Ako budućnost Evrope i sveta sve više liči na našu autoritarnu i nacionalističku prošlost – i, u velikoj meri, sadašnjost – šta je onda naša budućnost?
Nema baš mnogo onih koji se ovim pitanjem zamaraju, a još je manje onih koji bi se usudili da na njega ozbiljno odgovore. Sa ove naše, opozicione strane, u dramskom zapletu srpske politike Vučićeva vladavina pojavljuje se kao tragična epizoda u tranzicionoj igri dobra i zla. Kada, pod snagom studentskog pokreta, režim konačno padne, otvara se, verujemo, nova prilika za ono što se zamišlja kao hepi end, sažet u poznatoj sintagmi „pristojna i normalna Srbija“. Problem je samo što je „pristojna i normalna Srbija“ više utešna rečenica nego ozbiljan odgovor. To je tanak jezik za duboku krizu.
Neki moderni politički analitičar, trajno zaokupljen političkom strategijom i onim večnim pitanjem izbornih kolona – jedna, dve ili tri – objasnio bi da je „pristojna i normalna Srbija“ savršen catch-all koncept: dovoljno prazan da u njega stanu i oni desni i oni levi, i građanski i nacionalno opredeljeni, svako sa svojom projekcijom društva sebi sličnih, dok se, makar privremeno, okupljaju oko rušenja Vučićevog režima.
Međutim, ma koliko se to u našim političko-analitičkim krugovima zanemarivalo, politika nije samo strategija dolaska na vlast. Ona je i istorijski uslovljena igra psihologije i ideologije ili, preciznije, psiho-ideologije. Tu se sve sabira: i snovi o budućnosti, i bekstvo od stvarnosti, i ono utopijsko i ono retrotopijsko.
Prošle su već tri i po decenije tranzicije, a da zapravo nigde nismo stigli. Ratovi, ratni zločini, genocidi, izbeglištva, teritorijalna cepanja i vojne intervencije su, za sada, iza nas, ali i dalje tavorimo u slepoj ulici populizma, autoritarizma, nacionalizma, korupcije, inflacije i nejednakosti. Nije nikakvo čudo što bi psiha najradije da malo predahne. Ona želi obećanu fantaziju sveta u kome stvari „rade kako treba“, u kome postoji red, predvidivost i moralna jasnoća. Problem je samo što takav svet, u uslovima savremenih kriza, nije baš na dohvat ruke, da ne kažemo da ga nema. Pa onda „normalna i pristojna Srbija“ dođe kao zgodna zamena: od nemoći pravi nadu. Umesto suočavanja s neprijatnim pitanjem – šta ako je problem dublji od jednog režima – nudi fantaziju koja stvarnost svodi na meru koja se može podneti.
Ali „normalna i pristojna Srbija“ nije samo zgodna parola u koju svako može da smesti svoju sliku sveta, niti puka nada da će se stvari nekako same dovesti u red. Ima tu i sasvim konkretne ideologije: po pravilu se pod tim podrazumeva Srbija kao funkcionalna liberalna demokratija. Ne toliko jer su sve druge opcije pažljivo razmotrene pa odbačene, nego zato što se ova nameće kao jedina moguća. Jer, da budemo potpuno iskreni, kada bi neko počeo da priča o, recimo, „normalnoj i pristojnoj komunističkoj Srbiji“, koliko god i ova liberalno-demokratska bila pusta želja, to bi zvučalo kao šala, ako ne i kao ozbiljna provokacija.
A ako bismo sad pokušali da preciziramo šta zapravo znači ta funkcionalna liberalna demokratija, verovatno ne bismo mislili na današnju Hrvatsku ili Bugarsku, gde se, uprkos svemu, još uvek sasvim lepo snalaze i korupcija i nacionalizam. Više bismo mislili na onu Evropu devedesetih, koja je verovala da je završila sa svoja dva autoritarizma, uredno se s njima suočila i pronašla neki model neoliberalne ekonomije koji još nije stigao da potpuno razori državu blagostanja.
Sada već, s izvesnom istorijskom distancom, o političkom subjektu te zamišljene „normalne i pristojne Srbije“, posebno onom građanski orijentisanom, možemo govoriti i pomalo posprdno. On sebe vidi kao lokalno otelotvorenje evropskih vrednosti, uz obaveznu primesu prezira prema onim „neprosvećenim“ sugrađanima koji ih, eto, uporno odbijaju usvojiti. Uveren da je na pravoj strani istorije, rado prihvata večitu igru sustizanja – ili ono što je Habermas nazvao „revolucijom sustizanja“ (die nachholende Revolution) – kroz koju su, uostalom, već prošle njegove istočnoevropske kolege. Drugim rečima, predano teži životu koji je, negde drugde, navodno, već doveden do savršenstva, a znatno manje se bavi autonomnim promišljanjem sopstvene političke stvarnosti u novim okolnostima. Prihvata i da se politika pre svega vodi u moralnom registru, pa pristaje na svojevrsno sekularno čistilište gde suočavanje s autoritarnom i ratnom prošlošću nije samo cilj po sebi, već i karta za ulazak u odabrano društvo. A ekonomsko blagostanje? Ono bi, valjda, trebalo da dođe kasnije, kao nagrada za položeni moralni ispit.
Međutim, ovakav politički subjekt, kakva sam, moram priznati, i sama bila, danas je u problemu. Ta zamišljena Evropa, čak i ako je nekada postojala, postepeno gubi svoj sjaj. Doba postkomunizma je završeno; već smo duboko u post-postkomunizmu. Poskomunistička teleologija – da ne kažem teologija – ideja da će se istorija nužno završiti u harmoniji liberalne demokratije zapadnog tipa, više ne drži. Koliko je samo bilo iluzorno verovati da je moguće ne samo prevazići sopstvenu prošlost, već i samu istoriju. U ovim novim okolnostima, autopilot našeg političkog subjekta trebalo bi što pre isključiti.
Čak i ako velike evropske države još uvek uspevaju da drže neku distancu od autoritarizma, nacionalizma i populizma, čak i ako se tu i tamo, kao u Mađarskoj ili Poljskoj, napravi kratak predah od tih pojava, svejedno je jasno da je ona politika centra, koja je godinama prodavala priču o evropskom raju posle Hladnog rata, ozbiljno zapela. Krize su se namnožile: geopolitičke, energetske, ekonomske, klimatske, pandemijske, migracione i tehnološke – teško ih je i sve nabrojati. A odgovor ostaje isti, kao pokvarena ploča: deregulacija, militarizacija, štednja i tehnološki nadzor. Kao lek se uporno nudi ono što je i dovelo do bolesti. Nije onda čudo što se tu više ništa naročito ne popravlja; desnica dobija sve jači vetar u leđa, dok liberalno-demokratski orijentisani građani, u nedostatku bolje ideje, mogu da biraju između nihilizma i priprema za rat s Rusijom.
Šta danas uopšte znači identifikovati se s „evropskim vrednostima“? Šta znači suočavati se s našim ratnim zločinima kada deo evropskih liberala diplomatski i prodajom oružja danas podržava iste, pa i znatno teže zločine? Posle Gaze, to suočavanje više ne može da služi kao političko čistilište na putu ka obećanom „raju“. Ono ostaje važan moralni čin i čin pravde, ali više ne i politička valuta jer je okvir koji mu je davao smisao propao. Pretvarati se da i dalje postoji značilo bi pristajati na duboko licemerje.
Sve to znači da obećani raj, sažet u sintagmi „normalna i pristojna Srbija“, polako postaje fatamorgana. Ako ćemo posle Vučića graditi liberalnu demokratiju, ona mora počivati na autonomnoj viziji društva, sposobnoj da se nosi s problemima u sve autoritarnijoj Evropi. Ali kakve su šanse za to? Kako pronaći održiv model liberalne demokratije u uslovima geopolitičkih, energetskih, klimatskih i tehnoloških kriza? I kako to može politički subjekt koji je predugo bio na autopilotu, koji i dalje naivno veruje da će se cela stvar rešiti moralnim autoritetom „novih ljudi“ koji će naterati „institucije da rade svoj posao“, a ne dubokim strukturalno-materijalnim promišljanjem nove političke realnosti? Šanse su male. Ali tu je i prilika: da se okanemo plitke analize i ponovo počnemo da mislimo politički; da deca večite tranzicije shvate da „roditelji“ nemaju rešenja i preuzmu odgovornost; da se ponovo postavljaju pitanja, umesto da se rutinski implementiraju tuđi odgovori.
Autorka je nezavisna istraživačica iz Berlina
Peščanik.net, 11.05.2026.
