Nije to bio brak iz ljubavi. Bio je to brak koji je ugovoren.

Mladoženja nije voleo mladu, mada je rado prigrlio miraz koji mu je donela. Ali ne i njenu decu. Njih nije podnosio. Nije ih razumeo, a nije se ni trudio da ih razume. Od početka je bio nasilan prema njima sve dok žena jednog dana nije odlučila da se razvede. Uzela je najbolje advokate, izbacila muža iz kuće i čak uspela da mu izreknu zabranu prilaska.

On, patrijarhalan kakav je bio, odbio je da prihvati razvod. Kada su se venčavali, žene nisu imale pravo glasa, a ljudska prava nisu ni pominjana. Nije mogao da shvati kuda je to svet otišao. Njegovi argumenti su bili da i drugi muževi to rade pa ih žene ne ostavljaju, a naročito im sud ne dodeli stan, svu imovinu i svu decu. Doduše, svoju decu je pominjao ne zato što je hteo da mu se ona vrate (kao što nije želeo ni žena da mu se vrati, a naročito ne sa njenom decom), nego zato što je preko njih mislio da ostvari pravo na stan. U najgorem slučaju smatrao je da stan treba da podele. No, budući da, patrijarhalan kakav je bio, nikada nije napravio predbračni ugovor (ne verujući da će mu ikada zatrebati), a stan je ionako bio njen miraz, šanse da mu se dodele makar sobe u kojima spavaju njegova deca su gotovo nikakve.

Možda bi mogao da se poziva na zajednički stečenu imovinu pa da bar to dobije, no, patetičan kakav je, on ne želi da se pomisli da mu je stalo do imovine. Ako je i pominje, on je naziva vekovnim ognjištima, istorijskim spomenicima, metohijom, Kosovom i Metohijom, a sve to samo da se Vlasi ne dosete. (Izvinjavam se Vlasima, ova izreka se, baš kao i nova parlamentarna partija, uopšte ne odnosi na njih.)

Ako bismo sada i drugu, ovih dana mnogo aktuelniju, a navodno isto toliko kompleksnu pojavu, preveli na konkretan život i našli joj ekvivalent u međuljudskim odnosima, to bi takođe mogla da priča o venčanju, braku i razvodu.

Muž, koji se oženio mnogo bolje nego što se i u najluđim snovima nadao, ubrzo je počeo da svoju ženu uzima zdravo za gotovo. Nju je podrazumevao, ona je ionako tu i nikud ne ide, neće ga nikada napustiti, ako ne iz ljubavi, a ono iz računa jer i sama zna da, ne samo da nema bolju ponudu, nego ima jednu mnogo strašniju.

A kad je već tako, on komotno može da se udvara drugima. To udvaranje je ionako benigno, misli on. Ne zato što ga te druge žene ne bi uzele za muža, kao što i ne bi, već zato što, patrijarhalan kakav je, on ne vidi ništa loše u tom udvaranju i varanju. Ionako nema ozbiljne namere, kao što i nema. Ionako je sve to samo telesno. Doduše, i sa ženom je samo telesno – ona je, kao i ostale žene, za njega samo telo. Glasačko.

No, ispostavilo se da telo ima i glavu. Žena je trpela neko vreme, oprostila dvaput, a onda odlučila da se razvede. Jer, čak i u patrijarhatu, žene mogu da se razvedu. I to ne samo kad imaju bolju ponudu. Nekad se razvedu jednostavno zato što neće više da budu u braku. Pa i po cenu da im bude gore.

Eto, to su bile dve priče o venčanju koje sam htela da podelim sa vama. A sahrana? Biće i to. Grobar je već stigao.

Peščanik.net, 28.05.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)