Bez obzira da li je reč o masovnim ili individualnim protestima, o nekim umetničkim akcijama ili performansu Pussy Riot, o inicijativama za zaštitu ljudskih prava, o posmatračima izbora ili volonterima, u javnosti ovakve pojave neizbežno prati – još se nije desilo to čudo da ih ne prati – uvek jedan isti, kao kafanska pesma nametljiv i neveseli zvučni motiv: „ko stoji iza toga?“, „ko to plaća?“, „ko to organizuje?“, „čiji je ko agent?“ ili „čija li to ruka nudi slatki kolač?“.
Pre svega, naravno da uvek „iza toga stoji“ najprostiji, sirovi propagandni trik namenjen veoma širokom sloju domaće publike koja je decenijama vaspitavana na sveopštoj špijunomaniji i neumornom lovu na strane i domaće neprijatelje. Naša je vlast ovdašnji narod u svim vremenima, s različito umešnom virtuoznošću, uvek lagala. Ona je kod njega uvek brižljivo uzgajala, podržavala i uljuljkivala mu blaženi infantilizam zahvaljući čemu se u društvu stvorila javnost koja nikada nije želela da odraste. Značajan deo tog naroda je tvrdo uveren u to da se neznancu vrata ne smeju otvarati, a da se bombona koju nudi nepoznati čika nikada ne sme uzimati.
I ne samo to. Stvar je u tome da i sama vlast, svim tim svojim lažima s radošću veruje. U stvari, ima slučajeva kada naša vlast čak i ne laže, to jest ona naravno laže, no čini to apsolutno iskreno. Jer na delu je jedan poseban tip svesti u koju se nikako ne da smestiti predstava o tome da neko nešto bez nečijeg naređenja uopšte može činiti. I kao po pravilu, baš ljudi kojima ovladava ova vrsta svesti, redovno stupaju u redove onih koji vladaju Rusijom.
Sve počinje u detinjstvu, tačnije u školi. „Ko te je naučio da iza ormana sakrivaš školski dnevnik? Odgovaraj, brzo!“ – „Niko… Sam sam se toga setio.“ – „Sam, kako da ne. Pazi da ti ne poverujem. Nego reci ti meni…“ I mali vragolan polako počinje da veruje da stvarno „neko stoji iza njega“.
Staljinu su jednom prilikom dostavili informaciju o tome da je na pesničkoj večeri gde je Ana Ahmatova čitala svoje stihove sala bila prepuna ljudi i da su na kraju svi prisutni kao po komandi ustali i burnim aplauzom pozdravili pesnikinju. „A ko je bio organizator ustanka?“ – namrgođeno se zainteresovao veliki vožd i reskim pokretom ruke istrgao lulu iz usta.
A jednog julskog dana 80. godine prošlog veka, u jeku moskovske krnjave Olimpijade, prošao sam kroz opusteli grad i došao do Pozorišta na Taganjki. Poželeo sam da i ja lično učestvujem u posmrtnom ispraćaju Vladimira Visockog. Ove ste kadrove već svi sigurno videli, i to više puta. Ogroman broj ljudi u mrtvoj tišini mirno stoji pred zgradom ovog znamenitog pozorišta i prosto – ćuti. Bila je to stvarno potresna slika. U jednom trenutku, kao da je iz zemlje iskočio, odjednom se usred okupljenog naroda pojavio nekakav sredovečni čovečuljak, utegnut u jeftino, prilično užvakano odelo i zapravo se nikome ne obraćajući, vidno razdražen rekao: „Sahranjuju ga tako pompezno kao da je Narodni umetnik. A on čak nije ni Zaslužni. Bezobrazluk! Bilo bi zanimljivo saznati ko je ovo organizovao?“ Njih nekoliko je pokušalo strpljivo da mu objasni da niko ništa nije organizovao i da su ljudi sami došli na ispraćaj. „Daaa, kako da neee! – s delikatnim smeškom velikog znalca tajni ljudskih duša, otegnuto im je odgovorio on – Sami. Nije valjda. Ha! Sami…“ A onda se okrenuo i dostojanstveno udaljio. I dok se udaljavao, čak je i s leđa bila primetna njegova nepokolebljiva uverenost u to da se bez nečije rukovodeće i usmeravajuće uloge ništa na ovom svetu ne događa i ne može događati.
Poražavajuća je – čak i za ta vremena – logika čistokrvnog sovjetskog apologete, ubeđenog u to da svakako nije narod taj koji odlučuje ko je tu Narodni a ko ne, već da se tim poslom isključivo bave za to specijalno obučeni ljudi.
Oni su i danas sveto uvereni u to da iza svakog ko se reši na bilo kakav opozicioni postupak, a da za to nema specijalnu dozvolu ili nalog s vrha, neizostavno neko „stoji“. A kada se taj „neko“ skriva u magli njihove mutne uobrazilje, onda tog „nekog“ treba izmisliti. Po pravilu se zadaci ove vrste poveravaju nekakvom uslovnom ili realnom Mamontovu.1 U paroksizmu udvoričkog oduševljenja, on taj posao radi kako ume i zna, a na našu opštu nesreću, on to ume i zna veoma loše.
Kada se ovo specifično „novinarsko“ majstorstvo uporedi čak i sa sličnim delima iz sovjetske epohe, lako je uočiti do koje mere se stil i osećaj za meru u primeni ovog umeća srozao. Jer danas, u ovoj novoj situaciji koja vlada u sferi javnog informisanja, jasno je da postoji jedan deo društva koji ionako nijednoj njihovoj reči neće poverovati, a da takođe postoji i onaj drugi deo društva – mrtvim čvorom privezan za televizor – koji je uvek spreman da im poveruje. I zašto bi se onda uopšte trudili? Za koga? Njima je jedino važno to da li će ih načelnici pohvaliti. A načelnici izgleda i sami veruju u svo to malaričarsko buncanje. „Odlično momče! Odlično si to odradio. Ovoga puta si te govnare zaista isterao na čistinu. Hajde sad da ih vidimo! Kako li će sad pokušavati da se izvade?“
Psihološki je to razumljivo, u izvesnom smislu čak i opravdano. Oni prosto ne umeju da zamisle situaciju u kojoj neko govori ili radi to što oni sami nikada ne bi uradili. Oni su navikli da ležu i ustaju po komandi, a kada se neko od njih uzvere na neki od brežuljaka vlasti, on, razume se, smatra da se ništa bez njegove komande ne može desiti. A ako se pak nešto i desi, to onda mora biti rezultat nečije tuđe komande. Ima li pitanja? Nema. Znači, usvaja se jednoglasno.
Grani.ru, 17.09.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 26.09.2012.
________________
- Arkadij Mamontov – ruski novinar, autor dokumentarnih filmova, televizijskih reportaža i voditelj TV emisija, zadužen za škakljive teme koje posebno kompromituju vlast. Jedno od njegovih remek dela istraživačkog novinarstva je film Provokatori prikazan na kanalu Risija, a potom i emisija u kojoj je gledaocima objašnjeno ko stoji iza pank grupe Pussy Riot. Naravno, ko drugi nego večiti krivac – Boris Berezovski.
