15 godina od ubistva romskog dečaka
Trinaestogodišnji dečak romske nacionalnosti Dušan Jovanović na smrt je pretučen 18. oktobra 1997. u strogom centru Beograda, u Beogradskoj ulici kod broja 33, kuće u kojoj je živeo sa porodicom. Ubili su ga skinhedi, tada maloletnici, Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna. Svoje poslednje večeri, Dušan Jovanović je otišao u dragstor da kupi sok, a pri povratku su ga četvorica razjarenih nasilnika obrijanih glava tukli pesnicama i odvaljenim olukom, potom šutirali dok je ležao na zemlji. Pravosudni epilog su maksimalne zatvorske kazne za starije maloletnike Čujića i Fendrika od deset godina zatvora, od kojih su izdržali po šest. Dvojica nasilnika nisu procesuirana.
Te 1997, nasilje je u Srbiji postalo svakodnevica, vidljivo, institucionalno, kao brutalni obračuni sa demonstrantima koji su širom Srbije protestovali zbog izborne krađe, ali i niz nerasvetljenih ubistava u beogradskom podzemlju. Ubijeni su Rade Ćaldović Ćenta, Goran Vuković Majmun, Vladimir Kovačević Tref, a i ljudi iz vrha vlasti. U aprilu je ubijen prvi policajac Srbije Radovan Stojičić Badža, vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, u junu generalni sekretar direkcije Jugoslovenske levice i direktor Beopetrola, Zoran Todorović Kundak. Njihova ubistva nisu rasvetljena. Vlast profašističke Srpske radikalne stranke u Zemunu otela je stan Hrvatu Ivanu Barbaliću, rođenom Zemuncu, i on se ubrzo odselio iz Zemuna. Taj slučaj je i danas pred beogradskim pravosuđem.
Duboko kriminalizovanoj državi ispostavljali su se ratni računi. Već tada je bilo izvesno da društvo devastiranih institucija nema snage da se suprotstavi fašizmu i rasizmu koji su još početkom devedesetih izborili pravo građanstva. U takvoj Srbiji ubijen je učenik osmog razreda osnovne škole Dušan Jovanović zbog neoprostivog greha različitosti. Rajko Đurić, nekadašnji predsednik Svetskog kongresa Roma, povodom petnaestogodišnjice ovog zločina, kaže da je “vreme u kojem je ubijen Dušan Jovanović bilo vreme fašizma”.
“Svaki fašizam zahteva određenu metu. Za metu se prvo uzimaju oni koji su najmanje zaštićeni, ili su potpuno nezaštićeni. Dušan Jovanović je bio žrtva zato je Rom, a Romi i Jevreji su u takvim opskurnim vremenima najpodesnije žrtve i najpogodniji materijal za zlodela. Znajući istoriju srpskog naroda, ne mogu da kažem da je Srbija zemlja u kojoj su Romi iskusili najgore i najteže, ali epoha koja je obeležena vladavinom Slobodana Miloševića za Rome je bila takva.”
Ubistvo Dušana Jovanovića naišlo je na osudu srbijanske javnosti, ali ne i na pravi odgovor države, bez obzira na to što nije reč o prvom slučaju brutalnog nasilja prema Romima. Dragoljub Acković, dugogodišnji aktivista za romska prava, podseća da su pre ovog zločina širom Srbije zabeleženi slučajevi napada na Rome: “Bilo je jasno da to nije incident, dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Upozoravao sam na to u novinskim tekstovima, ali niko nije ozbiljno shvatio ta upozorenja. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag. A sve je počelo u vreme tih prokletih ratova. Događalo se tada mnogo toga što je ostalo nepoznato i srpskoj i svetskoj javnosti. Ne postoji vojska i paravojna jedinica koja nije uništavala Rome na ovaj ili onaj način. Ubijao ih je ko je stigao, to mogu otvoreno da kažem. Ni dan danas nije rasvetljen slučaj nestanka tri autobusa u kojima je bilo više od 150 ljudi, kod Skelana. Nestali su u masovnim grobnicama, tek mnogo godina kasnije otvoreni su taj i mnogi drugi slučajevi.”
Zločini sa sličnim rukopisom su nastavljeni: glumca Dragana Maksimovića 17. novembra 2000. pretukli su u restoranu na Zelenom vencu navijači FK Rad, koji su mislili da je Rom. Od povreda koje su mu naneli umro je 4. februara 2001, a ubice do danas, uprkos tome što je Maksimović pretučen u prisustvu brojnih svedoka, nisu pronađene.
U januaru 2007. u Boljevcima kod Beograda ubijen je sedamnaestogodišnji Rom Branko Nikolić kome su ubice, maloletni pripadnici lokalne bande, uzeli mobilni telefon, potom ga zverski mučili i bacili u kanal Vok.
Opasnost od nasilja prema Romima i pripadnicima drugih ranjivih grupa je u porastu; mračno knjigovodstvo diskriminacije beleži pretnje, omalovažavanje, uvrede na poslu i javnim mestima, nekažnjenu policijsku torturu, sve teži socijalni položaj. Najave ukidanja bezviznog režima za građane Srbije, upozoravaju Đurić i Acković, mogle bi da izazovu novi talas nasilja prema Romima.
Pripadnici manjinskih grupa su, kao što je u intervjuu datom novembra 2010. ukazao Vojin Dimitrijević, “žrtve kulture nasilja koja je ustoličena u devedesetima”.
“Podsetiću na mladog Dušana Jovanovića, koji je 1997. ubijen samo zato što je Rom, na poznatog glumca Dragana Maksimovića, koga su 2000. na smrt isprebijali jer su mislili da je Rom, na Dejana Nebrigića, stradalog 1999. u Pančevu posle niza pretnji koje je dobijao kao gej i mirovni aktivista, pri čemu je ovo drugo izgleda više smetalo istražnom sudiji, koji je verovao da su svi mirovnjaci plaćenici inostranstva, na Živorada Šiškovića, šezdesetogodišnjeg bokserskog trenera, koji je 2002. izgubio život pri pokušaju da nekog Kineza zaštiti od navijačke rulje kojoj je smetao kao rasno različit.”
Beskompromisni obračun vrha sadašnje srbijanske vlasti sa osnovnim vrednostima demokratije i nasrtaji na temeljna ljudska prava demonstrirani prilikom otkazivanja ovogodišnje Parade ponosa, dokaz su da Srbija nije nimalo bezbedna za manjine i da dominantni odnos prema njima ohrabruju oni koji bi trebalo da ih zaštite. Sve zloslutno podseća na činjenicu da je Dušan Jovanović žrtva na čiju sudbinu treba podsećati. Jedna u nizu.
Peščanik.net, 18.10.2012.
