U savremenim autoritarnim režimima, izrazi empatije prema opoziciji nisu retkost. Naprotiv, opoziciona borba – naročito kada je praćena ličnom žrtvom njenih lidera – često budi saosećanje, kako unutar samih društava, tako i van njihovih granica. Iako ideološka bliskost igra važnu ulogu, ova emotivna reakcija retko je isključivo politički motivisana. Njen dublji temelj leži u univerzalnim ljudskim emocijama: u poštovanju prema onima koji se, uprkos brojnim pretnjama, suprotstavljaju represivnom aparatu, i u nadi da bi njihovo delovanje moglo otvoriti prostor za promenu. Borba i smrt Alekseja Navaljnog, kao činovi samopožrtvovanja, postali su simbol nepokolebljivog otpora Putinu. Svetlana Tihanovska, koja se nakon hapšenja supruga suprotstavila beloruskom režimu moralnim autoritetom i nenasilnim otporom, zadobila je široko poštovanje i podršku. U Turskoj je, pak, slučaj Ekrema Imamoglua probudio solidarnost među onima koji su uvideli da ni politička umerenost ne garantuje zaštitu od Erdoganove represije.
U Srbiji je, međutim, slika znatno drugačija. Malo je onih koji opoziciju vide kao istinsku žrtvu sistema, a još manje onih koji u njoj prepoznaju moralni autoritet. Opozicija se uglavnom toleriše kao neophodno sredstvo za smenu Vučića, ali ne i kao snaga koja uliva nadu. Iako se intenzitet kritike razlikuje, nije preterano reći da deo opozicione javnosti deli sa pristalicama režima ključne zamerke: da opoziciju primarno pokreću lični interesi i animozitet prema Aleksandru Vučiću, da je opterećena sujetama, te da nema jasnu viziju ni konkretnu političku ponudu. Umesto empatije, srpska opozicija pre svega izaziva nepoverenje, razočaranje i sveprožimajući cinizam, najčešće sažet kroz poznatu rečenicu: „Svi su oni isti.“
Percepcija je, međutim, jedno, a njena utemeljenost nešto sasvim drugo. Jer, uprkos svojim slabostima, u poređenju s Vučićevim režimom – i tu treba biti sasvim jasan – srpska opozicija nije počinila nijedan „smrtni greh“ koji bi opravdao toliku količinu animoziteta. Većina njenih aktera nije bila deo ranijih vlasti, ne vuče repove velikih afera niti korupcionaške dosijee. Odakle, onda, tolika odbojnost prema njima?
Odgovor bi mogao ležati u jednom od koncepata odavno poznatih u društvenim naukama, ideji „emotivnog režima“. Reč je o skupu osećanja i emocionalnih normi koje određuju šta je u jednom društvu dozvoljeno osećati, kada i, najvažnije, prema kome. U emotivnim režimima, empatija je retko ravnomerno raspoređena: neke žrtve zaslužuju saosećanje, druge ne; neki su dostojni tuge, drugi podsmeha; prema jednima je solidarnost poželjna, prema drugima, nedopustiva. Takvi emotivni režimi čine temelj na kojem se grade i održavaju poretci poput rasizma, mizoginije i klasne isključivosti.
Kroz uporno negovan diskurs političkog antagonizma, u kojem se protivnik ne prikazuje kao ravnopravan učesnik u političkom životu već kao egzistencijalna pretnja, Aleksandar Vučić je uspostavio emotivni režim u kojem je empatija prema opoziciji postala tabu. Zamenjena je uslovnim društvenim refleksom u kojem se za opoziciju vezuju pre svega osećanja odbojnosti i podsmeha. Empatija je rezervisana isključivo za njega – Aleksandra koji ne spava, ne odmara i ne prestaje da radi za narod – dok je za opoziciju dozvoljen jedino prezir. Snaga, ali i tragedija, ovog emotivnog režima ne leži u tome što ga prihvataju Vučićeve pristalice, već u činjenici da se duboko ukorenio i među njegovim protivnicima.
Posledica toga je iskrivljena optika iz koje se opozicija posmatra. Njen neuspeh se sve ređe tumači kroz realne strukturalne prepreke poput zatvorenih medija, partijske kontrole institucija ili izborne krađe, a sve češće kroz navodne „urođene“ mane njenih aktera. Primarni problem opozicije tako više nije to što je potisnuta, obespravljena i sistemski marginalizovana, već to što je, naprosto, nesposobna, infantilna, pa čak i kvarna. Politički komentatori do iznemoglosti ponavljaju da bi ishod bio drugačiji da je opozicija išla u jednoj koloni. Ili u dve. Da je nastupila s novim licima. Da je bila tiša, glasnija, radikalnija, umerenija. No, nove kolone, nova lica i strategije imaju ograničen domet kada suština problema ne leži u formi, već u emotivnom okviru koji već više od decenije onemogućava opoziciju da sa građanima izgradi odnos koji bi prevazilazio puko: „Glasaćemo za vas, ali samo kao za manje zlo.“
Ovaj emotivni režim oblikovao je i mnoge studente. Zato se oni ritualno ograđuju od opozicije, uspostavljajući moralnu ekvivalenciju između nje i vlasti i verujući, nažalost, da je takva izjednačenost proizlazi iz racionalnog uvida, a ne iz emocionalne obrade stvarnosti.
S druge strane, sami studenti zauzimaju sasvim drugačije mesto u emotivnoj mapi društva. Za razliku od opozicionih političara, oni nisu unapred označeni kao sujetni, korumpirani ili pohlepni. Naprotiv, društvo ih instinktivno doživljava kao oličenje nade, mladosti i idealizma. U kolektivnoj imaginaciji oni su simbol neiskvarenosti i potencijala, čak i kada društvo sistematski zanemaruje njihov razvoj.
Kada su se ove već duboko ukorenjene simpatije prema studentima spojile s njihovom organizovanošću, istrajnošću i kreativnim otporom tokom proteklih osam meseci, emotivni odnos između građana i studenata dodatno je ojačao. Vučićevi pokušaji da studente diskredituje standardnim repertoarom – od „stranih plaćenika“ do „političkih marioneta“ – delovali su ne samo promašeno i smešno, već često i kontraproduktivno. Jer, za razliku od opozicije, studenti su u očima mnogih građana van domašaja režimske propagande. A upravo činjenica da su protest poveli oni u koje se instinktivno polaže emotivno poverenje dovela je do najveće političke mobilizacije u savremenoj Srbiji.
Ipak, sva ta mobilizacija još uvek nije dovela do političkog uspeha, pa čak ni na lokalnim izborima. Izuzev zahteva vezanog za REM, u čijem je ostvarivanju presudnu ulogu odigrala opozicija u skupštinskom odboru, nijedan od ključnih studentskih zahteva nije ispunjen. I malo toga ukazuje da bi se to uskoro moglo promeniti. Kao i u slučaju opozicije, režim Aleksandra Vučića funkcioniše po logici apsolutne kontrole: ne pravi nijedan, pa ni simbolički, ustupak. Cilj je da moć bude neprekidno vidljiva. Ovih dana to se najjasnije pokazalo u Vučićevom sramnom pomilovanju i najavi pomilovanja onih koji su tukli i gazili studente, činu koji nije bio samo pravni, već i emotivno-politički signal da ga ni životi, ni bol, ni borba studenata ni na koji način ne obavezuju.
Studenti se, dakle, suočavaju s neuspehom. Ipak, za razliku od opozicije, čiji se porazi često tumače kao rezultat navodne urođene nesposobnosti, neuspeh studenata se zahvaljujući pozitivnom emotivnom okviru u kojem deluju mnogo lakše pripisuje prirodi režima s kojim se suočavaju. Drugim rečima, iz studentske perspektive se jasnije vidi da primarni problem leži u strukturi, a ne u akteru. Nepopustljivost režima može, upravo zato, poslužiti studentima kao prilika da uvide da su, na svom putu otpora, ušli u iste one cipele koje opozicija nosi već godinama.
A kada neko uđe u tuđe cipele, to može biti početak buđenja empatije. I zato, pre nego što se krene u potragu za nekakvim političkim „anđelima“, onima bez grešaka, bez senke i bez političke prošlosti, valjalo bi u fokus staviti ono što se sada zna i iz ličnog iskustva: da politički neuspeh opozicije ne proizilazi nužno iz njene inherentne manjkavosti, već iz činjenice da već više od decenije igra utakmicu na terenu koji nije ravan, pod svetlima koja joj nisu naklonjena i po pravilima koja nisu jednaka za sve. Možda se upravo u tom gestu empatije prema opoziciji krije prva stvarna pobeda nad Aleksandrom Vučićem – rušenje emotivnog režima koji nam je podmuklo ugradio u svakodnevicu.
Autorka je gostujuća istraživačica postdoktorand na WZB Berlin Social Science Center.
Peščanik.net, 22.07.2025.
NADSTREŠNICA
