Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Odlično je što su u ponedeljak 6. avgusta opozicione stranke i pokreti razgovarali o uslovima za izlazak na izbore ili eventualnom bojkotu izbora ako se ti uslovi ne ispune. To da su se uglavnom svi važniji protagonisti iz redova opozicije okupili i dogovarali, a onda i složili oko barem jedne bitne stvari kao što je odbrana demokratije u Srbiji, neuporedivo je bolja vest od prošlonedeljne vesti da su u utorak 30. jula neki delovi opozicije bili pozvani i pristali da se u tajnosti sastanu sa predstavnicima režima i pregovaraju o izborima.

Nadalje, dobro je i što opozicioni blok u (dugom) nastajanju nije odmah odlučio da li će izaći na izbore ili će ih bojkotovati. Za tako važnu odluku potrebni su pored vremena, jakih argumenata i pouzdanih činjenica i prikladni načini da se ona donese. Opozicija koja se juče sastala propustila je više prilika da utvrdi te načine: recimo, kada se formirao Savez za Srbiju, a zatim i kada se formulisao i prihvatao takozvani Sporazum sa narodom. I jedno i drugo su bile šanse da se izgradi međusobno poverenje, kako između samih aktera iz redova opozicije, tako i između opozicije i žitelja Srbije. Obe su propuštene.

Možda će i potencijalno zajednička odluka o bojkotu/izlasku na izbore biti još jedna na isti način propuštena prilika. Na to je zaličio prošlonedeljni takozvani okrugli sto vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka. Sve je u vezi sa tim sastankom bilo pogrešno – od organizatora, preko mesta održavanja, selekcije opozicionih predstavnika, predstavnika civilnog društva, predstavnika režima, do, naravno, tajnosti samog sastanka i njegovog nazivanja okruglim stolom.

To od utorka ne može biti okrugli sto ni na jedan zamisliv način. Institucija okruglog stola je praktično traženje mirnog izlaza iz situacije u kojoj se na suparničkim stranama nalaze akteri približno jednakih snaga. Tako je bar bilo u zemljama Istočnog bloka na prelasku iz devete u desetu deceniju 20. veka. Ništa u Srbiji i ništa izvan nje danas ne liči na tu situaciju. Ilustrujmo to: onda su režimi socijalističkih država bili primorani da sednu za okrugli sto i utvrde uslove svog pada; u Srbiji je za sto privedena opozicija, to jest neki njeni delovi, e da bi se uzurpatorskom režimu obezbedio legitiman ostanak na vlasti.

Ali, od utorka do ponedeljka stvari su se u vezi sa opozicijom, čini se, promenile nabolje. Prvo, nije bilo selekcije opozicionih protagonista. Važno je graditi sliku o jedinstvenom opozicionom frontu kada je reč o odbrani demokratije u Srbiji. Drugo, sastanak nije bio tajan: uredno je najavljen i na vreme su obavešteni mediji. Ne može se zahtevati sloboda medija na sastancima zatvorenim za medije, kako se to dogodilo prošle nedelje.

Nadalje, mesto sastanka, zgrada opštine Stari grad, retko je političko mesto sa koga opozicioni akteri mogu da progovore sa pozicije kakve-takve političke moći. (Univerzitet u Beogradu, pak, iz temelja je korumpiran, koliko god se neki njegovi delovi, među kojima i FPN, naravno, trudili da spasu svoju akademsku čast.)

Zatim, ovim sastankom opozicioni protagonisti pokazali su da čuju i reaguju na takozvani glas javnosti. Tajni susret nekih od njih sa predstavnicima režima nije bio pozdravljen kao promišljeni politički korak; naprotiv, opoziciono nastrojena javnost uglavnom ga je oštro kritikovala. Na kritike je opozicija odgovorila sastankom od juče. To je dobar način da se izgradi poverenje između opozicije i žitelja Srbije. Mnogo bolji, razume se, od tajnog sastajanja i naknadnih saopštenja/opravdanja.

Pored toga, ovim sastankom opozicija je iz fokusa opoziciono nastrojene javnosti istisnula, barem nakratko, režim i pokazala se kao kolektivni akter sposoban da samostalno privuče pažnju. Na slici o sastanku od utorka dominirali su, nažalost, predstavnici režima. Konačno, umesto razjedinjene, od strane režima, a pod krinkom organizatora, selektirane opozicije od prošlog utorka, juče opet imamo sliku opozicije koja se dogovara i zajedno staje nasuprot uzurpatorskom režimu.

Svaki svoj sledeći korak opozicioni akteri bi trebalo da planiraju imajući pred očima ove dve slike – od utorka i od ponedeljka – tako što će prema njima oblikovati poruku koju žele da pošalju. U skladu sa onim što budemo videli, znaćemo da procenimo kuda su krenuli.

Peščanik.net, 06.08.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Bojkot kao izbor

Rastislav Dinić – Četam haus

Dejan Ilić – Nepristojna ponuda

Dejan Ilić – Opozicija ili sedativ?

Slobodan Tomić – Tekovine bojkota

Vesna Pešić – Bojkot izbora kao strateška i moralna odluka

Dejan Ilić – Dan posle

Vladimir Gligorov – Chatham House pravila

Vladimir Gligorov – Okrugli sto

Rastislav Dinić – Dijalog i(li) pregovori

Stefan Aleksić – Razgovarajmo o demokratiji

Dejan Ilić – Mazohisti

Dejan Ilić – Bojkot ili izbori – isto je

Rastislav Dinić – Popuštanje

Sofija Mandić – Pregovori, o čemu i sa kime

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)