Ono što je do juče izgledalo kao nemoguće, studentske blokade i protesti su već pretvorili u stvarnost. U trenutku kada se čini da je svaki pokušaj kolektivnog delovanja unapred osuđen na propast, kada dominiraju duboke podele, apatija i osećaj da je sve već odlučeno negde izvan nas, studenti su uspeli da reše ono što se godinama smatralo nerešivim problemom: probili su strukturalnu barijeru takozvanog kasnog kapitalizma. Generacija za koju bi Teodor Adorno i drugi kritički mislioci zasigurno tvrdili da više ni ne zna šta znači slobodno vreme jer ono odavno nije (ako je ikada i bilo) prostor za misao i povezivanje, već još jedan algoritamski produžetak tržišta; generacija od koje se očekivalo da svajpuje, a ne da protestuje; da otpor nosi na majici, a solidarnost svede na hashtag; da gleda samo sebe i neumorno „radi na sebi“, upravo ta generacija danas demonstrira nešto što se dugo činilo nemogućim: sposobnost da misli i deluje zajedno.
Ovaj uspeh studenata ne bi bio moguć – i tu treba biti sasvim jasan – bez dve par ekselans političke prakse levice: plenuma i solidarnosti. Plenum im je omogućio da zaobiđu i klasične i lokalne zamke opozicionog liderstva: da borba ne zavisi od jednog ili par imena koja se mogu diskreditovati ili kooptirati i da pluralnost studentskog tela ne bude prepreka, već izvor legitimnosti. Solidarnost je, pak, iznela protest izvan studentskih hodnika, povezala ga ne samo sa žrtvama urušene nadstrešnice, već i sa profesorima, radnicima i aktivistima (uz određene izuzetke i poneke zakasnele reakcije), i svima onima koji su tokom prethodnih trinaest godina bili mete režima. Ove dve prakse iznedrile su čitav repertoar akcija, od šetnji po Srbiji do biciklističkih tura i ultramaratona ka evropskim prestonicama, i dovele do možda najšire građanske mobilizacije u novijoj istoriji Srbije. U tom smislu, studentski protest, možemo slobodno reći, ima elemente političke avangarde: on nudi inovativan, konkretan i primenjiv model otpora protiv rastućeg populizma i autoritarizma, ne samo ovde, već i šire.
Iako se uticaj levih ideja u studentskom protestu ne zaustavlja na plenumima i solidarnosti – jedan od zahteva, podsetimo, jeste i povećanje budžeta za visoko obrazovanje – tu ipak prestaju tragovi političke avangarde. Umesto nje, na scenu stupa ono što bismo mogli nazvati zatočenošću u iluziji „kraja istorije“: uverenje da je liberalna demokratija već trijumfovala, a da je naše samo da je konačno sprovedemo. Studenti, drugim rečima, fiksiraju model funkcionalnog Zapada iz 1990-ih godina – neutralnog, racionalnog, pluralnog – uvereni da će, ako institucije jednostavno rade svoj posao, demokratija opstati uprkos ideološkim podelama, političkoj polarizaciji i ekonomskoj realnosti kasnog kapitalizma. U tom, sadržinskom smislu, studentski protest nije avangardan, ali nije ni revolucionaran, ni reformski. Pre bi se moglo reći da je nesvesno retrotopijski: okrenut prošlosti koju uzima za budućnost, iako ta prošlost više nije dostupna.
Ovo, pak, ne treba čitati kao kritiku studenata, već kao poziv da se zapitamo u kakvom su prostoru politički sazreli. Kao što su njihove babe i dede žrtve medijske zatvorenosti, tako su i oni odrasli u okruženju koje im je, uprkos širem pristupu informacijama, retko nudilo pravu debatu, analizu i političku raspravu. U toj kombinaciji zatvorenih medija, izvesne intelektualne učaurenosti i opsesivne zaokupljenosti sopstvenim problemima, u Srbiji se jeste primetilo da je zapadna demokratija u krizi, ali se izostavilo ključno pitanje: šta to saznanje zapravo znači za nas? Jer, uprkos funkcionalnim institucijama, slobodnim medijima i visokom stepenu vladavine prava, mnoge zapadne demokratije nisu uspele da zaustave uspon ekstremne desnice, populizma i sve otvorenijih oblika fašizacije. Štaviše, pokazalo se da ni institucije sa dugim demokratskim tradicijama nisu u stanju da pruže odlučan otpor organizovanom autoritarizmu. Amerika je trenutno najupadljiviji primer – za svega nekoliko meseci Tramp je napao univerzitete, zatvarao i deportovao migrante bez pravne zaštite i povukao zemlju u spoljnopolitički izolacionizam – ali nije jedini. Zato, čak i ako studentski protest u Srbiji uspe da sruši Vučićev režim, ostaje ključno pitanje: može li Srbija, i kojim mehanizmom, postati i ostati demokratska država u Evropi i svetu koji to sve manje jeste?
Zaglavljenost studenata u iluziji „kraja istorije“ može se delimično razumeti i kroz činjenicu da danas ni globalno ne postoji jasna alternativa, niti svež impuls koji bi udahnuo novi život liberalnoj demokratiji. Ipak, postoje studentski i omladinski pokreti koji prave značajne iskorake u borbi za pravdu i jednakost. Studentski protest u Srbiji, međutim, ostaje van te šire generacijske borbe, ukazujući time na još dublji raskorak sa političkim kontekstom u kojem deluje. Dok nastoje da informišu strane medije o svojoj borbi, studenti kao da previđaju (ili i sami ostaju neinformisani) da i njihovi vršnjaci u liberalnim demokratijama poput Amerike i Nemačke trpe represiju zbog angažmana oko tema kao što su ekologija i ljudska prava. Iako su te teme i ovde u središtu studentske borbe, njihova artikulacija često ostaje ograničena. Zabrinutost za životnu sredinu se tako ređe postavlja u kontekst globalne borbe protiv klimatskih promena i ekološke degradacije, a češće svodi na jednostavniji narativ o odbrani „dedovine“ od stranih kompanija. Slično tome, gestovi solidarnosti sa studentima iz Novog Pazara – iako iskreni i ukorenjeni u ideji građanskih i ljudskih prava – zasad ne prerastaju ni u otvorenu podršku pro-palestinskom pokretu, u duhu parole „jedan svet, jedna borba“, ni u ozbiljniji iskorak ka suočavanju sa sopstvenom ratnom prošlošću (bar ne još.)
Uzimajući sve ovo u obzir, važno je već sada shvatiti da mi nemamo studentski pokret, već široki studentski protest, i u tom smislu, treba već sada pažljivo regulisati očekivanja. Neverovatan uspeh ovog protesta leži pre svega u anti-Vučićevskoj, a možda još važnije, anti-korupcijskoj mobilizaciji. U idejnom smislu, sa „ideološkim minimumom“ ukorenjenim u anahronoj ideji „kraja istorije“, nedorečenim građanskim i levim idejama, uz prisustvo snažnih desnih i konzervativnih elemenata (na čelu kolona često se vide ikone i zastave sa natpisom „nema predaje“) i bez jasne veze sa globalnim pro-demokratskim kontekstom, ovaj protest će najverovatnije dovesti do replikacije postojećih lokalnih ideja i konflikata, ali u nešto demokratskijem okviru. Međutim, i takav ishod jeste uspeh koji ne treba potceniti. Jer, u društvu koje je godinama tonulo u apatiju, čak i delimično probuđena politička imaginacija predstavlja značajan iskorak.
Autorka je gostujuća istraživačica postdoktorand na WZB Berlin Social Science Center.
Peščanik.net, 08.05.2025.
NADSTREŠNICA