Čitalac se seća, u drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka, u Nemačkoj je buktala rasprava kasnije nazvana Historikerstreit ili – svađa istoričara. Pojednostavimo sasvim, pa recimo da je s jedne strane u raspravi bio istoričar Ernst Nolte, a s druge filozof Jürgen Habermas. Bilo je i drugih, naravno, ali su se ova dvojica najviše isticala. Rasprava se vodila oko položaja doba pod nacionalsocijalistima u istoriji Nemačke i uticaja događaja, a pre svega zločina iz tog vremena na nemački identitet.
Zna već čitalac, Habermas je tvrdio da se događaji s polovine veka nikako ne mogu „normalizovati“ i uključiti u kontinuitet nemačke prošlosti. Oni predstavljaju prekid, i posle njih morao se izgraditi novi kolektivni identitet i novi oblici života, takvi da garantuju da se ništa slično neće opet dogoditi. Za potrebe ovog teksta, iako nam je stav Habermasa bliži, zanimljiviji je stav Noltea – on će naime reći da se ponašanje nacionalsocijalista može objasniti i razumeti u kontekstu vremena, što će se uglavnom svesti na pretnju koju je, po Nolteu, ondašnji SSSR predstavljao za Nemačku.
Nacinalsocijalisti ustali su da odbrane Nemačku i ostatak Evrope od totalitarne opasnosti koja je stizala iz SSSR-a. Genocid nad Jevrejima treba razumeti kao sastavni, mada tragični, deo te odbrane. Na kraju, spokojno će zaključiti Nolte, nema velike ni bitne razlike između masovnih istrebljenja pod sovjetskim vlastima i istrebljenja Jevreja pod komandom nacionalsocijalista. S obzirom na sve to, zločini iz 2. svetskog rata jesu za žaljenje, ali nisu nikakav izuzetak, misli Nolte, i nema razloga da se Nemci zbog njih osećaju kao bitno drugačiji od drugih naroda.
To da su Nemci ljudi kao i svi drugi, van svake je sumnje, i da bi to zaključio, Nolteu nije bilo potrebno sramno relativizovanje nacionalsocijalističkih zločina nad Jevrejima i drugim evropskim narodima. Do istog zaključka došao je recimo i Christopher Browning u svojoj knjizi o 101. rezervnom policijskom bataljonu, a da nijednog trenutka nije oskrnavio uspomenu na žrtve Holokausta niti pokušao da opravda njihove dželate. Ali, to je jedna druga priča, i ovde nećemo dalje o tome. Skačemo sad nekih pola veka unapred, da bismo stigli u sadašnjost i primenili Nolteov rezon na jednu svežu izjavu.
U stvari, uradićemo obrnuto, tumačićemo Nolteovo nakaradno objašnjenje i opravdanje genocida iz perspektive tekućeg predsednika nemačke vlade Friedricha Merza. Čitalac zna i to, čuo je i verovatno se zgranuo, kao što sam se ja zgranuo kad sam pročitao, Merz je naime rekao pre par dana da Izrael radi „prljavi posao“ za sve nas. Dobronamerni čitalac, u odbranu Merza reći će da nemački predsednik vlade ipak nije referisao na genocid nad Palestincima, dakle na istrebljenje tog naroda u Pojasu Gaze, a i na Zapadnoj obali, kao na „prljavi posao“.
On, predsednik nemačke vlade, hteo je da kaže da okrvavivši ruke u Iranu, napavši mimo svakog prava tu zemlju, Izrael čini uslugu ostatku sveta, a zapravo je mislio samo na zapadni svet, jer u Teheranu na vlasti sede sve same ubice i krvoloci. Pa je Izrael rešio da im stane na kraj, da oslobodi i Irance i čitav (zapadni) svet od tih monstruma, tim pre što su oni, monstrumi dakle, bili na ivici da sklope atomsku bombu, u šta možda veruje samo Trump, i više niko nigde na svetu.
E pa, dobronamerni čitalac greši. Merz je upravo mislio na izraelski genocid nad Palestincima i pokušao da ga opravda kao „prljavi posao“ veličanjem izraelskog – ispada skoro pa mučeničkog, jer se Izrael žrtvuje za svet, insistira Merz – napada na Iran. Jer evo u čemu je stvar, ako sad povežemo Noltea i Merza, i uočimo kontinuitet u jednom izopačenom razmišljanju o genocidu i ratu. Pročitajmo Nolteov argument Merzovim očima: nacionalsocijalisti obavili su „prljavi posao“ za celu Evropu i zaustavili brutalnu, varvarsku, po živote i kulturu evropskih naroda pogubnu najezdu iz SSSR-a.
Baš kao što danas Izrael podmeće svoja leđa, insistira Merz, za ceo svet u pokušaju da zaustavi Iran, bilo tako što će srušiti režim u Teheranu, bilo tako što će uništiti kapacitete te zemlje za proizvodnju atomskih bombi. Da ne bude zabune, reći ću odmah da nemam nijednu sumnju u to da je priroda režima u Teheranu zločinačka i da narod u Iranu živi teško i gotovo pa bez dostojanstva pod tim režimom. Isuviše je primera i svedočenja da je tako. O nekima smo nedavno ovde i govorili.
Ali, nije Merza briga za narod u Iranu, kao što ga nije briga ni za Palestince, čiji će genocid obrisati sintagmom „prljavi posao“. On misli samo na sebe i svoje sunarodnike i njihove susede na kontinentu, za njih Izrael obavlja posao. I Merz podržava u tome Izrael iz sve verbalne snage, jer neće da isprlja ruke i sam počne da ubija uokolo. Vrlo pristojno, plemenito, vrlo u skladu s poukama koje je nemačko društvo izvuklo iz zločina u 2. svetskom ratu.
Jer, da završimo s ovom mučnom analizom, tamo gde kod Noltea stoje Jevreji, kod Merza, u njegovom argumentu o „prljavom poslu“ stoje Palestinci. To što su se potomak dželata Jevreja i potomci jevrejskih žrtava nešto više od pola veka kasnije našli na istoj strani u jednom novom genocidu možemo videti kao tragičnu ironiju istorije, i od toga nam neće biti nimalo lakše. Umesto toga, primimo k znanju oblik argumenta, to jest kako se pravda genocid. Merz i Nolte uglas: nacionalsocijalisti nekada, kao Izrael danas, obavili su odnosno obavljaju „prljavi posao“ za druge narode i države tako što eliminišu pretnju. A pretnju je onda predstavljao totalitarni SSSR, kao što je danas predstavlja totalitarni i za teror širom sveta odgovorni Iran.
Istrebljenje Jevreja onda, kao i istrebljenje Palestinaca danas treba gledati u tom kontekstu i razumeti kao nesrećni, ali ni po čemu izuzetni deo „prljavog posla“. Uostalom, zar i sam režim u Teheranu ne vrši masovne zločine kao što je to nekada radio sovjetski režim. Sve je to sticaj nesrećnih okolnosti, onda po Jevreje, a danas po Palestince, ali to ne baca nikakvo posebno svetlo na moralni karakter njihovih dželata, zaključuju složno Nolte i Merz. Jer, na kraju, važno je samo da se posao obavi, kako nekada tako i danas – za šta Merz posebno brine i nada se da će Izrael ići do kraja – koliko god da je „prljav“, mada bi preciznije bilo reći: krvav.
Zna čitalac, odmah je Merzov nakaradni rezon dobio kritike sa svih strana. Ali, te kritike promašuju suštinu. Kaže se, kako ćemo ući u pregovore s Iranom ako zagovaramo uništenje te zemlje, recimo. Ili, kako se razgovara s nekim za koga se javno kaže da je žrtva „prljavog posla“ što ipak podrazumeva izvesnu meru moralne problematičnosti. Ali, sve to ide mimo suštine. A suština je: nije u Nemačkoj problem niti opasnost izvire iz redova AfD. Problem je što je AfD samo krinka ispod koje se ne vidi da su njegovi stavovi zapravo mainstream nemačke politike. A to na kraju znači da je, iako se dugo činilo da je obratno, Habermas izgubio u raspravi protiv Noltea, što je uostalom i sam priznao kada se poklonio Putinu.
Peščanik.net, 20.06.2025.
IZRAEL / PALESTINALJUBAVNA PESMA ZA EVROPU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
