Sredinom juna, trideset godina nakon što su umetnici Hristo i Žan-Klod omotali zgradu Rajhstaga koristeći 100.000 kvadratnih metara tkanine i petnaest kilometara dug plavi kanap, to isto mesto ponovo je postalo scena umetničke intervencije. Ovoga puta, međutim, umesto monumentalnog fizičkog gesta, dobili smo svetlosnu projekciju na fasadi sa ambicijom da evocira duh originalnog dela. Ali umesto da oživi snagu jednog od najpoetičnijih umetničkih činova dvadesetog veka, publiku je dočekao vizuelno bled, estetski sterilan spektakl, lišen stvarnog dodira sa istorijskim, političkim ili emotivnim slojevima koje je original nosio. Ipak, spektakl nije bio bez težine. U simbolici te neubedljive simulacije ogolio se i problematični politički zaokret savremene Nemačke.
Hristo i Žan-Klod stvorili su originalno delo bez eksplicitne političke poruke. Vođeni idejom lepote bez opravdanja, težili su pre svega da izazovu reakciju: osećaj lakoće, misterije, možda čak i melanholije kod posmatrača koji su gledali kako se naborana tkanina presijava na letnjem suncu i njiše na berlinskom vetru. Ipak, njihova estetska naivnost bila je samo privid. Svesni da se na toj, tada uglavnom napuštenoj zgradi, prelamaju najmračnije i najsloženije stranice nemačke istorije – monarhija, uspon nacizma, rat, podela, ponovno ujedinjenje – znali su da će, ma koliko insistirali na estetskoj autonomiji, njihova intervencija neminovno dobiti političko značenje.
Upravo to se i dogodilo. Tokom četrnaest dana, koliko je instalacija trajala, Rajhstag je bio izvučen iz svog istorijskog konteksta i premešten u sferu apstraktne, vizuelno zavodljive umetnosti. Ova privremena estetska dekonstrukcija oslobodila ga je, makar na trenutak, tereta prošlosti i simbola političke traume, otvarajući prostor za transformaciju i novo promišljanje nemačkog identiteta.
Simbolika omotanog Rajhstaga tako je dobila svoj politički odjek. Ujedinjena Nemačka proširila je demokratske norme na istok zemlje. Slobodni izbori, nezavisno sudstvo, vladavina prava i medijske slobode postali su temelji novog poretka u bivšem DDR-u. Povratak Bundestaga u obnovljeni Rajhstag 1999. bio je vrhunac tog procesa, gest koji je simbolizovao političko, pravno i, u izvesnom smislu, identitetsko ujedinjenje države.
Paralelno, učvrstila se nova spoljnopolitička kultura, zasnovana na eksplicitnom odbacivanju militarizma i na posvećenosti međunarodnom pravu, ljudskim pravima i multilateralnoj saradnji. Aktivno učešće u institucijama poput UN-a, EU i Saveta Evrope, kao i podrška osnivanju Međunarodnog krivičnog suda, bili su deo napora da Nemačka jasno pokaže da više nije pretnja, već odgovoran akter u očuvanju posleratnog međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima.
Istovremeno se razvijala i specifična kultura sećanja, zasnovana na konceptu negativne memorije, modela suočavanja sa prošlošću koji je u prvi plan stavljao nacionalnu krivicu, a ne ulogu žrtve. Kroz obrazovanje, memorijale i umetnost, sa posebnim mestom koje zauzima Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu, Nemačka je izgradila specifičan model suočavanja s prošlošću, koji je postao neodvojiv deo njenog demokratskog identiteta.
Naravno, ni ujedinjenje Nemačke, ni nova spoljnopolitička orijentacija, ni kultura sećanja nisu prošli bez sporova i protivrečnosti. Ujedinjenje je pratila debata o pripajanju Istoka, ekonomskoj nejednakosti i osećaju marginalizacije među istočnim Nemcima. Pacifizam, dugo stub nemačkog identiteta, doveden je u pitanje 1999. tokom NATO intervencije u Jugoslaviji, kada Bundeswehr prvi put nakon Drugog svetskog rata učestvuje u oružanoj akciji. Ni kultura sećanja nije ostala imuna na kritike: od optužbi za preteranu ritualizaciju, preko zanemarivanja drugih žrtava (Roma, LGBT osoba, civilnih žrtava savezničkih bombardovanja), do ignorisanja istočnonemačke perspektive. Ipak, određeni politički pravac se zadržao i mnogima postao uzor za pristup demokratskoj tranziciji, suočavanju sa prošlošću i poštovanju međunarodnog prava, uključujući i kod nas.
Stvari, međutim, više ne stoje tako, i bledi obris Hristovog i Žan-Klodovog omotanog Rajhstaga, projektovan na fasadu parlamenta, u svojoj ispraznosti postaje simptom šire, dublje i zabrinjavajuće političke transformacije Nemačke, u svim ovim dimenzijama.
Prvo, tu je AfD, partija koja je odavno napustila marginu i ušla u institucionalni okvir, sada sa podrškom gotovo svakog četvrtog nemačkog birača. Retorika njenih zvaničnika, koja evocira, reciklira i perfidno aludira na ideološke obrasce krajnje desnice, a često i nacizma, temelj je na kojem je stranka izgradila svoj politički kapital zasnovan na ksenofobiji i antiimigrantskim stavovima. No, ono što zabrinjava više od same snage AfD-a jeste činjenica da je upravo ta stranka uspešno pomerila čitavo političko polje udesno. Danas u Nemačkoj postoji široki konsenzus oko toga šta je „problem“: imigracija. Razlike među strankama (uz nekoliko izuzetaka) više nisu u dijagnozi, već samo u „stepenu terapije“ – koliko radikalno treba „lečiti“ ono što se već percipira kao egzistencijalna pretnja.
Drugo, kultura sećanja, posleratni moralni kompas nemačke demokratije, sve više poprima obrise nove ideološke dogme. Nekada refleksivni i samokritični odnos prema sopstvenoj istoriji sada je mutirao u perverzni oblik moralne superiornosti. Prihvatanje krivice postalo je povod za nacionalni ponos, ali i, paradoksalno, temelj na kojem „nikada više“ gubi svoju univerzalnost i pretvara se u gotovo bezuslovnu podršku Izraelu. U takvoj atmosferi, kritika Izraela, bilo u kontekstu Gaze, bilo šire, olako se proglašava antisemitizmom, a ulice Berlina postaju mesto policijske brutalnosti, gde pro-palestinski aktivisti – među njima i mnogi Jevreji – završavaju pod istim pendrekom.
I tu se rađa treći, sa stanovišta globalnog poretka, možda i najopasniji zaokret: Nemačka, nekada uzor u odbrani međunarodnog prava, sada zatvara oči pred zločinima Izraela, pod izgovorom samoodbrane. Fraza „Izrael ima pravo na samoodbranu“ besomučno se ponavlja, ali bez ikakve refleksije o tome da ona ima smisla isključivo unutar okvira međunarodnog prava. Što se to pravo više podriva diplomatskom i materijalnom podrškom ubijanju, izgladnjivanju i progonu Palestinaca u Gazi, to i sama fraza postaje sve ispraznija i ciničnija. A onda dolazi i najnoviji, slobodno rečeno, skandal: Fridrih Merc, nemački kancelar, opravdava izraelsku agresiju na Iran kao „prljavi posao“ koji Netanjahu obavlja, između ostalog i za Evropu. Time, kako je već primećeno, oživljava duh notornog Nolteovog argumenta o nacizmu kao neprijatnoj, ali neophodnoj reakciji na sovjetsku pretnju, dok, vođen svojom posvećenošću Izraelu, ostaje duboko uveren da nastupa s pozicija Habermasove moralne samorefleksije.
Naspram ovakve stvarnosti, svetlosna instalacija na fasadi Rajhstaga manje je omaž prošlosti, a više njena izdaja. U svojoj estetskoj sterilnosti, ona neodoljivo podseća na Bodrijarovu ideju o simulakrumu, gde simbol ostaje, ali sadržaj biva temeljno izmenjen. Originalno omotavanje zgrade bio je čin transformacije. Projekcija je čin simboličke obmane. Ako tu razliku jasno ne prepoznamo, rizikujemo da simulacija demokratskog sećanja zameni samu demokratiju.
Autorka je gostujuća istraživačica postdoktorand na WZB Berlin Social Science Center.
Peščanik.net, 28.06.2025.
