Postoje gradovi između kojih ne postoji nijedna očigledna sličnost. Benkovac i Berlin, na primer – grad u kome sam rođena i grad u kome živim. Jedan je uspavana, konzervativna i po mnogo čemu zadrta hrvatska provincija, drugi evropska prestonica progresivnosti, kritičnosti i kosmopolitizma. Pa ipak, u poslednje vreme, ova dva grada su se našla u istom političkom refleksu: u strahu od pozorišta koje se bavi ratom.
A u središtu tog neočekivanog podudaranja, isto ime: Oliver Frljić.
U avgustu je grupa lokalnih alternativaca pokušala da u Benkovcu organizuje festival Nosi se, pod geslom „posveta empatiji i miru u atmosferi ratnog klatna“. Program je uključivao predstave, filmove, muzičke nastupe i razgovore. To se, međutim, nije dopalo lokalnim braniteljskim udruženjima. Primarni povod njihovog napada bila je najavljena Frljićeva predstava Mrzim istinu, kultni komad i jedna od najnagrađivanijih hrvatskih predstava uopšte. Mrzim istinu ne govori neposredno o ratu, ali je on u predstavi prisutan kao potisnuti temelj porodičnih odnosa. Likovi su članovi Frljićeve porodice koji, razoreni tim ratom, kroz sopstvene konflikte proizvode njegovu minijaturu: svako ima svoju istinu, svako sebe vidi kao žrtvu, i niko ne želi da vidi sopstvenu ulogu u nasilju.
Takve finese, čak i kada bi u njima mogli naslutiti sopstveni odraz, ne ulaze u dozvoljeni repertoar benkovačkih branitelja. Naprotiv, bilo je dovoljno da se na plakatu pojavi Frljićevo ime pa da oni reaguju refleksno, gotovo visceralno. Poučeni njegovim ranijim predstavama, pre svega Aleksandrom Zec, a na talasu nacionalnog ushićenja posle Tompsonovog megakoncerta u Zagrebu, u svemu su odmah prepoznali ono što im je već unapred bilo sumnjivo: antihrvatsku agendu, jugonostalgiju, levičarenje – i, ono najopasnije, kritiku Domovinskog rata. Na dan otvaranja festivala opkolili su tako organizatore, pevali Tompsonove pesme i uzvikivali „Za dom spremni“. Festival, a s njim i predstava, otkazani su potom iz bezbednosnih razloga.
A ako je u Benkovcu reagovala rulja, u Berlinu je, jasno, reagovala birokratija. Predstava po romanu palestinske književnice Adanije Šibli, Sporedni detalj (Minor Detail), sa pretežno palestinskom glumačkom postavom i u Frljićevoj režiji, otkazana je zbog, kako je saopšteno, „dinamike i razlika unutar glumačke ekipe i umetničkog tima produkcije“, te se zbog toga Frljić „ne oseća sposobnim da nastavi rad na produkciji“. Šta ova formulacija tačno znači, ostaje, naravno, nejasno. Ali kontekst i objave samih glumaca na društvenim mrežama nude dovoljno materijala za tumačenje. Predstava o silovanju i ubistvu palestinske devojčice od strane izraelskih vojnika 1949. godine, kao i o Palestinki koja decenijama kasnije, pokušavajući da rekonstruiše taj zločin, doživljava sličnu sudbinu, iz perspektive nemačkog javnog prostora može otići samo u jednom pravcu – „predaleko“. A to „predaleko“ za sobom neminovno povlači optužbu za antisemitizam.
Osetljivost Nemačke države kao i njene javnosti prema Izraelu ima istorijski uzrok koji je neosporan i razumljiv. Holokaust obavezuje, moralno i politički. Аli ono čemu svedočimo poslednjih godina – a naročito poslednje dve, uporedo sa izraelskim razaranjem Gaze – sve je manje stvar istorijske odgovornosti, a sve više proizvod nove, krute ideološke dogme. U toj dogmi, „nikad više“ prestaje da bude univerzalni imperativ protiv zločina i pretvara se u gotovo bezuslovna političku lojalnost jednoj državi. I upravo tu, u toj tački, nemačka birokratizovana osetljivost prema Izraelu počinje opasno da liči na refleks hrvatskih branitelja. Gde jedni u dodiru sa kritičkom kulturom vide podmetanje protiv svetosti Domovinskog rata, jugonostalgiju i levičarenje, drugi vide antisemitizam i relativizaciju Holokausta.
Frljiću je, istina, bilo dozvoljeno da pokuša da Sporedni detalj postavi na scenu berlinskog pozorišta Gorki. I Inkubator, predstava o bebama čiji su inkubatori prestali da rade u bolnici Al Šifa tokom izraelske blokade Gaze, već je igrala na toj istoj sceni. Spolja gledano, to deluje kao otvorenost. Čak i kao pomak berlinske kulturne scene prema palestinskom pitanju. Ipak, pošto ta otvorenost ima jasne granice, ona nije ništa drugo nego otvorenost pro fome. I Frljić to dobro zna. Svestan je da njegovu zapadnu publiku primarno čini sitna buržoazija: ljudi koji imaju i novac i kulturni kapital da konzumiraju angažovanu umetnost, koji se rado kite kritičnošću, ali pod uslovom da ona bude po njihovom ukusu, odmerena, izbalansirana i usmerena tamo gde njih ne boli. To je publika koja sa uživanjem gleda kritiku „našeg nasilja“, jer ona funkcioniše kao token prihvatanja samog autora, potvrda njegove progresivnosti, ulaznica u njihove institucije, festivale i moralne krugove, dokaz da je „jedan od njih“. Ali onog časa kada se ogledalo okrene prema njima, kada isti taj autor počne da govori i o „njihovom nasilju“, nastupaju otpor i zatvaranje očiju pred vezom između sopstvene politike i tuđeg stradanja.
Drugim rečima, Frljić tada, baš kao i za benkovačke branitelje, za progresivne Berlince prestaje da bude hrabri kritičar i postaje vulgarni ontološki neprijatelj. Uskraćuje im ono što im je najvažnije: mogućnost da i dalje o sebi misle kao o onima koji su, u krajnjoj liniji, dobri, pravedni i moralno čisti. I tada, baš kao i branitelji, od Frljića zahtevaju da prestane da provocira, relativizuje, banalizuje, vulgarizuje. I baš kao i branitelji – uprkos znatno boljem materijalnom statusu i znatno većem kulturnom kapitalu – ostaju slepi za elementarnu činjenicu da Frljić ne čini ništa od toga.
Kada se bavi ratom, direktno ili indirektno, Frljićev primarni cilj nije ni šok, ni skandal, već razotkrivanje rata kao tačke čistog besmisla. Njegova subverzivnost tako ne leži samo u razbijanju uprošćenih narativa iz braniteljskih krugova: da su jedni uvek agresori, drugi uvek žrtve; da onaj ko se brani ne može počiniti zločin, a onaj ko napada ne može imati žrtve vredne pomena. Ono što Frljić još dublje razara jeste ideja da se o ratu može govoriti jezikom mere, proporcije i ravnoteže, drugim rečima: jezikom sitne buržoazije. Ko god je gledao njegovu predstavu Aleksandra Zec, a posebno dokumentarni film o stvaranju te predstave, zna da je Frljićev pravi cilj upravo razbijanje iluzije o aritmetičkom moralu: tom morbidnom sabiranju i oduzimanju mrtvih, i centrističkom balansiranju koje uvek služi samo jednom – da se sopstvena savest ipak nekako izvuče nepovređena.
I tu dolazi do obrta. Nisu Frljićeve predstave vulgarne, banalne i relativizujuće; vulgarni, banalni i relativizujući su, zapravo, narativi na kojima se njihove zabrane zasnivaju. A istinska tragedija tih narativa leži u tome što, bilo da dolaze iz usta hrvatskih branitelja ili iz saopštenja berlinskih birokratizovanih progresivaca, prestaju da budu incident i postaju pravilo. Obrazac. Progresivno represivni obrazac. U Hrvatskoj se tako, posle zabrane festivala Nosi se u Benkovcu, nižu novi pokušaji zabrana: od Obrovca do Splita, od Zagreba do Rijeke. Problem više nije samo hrvatska kritička kultura, već i Dani srpske kulture, čije se održavanje proglašava neprimerenim u mesecu sećanja na Vukovar i Škabrnju. U Berlinu je, pak, otkazivanje Sporednog detalja tek poslednja karika u lancu „ukidanja“ kritičara izraelskih zločina u Gazi – lancu koji je, igrom slučaja, započeo odbijanjem da se, nakon Hamasovog masakra nad Izraelcima, Adaniji Šibli za istu tu knjigu uruči nagrada na Frankfurtskom sajmu knjiga. Benkovac i Berlin, druga scena, isti scenario.
Autorka je gostujuća istraživačica postdoktorand na WZB Berlin Social Science Center.
Peščanik.net, 29.11.2025.
Srodni link: Heni Erceg – Umijeće šutnje
