Kada se u tražilicu COBIB-a, uzajamnog kataloga biblioteka u Srbiji, unese ime ruskog pisca Zahara Prilepina, dobija se ispis od preko 70 bibliografskih jedinica – prevedenih knjiga, pojedinačnih tekstova, te pribavljenih knjiga u originalu – što je sve ponuđeno čitaocima i čitateljkama u Srbiji kao prvorazredni književni proizvod iz današnje Rusije. S druge strane, ako neko pokuša da u istom katalogu potraži knjige i tekstove ruskog pisca Sergeja Lebedeva, rođenog 1981. u Moskvi, trenutno nastanjenog u Berlinu, dobiće ukupno dva pogotka: radi se o dva primerka romana Granica zaborava, u prevodu na hrvatski, objavljenog 2019. u zagrebačkoj Frakturi. Jedine dve biblioteke u Srbiji koje su čule za ovog pisca i potrudile se da nabave prevod njegovog dela su: Gradska biblioteka u Subotici i Biblioteka „Vuk Karadžić“ iz Prijepolja. Neko će postaviti pitanje kako je moguć takav disbalans u korist Prilepina, mora da je Lebedev neki nebitni pisac, jer da je drugačije, srpska književna scena, tradicionalno okrenuta ka masovnom prevođenju sa ruskog jezika, prva bi saznala za njega. Možda je na ovom mestu suvislo postaviti analogiju sa reakcijom predsednika Srbije na nedavnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, kada je odbio da ustane i aplaudira nakon govora Julije Navaljnaje, čiji je suprug Aleksej (47) preminuo pod nerazjašnjenim okolnostima u kažnjeničkoj koloniji br. 3 u Sibiru. Naime, Aleksandar Vučić je, za razliku od svih prisutnih u sali, ostao da sedi u prvom redu i petlja oko slušalica, čekajući da ceo događaj prođe.
Sergej Lebedev spada u one retke ruske pisce koji se ne mire sa politikom Vladimira Vladimiroviča Putina, piše o tome kao novinar, dok kao pisac istražuje recentnu rusku prošlost, ideološka bespuća Sovjetskog Saveza, toksično nasleđe Staljina i njegov učinak u Putinovoj Rusiji. U tom smislu, Lebedev je pisac koji bi u Srbiji mogao biti proglašen kontroverznim, što bi imalo bolan uticaj na prodaju, tako da ideološki regulisano srpsko tržište knjiga – sa jedne strane Dodikom i Republikom Srpskom, s druge strane Putinom i Federalnom službom bezbednosti Rusije (FSB) – još uvek nije spremno za takve pisce, dok ceo svet uveliko čita njegove knjige, prevedene na preko dvadeset jezika. To svakako znaju vredni bibliotekari u Subotici i Prijepolju, dok oni u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu još uvek tragaju za obaveznim primercima Lovačkih zapisa Turgenjeva.
Iznenadna smrt Alekseja Navaljnog u Jamalo-Nenečkoj autonomnoj oblasti u Sibiru, bacila je retroaktivno svetlo upravo na pisca Sergeja Lebedeva i njegov roman Debitant, čiji je prevod 2021. takođe objavila Fraktura. Odličan prevod Ive Alabića objavljen je u vreme hapšenja Navaljnog po povratku iz Berlina, gde se lečio od posledica trovanja bojnim otrovom novičokom. Svakako, ovo povezivanje života ruskog opozicionog lidera i literature Sergeja Lebedeva ne bi ni bilo moguće da se ne radi o romanu koji tematizuje dugu sovjetsku povest proizvodnje hemijskog oružja – pre svega otrova pod nazivom Debitant, koji je kao književni alter-ego novičoka postao sižejna osovina političkog trilera jednog značajnog romana savremene ruske književnosti.
Sergej Lebedev pripoveda svoj politički triler kao igru traganja i skrivanja, pri čemu su i tragači i skrivači zaigrani oko ruske imperijalne politike, čiji se jedan segment otkriva u istoriji proizvodnje hemijskog naoružanja, naročito bojnih otrova namenjenih za uništavanje pojedinaca i grupa, optuženih za izdaju zemlje i prodaju informacija od nacionalnog značaja. Glavni junak romana je hemičar, naučnik Kaljitin koji se nalazi u egzilu na Zapadu, gde provodi staračke dane između snatrenja o sovjetskoj prošlosti i dijagnoze kancera koju saznaje u međuvremenu. On je prebegao na Zapad nakon proglašenja perestrojke u Sovjetskom Savezu, kada se usled započete reforme odustalo i od daljih eksperimenata sa bojnim otrovima. Ispostavilo se – nakratko. Kaljitin beži iz zemlje i traži azil, nudeći svoje usluge vrsnog trovača i poznavaoca tajnih formula otrova koji za sobom ne ostavljaju trag u ljudskom telu. Razvijajući njegov lik, Lebedev nam posreduje čitavu povest sovjetske namenske industrije u zabranjenim gradovima ili na ostrvima, kao što je ono na kome je, ispod ruševina manastira i potonjih koncentracionih logora napravljena savremena hemijska laboratorija. Ujedno, ta tačka je i mesto najveće nostalgije glavnog junaka koji bi da se vrati i nastavi sa radom, uprkos kazni koja ga čeka.
S druge strane, ka njemu se upućuju dva visoka službenika FSB-a, potpukovnik Šeršnjev i major Grebenjuk, koji imaju nalog da otruju naučnika Kaljitina njegovim izumom – Debitantom. Njih dvojica mogli bi da pronađu svoje prototipove u nekom od agenata koje je novinar Hristo Grozev u filmu Navaljni Daniela Roera detektovao na avionskoj liniji Moskva–Novosibirsk, na kojoj je opozicionar otrovan novičokom. No to je samo jedna dimenzija ovih likovi. Uistinu, oni su u Lebedevljevom romanu punokrvni predstavnici svoje klase, ispunjeni strahovima i željama, usmereni ka izvršenju zadatka, na putu s preprekama na koje se nailazi kada su ovakvi zadaci u pitanju.
Zapravo, glavni junak romana je otrov Debitant. Supstanca koja drži na okupu ubice i žrtvu, pri čemu sama žrtva postaje ambivalentna, jer je izumitelj ovog hemijskog oružja i prema njemu se odnosi kao prema svom detetu. Kaljitin je zaokupljen meditacijama o otrovu i njegovom učinku. On želi da mu se vrati; zapravo mašta o povratku u Laboratoriju sa kojom je ostvario jedinu pravu vezu u životu, simbiozu izumitelja otrova sa smrću, koju je istraživao na svim mogućim životinjama, ali i na ljudima, političkim neprijateljima Sovjetskog Saveza, koje su u specijalnim laboratorijskim uslovima zvali manekenima. Naposletku, on dolazi do prave istine o imperijalnoj moći koja se služi njegovim hemijskim supstancama. Naučnik ovako rezonira:
„Znao je da nije samo pronalazio, proizvodio specifična oružja za ubijanje upakirana u ampulama. On je proizvodio – strah. Sviđala mu se jednostavna, no paradoksalna misao da je najbolji otrov – strah. Najbolje je trovanje kad čovjek sam sebe truje. A njegove tvorevine bile su samo prenositelji, širitelji straha. Čak i savršeni Debitant.“
Ovo o čemu Kaljitin meditira, moglo bi se reći, predstavlja drugostepeni učinak otrova koje Kremlj koristi u obračunu sa svojim političkim protivnicima – Navaljnim, Abramovičem, Litvinjenkom, Skripaljom, Juščenkom. Strah je sastojak koji ostaje i kada iz tela žrtve iščeznu svi tragovi trovanja, a državna komisija objavi da je pacijent umro „od sindroma iznenadne smrti“. Strah je namenjen za neutralisanje svih onih koji bi možda mogli pomisliti da i posle takvih slučajeva mogu da uđu u političku borbu sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom. U tom smislu, otrov je samo medijum, prenosilac vrlo jednostavne poruke da je opoziciono bavljenje politikom u Rusiji, ili zemljama u okruženju, ili u njenim satelitima kao što je Srbija – smrtonosno. Isto tako, ruski sateliti odbijaju da objavljuju literaturu koja bi mogla delovati kao kulturološki antidot za strah iz imperijalne ampule sa otrovom.
Peščanik.net, 20.02.2024.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Asanž i Navaljni
Dejan Ilić – Minut ćutanja za Navaljnog
Masha Gessen – Smrt Alekseja Navaljnog
Mijat Lakićević – Vučić, Putinov saveznik
Masha Gessen – Zašto se Navaljni vratio u Rusiju
ALEKSEJ NAVALJNI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
