratska stranka bi iz slučaja “Asadži u Srbiji” mogla da priskrbi koji poenčić i ojača Đilasovu poziciju u stranci, kao i u javnosti koju Dačić hipnotiše svojom efikasnošću. Carpe diem!

U ovakvim situacijama treba koristiti svaki trenutak, jer već sutra Asadži će biti daleko na svom “Panasonicu”, možda u Hrvatskoj ili Mađarskoj gde može biti od velike pomoći vlastima u borbi za poboljšanje njihovog državnog imidža u svetu. Takođe, ovaj slučaj pomogao je ušvršćivanju specijalnih veza između Srbije i Japana, jer je Asadži mudro obavestio ambasadu Japana o nestanku svog crnog “Panasonica” sa ljubičastim sedalom.

Ambasada Japana je reagovala preko diplomatskih kanala, a premijeru Dačiću mora da su se zacaklele oči kada je shvatio da mu se na tacni ponudila afera, koja po antičkim uzorima, može biti poučna i korisna za sve. Time se nije iscrpio potencijal slučaja “Asadži u Srbiji” jer kapital ne miruje i baš iz svega može izvući benefit. Kompanija Panasonic Bicycles bi na osnovu ovog besplatnog sondiranja tržišta bicikla u Srbiji mogla doneti veoma interesantne zaključke.

Činjenica da je Asadžijev bicikl ukraden u Srbiji i to baš u TC “Ušću” ukazuje na to da bi se tu mogao napraviti solidan biznis, jer očigledno da se u toj zoni skuplja populacija koja u “Panasonicovim” biciklima prepoznaje kvalitet kakav se ne može naći na drugim mestima. No za to je potreban i drugi član binarnog para, tj. pomenuti Veljko Đ. čija je sudbina trenutno u rukama premijera i ministra policije Ivice Dačića.

Patriotski akt

Kako se saznaje iz brižnih medija, Veljku Đ. iz Borče određeno je zadržavanje od 48 sati “zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa”. Ovo je za Tanjug izjavio premijer i ministar policije Dačić nakon objavljivanja vesti da je kradljivac bicikla lociran, a bicikl vraćen vlasniku. Svakome je omogućeno da odživi svoj san, Asadžiju da obiđe svet na biciklu, Dačiču da pokaže svoje sposobnosti, a Veljku Đ. da na nekoliko dana bude vlasnik crnog “Panasonica” sa ljubičastim sedalom.

Međutim, ono što Veljko Đ. nije mogao ni da sluti dok je krao Asadžijev bicikl, bila je činjenica da je u tih nekoliko minuta, po novom patriotskom aktu izloženom u ekspozeu Ivice Dačića, postao jedan od glavnih neprijatelja Srbije koji rapidno ruši njen ugled u svetu. Po tom ekspozeu, imidž Srbije ne ruši mračna prošlost većine aktera nove Vlade, niti milionske pronevere načinjene u poslednjih desetak godina, taj imidž ne narušava ni to što ih Ban Ki Mun opominje da se moraju suočiti sa stvarnošću Srebrenice, dok se eksperti iz Pečata obračunavaju sa “srebreničkom dogmom”.

Takođe, zloupotreba srpske manjine na Kosovu i balvanizacija politike usred pregovora, ili izjava Tomislava Nikolića da toj manjini “preti genocid” ne štete međunarodnom ugledu Srbije. Naprotiv, to je ono što doprinosi njenom prosperitetu dok se krađa Veljka Đ. iz Borče, koja je trebalo da bude procesuirana u roku od 24h daleko od očiju javnosti, podiže na nivo državnog uspeha.

Ovaj mali primer iz života i rada nedavno formirane Vlade pokazuje kakve su njene aspiracije i mogućnosti. Istovremeno otvara perspektivu njenog rada i postavlja joj limite. Ukoliko se bude zadržala na rešavanju ovakvih slučajeva, koji su daleko od svih važnih pitanja, kako policijskih, tako i pravosudnih, ekonomskih, kulturnih i političkih, neće biti nade u bilo kakav pomak. Možemo se samo pridružiti Asadžiju i krenuti u svet, na “Panasonicu” ili bez njega, pa makar nas “zli dečaci usput i kamenovali”. S razlogom.

Novosti, 04.08.2012.

Peščanik.net, 04.08.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)