Njujork, Menhetn

U poslednjoj godini Bušove administracije, koja predstoji, pretresaće se pojedinosti jedne od uzbudljivih epoha u američkoj istoriji. Njen stvarni, uzbudljivi početak, u osvitu novog milenijuma, odigrao se 11. septembra 2001. U tekućoj, primarnoj kampanji, za novog predsednika, možda i prvu predsednicu, očigledni su pokušaji pojedinih kandidata da svojim umerenijim, ili manje odlučnim opredeljenjima, premoste duboku provaliju koja je u međuvremenu podelila američko političko društvo. Bušova administracija vodila je politiku uverenja, uključujući lična, predsednikova, koja su sazrevala uporedo s znanjima i iskustvom koje je nagomilavao u svoja dva mandata. To nije bila politika kompromisa. Ona se pre oslanjala na konzervativnu republikansku osnovu nego na naporima da se privuče neodlučni centar, u ponečemu pridobiju konzervativniji demokrati, ili doprinese popuštanju napetosti. Time je, između ostalog, liberalima prepušten veliki politički prostor, dotle da su se otvorile rasprave o američkoj budućnosti kao države blagostanja, naročito u onim domenima, poput brige o deci i opštoj medicinskoj zaštiti, koji se dotiču pre osnovne humanosti nego ideologije same po sebi.

Nedoumice su počele da dobijaju na ozbiljnosti budući da su ih otvarali sami događaji. Ali su one ostajale nepomirljive, u procepima između prioriteta nacionalne bezbednosti i građanskih prava i privatnosti, energetske zavisnost i političkog intervencionizma, potrebe da SAD svuda u svetu zastupaju i, u okviru mogućnosti, brane načela demokratije i ljudskih prava, i stvarnosti u kojoj su, na čelu s novom autoritarnom Rusijom, krenuli da se umnožavaju populistički režimi koji svoju totalitarizam zasad uspešno prikrivaju novom socijalističkom demagogijom. Ponekad se učini da je 11. septembra, sa simbolima američke bezbednosti, poslovne i urbane kulture, nestala i sposobnost SAD da održavaju uverljivost mita o globalnom demokratskom liderstvu. Koje kao da je političkom svetu, bezmalo u celini, ponovo postalo neophodno.

Kao protivteža Bušovoj administraciji, liberali su koristili svaku priliku da, otvarajući pitanja o propustima u bezbednosnom sistemu, novom konzervativizmu koji je obuhvatio najvažnije institucije, do Vrhovnog suda, opravdanosti rata u Iraku i neuspesima liberalizma, poput kraha sistema zdravstvene zaštite ili lične prezaduženosti, Demokratskoj partiji nametnu stav oštre suprotstavljenosti. Takav odnos na vrhu preneo se na američko političko društvo u celini. Potreba o opštoj zastupljenosti u politici intitucija, uključujući ličnost predsednika, u američkoj politici nije samo demokratsko načelo, koje je često neprimenljivo, a obično zvuči neuverljivo. Ovde se od teško stečene zarade nerado, gotovo bolno izdvaja za državne potrebe. I odatle potiče imperativ o političkoj zastupljenosti. Tim pre je on zaista opipljiv.

Političke podele srušile su i jedan od važnih mostova unutrašnjeg dogovaranja, između liberalnih republikanaca i konzervativnih demokrata. I ne samo da su se udaljila suprotstavljena stanovišta o tekućim važnim pitanjima reforme zdravstvenog sistema i, ujedno, legalizaicije, budućnosti i karaktera imigracije, sve je manje izvesno na koji način će se na njih davati odgovori, koji su hitno neophodni, koji političko društvo neće dodatno polarizovati. Zasad, gotovo tri četvrtine Amerikanaca smatra da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu, svejedno kom, budući da se njihovo nezadovoljstvo jednako odnosi na Bušovu republikansku administraciju i demokratsku većinu u Kongresu. Oni koji politiku izdržavaju ovde od nje očekuju, umesto otvornih debata, jasne odgovore.

Teško je, i za tim nema potrebe, prosuđivati o američkoj politici u onim domenima u kojima ona nema univerzalni karakter, niti neposredne posledice. Ipak, najtamnija strana američke unutrašnje politike je odnos prema deci. Na tom pitanju liberali ovde nesumnjivo trijumfuju, budući da konzervativci nisu u stanju da ponude alternative koje ne odudaraju od načela koja svojim karakterom obesmišljavaju ideološke nedoumice. Emotivnoj snazi tog pitanja doprinosi i nedoumice o budućnosti dece ilegalnih imigranata. Ono, konačno, nema nikakve veze s raspravom o “socijalizovanoj medicini” u kojoj se, proteklih dana, u primarnoj predsedničkoj kampanji, okliznuo i bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani. On se vratio na svoje ranije stanovište da bi opšte zdravstveno osiguranje dece opteretilo budžet, koje je, pošto je oboleo od raka prostate, privremeno promenio pod utiskom samosažaljenja.

U retkim izveštajima o Srbiji, koji se uporno odnose na njene najmračnije političke osobine, Njujork Tajms piše kako je premijer Koštunica ljutito odbacio optužbe Mental Disability Rights International, organizacije za ljudska prava sa sedištem u Vašingtonu, da se deca i odrasli s mentalnim teškoćama sistematski zlostavljaju u institucijama. Vašington Post doneo je i pojedinosti o užasnom stanju pacijenata u psihijatrijskim bolnicama i štićenika u institucijama socijalne zaštite. MDRI u izveštaju navodi zatečene i dokumentovane zastrašujuće scene. Slični izveštaji odnose se na Rumuniju, Mađarsku, Meksiko, Peru, Rusiju. Ministar Rasim Ljajić priznao je, na osnovu izveštaja Vašington Posta, kako nakon posete “tim mestima” potom danima ne može da spava. I u svakom drugom smislu, zvanična srpska politika ponovo dobija opšti izgled kolektivne ljudske tragedije. A njena alternativa nije u stanovištima koja zastupaju Tadić i Nikolić, miljenici netransparentne mreže antidemokratskih medija i agencija za politički marketing, budući da su ona, ne samo iz ovdašnje perspektive, zastrašujuće podudarna.

 
Danas, 20.11.2007.

Peščanik.net, 19.11.2007.

Leave a Reply