Izborna kampanja je bila duga, ali sada je sve gotovo. Glasanje članova SPD-a za pristupanje velikoj koaliciji bilo je vrhunac i kraj. Poslednjih nekoliko meseci imali smo nemačko demokratsko proleće. Ne pamtim kada se ovoliko raspravljalo o politici. Bila su to dobra vremena. Zemlja se bila trgla iz dremeža u koji ju je poslala doktorka Merkel, politički anesteziolog.
U četvrtak joj je produžen ugovor, Nemačka se vratila u krevet i tone u duboki san velike koalicije. A ko je ponovo izvisio? Najvažnija tema ovih izbora – pravda.
„Kada zaspiš u bolnici, probudiš se zdraviji“, kaže Hölderlinov Hyperion. Nažalost, još jedna romantičarska greška. Najbolje je za nama. SPD-u treba zahvaliti na nekoliko dragocenih trenutaka budnog stanja. „Odluka članova SPD-a o velikoj koaliciji je praznik unutarpartijske demokratije“, izjavio je šef SPD-a Sigmar Gabriel. Bio je to podsetnik na veličinu uloga i cenu koja je plaćena.
Činjenica da je SPD morao da se pravda za postavljenje pitanja o ulasku u veliku koaliciju svojim članovima, svedoči o žalosnom stanju naše demokratske kulture. Optuživali su ih da time krše ustav i da sprečavaju rad vlade. Međutim, mi ipak živimo u ustavnoj demokratiji, a ona ima svoj tempo.
SPD treba da objasni nešto drugo. Oni su potpisali koalicioni sporazum koji ovu zemlju neće učiniti pravednijim mestom za život, iako koalicioni sporazum prosto kipi od pravde: obećava se „pravda među generacijama“, „jednakost šansi“, „pravednije obrazovanje“ i „pravedniji svetski poredak“, a i sve ostalo će biti pravednije: odnos prema starijima, životinjama i ženama.
Ali uzalud ćemo u ovom tekstu tražiti pravedniju raspodelu.
Velika koalicija neće zaustaviti preraspodelu odozdo na gore. Angela Merkel je izašla u susret najvažnijem interesu svoje klijentele. Zašto onda SPD hvali ovaj sporazum? Na minimalnu zaradu ćemo čekati do 2017, a penziji sa 63 godine može da se nada sve manja elita dugoročno zaposlenih.
Mnogi „mali ljudi“ na koje se poziva Gabriel odavno su se otuđili od SPD-a, to jest od politike uopšte. To najbolje pokazuju poslednji izbori. Jedna velika studija je ispitala odnos između socijalnog položaja i izlaska na izbore. Rezultat je nedvosmislen: društveni gubitnici se distanciraju od sistema. Oni smatraju da ih više niko ne zastupa, niti će ih zastupati. Sedamnaest miliona građana Nemačke nije izašlo na izbore. To je 2,7 miliona više nego što ih je glasalo za CDU. Što je niži socijalni status nekog birača, to je veća verovatnoća da on neće glasati. Autori studije govore o „socijalno iznuđenom“ izboru da se ne glasa.
Nije slučajno ni to što koalicioni sporazum samo delimično rešava problem sankcija za primaoce socijalne pomoći Hartz IV. Te sankcije su prava sramota. Ono što se u Nemačkoj može kupiti za novac od Hartza IV naziva se „sociokulturni egzistencijalni minimum“.
Da li možemo još da smanjimo ovaj egzistencijalni minimum? Možemo.
Država sa tim nema problema. Nju nije briga što su time pogođeni najsiromašnij od najsiromašniji, i to često nepravedno. Šefica Linkea, Katja Kipping, izračunala je da je tokom 2012. u svega 44% slučajeva žalbi protiv ovih sankcija odlučeno u korist primalaca Hartza IV. Vlastima u praksi ove sankcije već odavno služe kao ucenjivački instrument. Ali šta jedan primalac Hartza IV ima od izlaska na izbore? Ništa.
Partije, uključujući i SPD, ravnodušne su prema ovim ljudima i često donose odluke koje su direktno protiv njihovih interesa. Fondacija Friedrich Ebert je nedavno govorila o „poraznom stanju političkog predstavljanja, jer politika sve više vodi računa o interesima privilegovanih slojeva stanovništva.“
Ovo će se teško promeniti bez pravednije poreske politike. Zato ova koalicija ne sme da traje četiri godine. A do tada – na spavanjac.
Spiegel, 16.12.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 20.12.2013.