Na početku Šekspirovog Ričarda III “zima našeg nezadovoljstva” je upravo okončana “slavnim letom” koje je donelo “Sunce Jorka”, odnosno glavom sam zločinac: reč je, dakle, o “strukturnoj” zimi koja će se nastaviti, i još duže, možda večno, trajati… Pravilno pesimističko tumačenje, kako ga je preuzeo i Džon Štajnbek za naslov svog romana, ostalo je u semantičkim trezorima našeg sveta. Ovo je, naravno, više izvinjenje što ga odatle vadim.

Neizbežno je bilo porediti slovenačku zimu nezadovoljstva, koja se nastavila, naredne godine, jednom od najvećih zimskih prirodnih katastrofa u istoriji zemlje, i bosansku, koja je eksplodirala u prijatnom i savršeno neadekvatnom zimskom vremenu. Šta se to desilo, što je izuzetni napon i artikulisanost slovenačke pobune dovelo do providno nesposobne i koliko-toliko nezlobive vlade, koja nije ispunila nijedan zahtev prošlogodišnjih zimskih demonstracija, sem osnovne početne uljudnosti? I šta se dešava sa bosanskom pobunom, koja očigledno ludičko-humorni deo obavlja levom rukom, dok desnom konstituiše ozbiljnu mrežu institucija neposredne demokratije? Vrlo površni i nače popularni odgovor na prvo pitanje jeste da je slovenačka pobuna prošle zime bila previše performativna, artistička, kulturna, i da nije znala da formuliše jasne političke zahteve. To nikako ne može biti jedino ubedljivo objašnjenje. Pobuna je imala jasan osnovni cilj, ukloniti najizrazitije štetočine u javnom delovanju (mariborski gradonačelnik) i u javnom govoru (predsednik vlade Janša). Oba cilja su uspela. To da je na mesto mariborskog gradonačelnika došao pobunjenik koji je relativno brzo uspeo da razočara svoje sledbenike, nešto je što je skoro očekivano u političkm praksama, kada same osnove nisu promenjene. Sigurna sam da niko od pobunjenika nije očekivao da Janša prestane sa svojom politikom: pad njegove vlade bio je samo dobar znak da će se malo teže vratiti. Slovenačka pobuna ipak nije pala u zamor pobednika, nego u razočaranje poraženog, jer ni do jedne solidne i primetne socijalne promene nije došlo: slepa i gluva neoliberalna politika se nastavlja, Brisel je stalno i sve više zadovoljan Slovencima, alarmni signal je time odavno dat. Pitanje zašto nema nove pobune ove zime ima mnogo “kapilarnih” odgovora: oblikuju se nove leve stranke koje pod divljim kritikama samoproglašene jedine (parlamentarne) levice zasada trpe više nego od desnice, čime je njihov put do javnosti i mogućne pobede na izborima znatno usporen; dublje u ovoj zimi, prirodna katastrofa je na prvi plan izvukla obične ljude koji se trude da drugi prežive i socijalne mreže koje su inače predmet podsmeha (“vatrogasna” zabava, muzika i sl.); i konačno, slovenački sportisti su svojim podvizima podigli narod – bez obzira na to kakve su Olimpijske igre. Političari su sa svoje strane dobili zgodan time-out za snimke u gumenim čizmama i u zagrljaju sa olimpionicima. Ukratko, nezgodna zima za artikulisanje bilo čega drugoga. Sa druge strane, bilo je pobunjeničkih inicijativa od prošle zime koje su pobedile čak i u evropskom parlamentu – regulacija voda je privremeno istrgnuta iz ruku profiterskih koncerna, zahvaljujući potpisima dva miliona Evropljana. Ne manje ozbiljan zahtev pobunjenika prošle zime, početak rasprave o univerzalnom ličnom dohotku, zasada nema tako spektakularne rezultate, ali se sve češće pojavljuje u ozbiljnom mišljenju. Legalizacija marihuane je doživela prvu skupštinsku raspravu. Osnovni problem je što nije zaljuljan sam temelj parlamentarne vlasti, i što je još uvek mogućno da vlada forsira crpljenje sredstava iz najsiromašnijih i najranjivijih (penzije, zdravstvo, plate u javnom sektoru, drakonski porezi na autorske honorare, drastično smanjivanje mogućnosti za samozaposlenost), i što Janšina desnica pokušava da obezglavi građane predlozima sumanutog referenduma – o arhivima. Niko izvan Slovenije ne može razumeti ovu strast, ključno povezanu sa upotrebom makaza, selotejpa, korektorskog belila i fotokopirne mašine…Ukratko, pobuna prošle zime ima neverovatan pedagoški i lep politički učinak, jedino što nije pogodila vlast u glavu, već u koleno.

Bosanska pobuna je sasvim drugačija, jer je opšta, a to je omogućila kratkoročno mudra i ograničeno lukava evropska politika. Vlast je u Bosni i Hercegovini (i u srpskoj državnoj izraslini na federaciji) organizovala ogromnu klasu administrativnih parazita, sa bedno tankim nosećim nacionalističkim tekstom i pravilom što manjeg mogućnog sarađivanja. Već broj tako kupljenih morao bi garantovati društvenu stabilnost. Ovo izmišljanje kolektivnog identiteta samo je u finoći stila različito od nekadašnjeg belgijskog izmišljanja superiornih Tutsija i inferiornih Hutua u Ruandi. Neki pametnjaković se setio, valjda, da je takva fragmentacija bila karakteristična za provincije Otomanskog carstva, i da ju je austro-ugarska vlast nadgradila intenzivnim ulaganjem u sve oblasti – od kulture do industrije. Rezultat je međutim ispao katastrofalan, jer je počivao ne na imperijalnom modelu kontrolisanog kapitala, još manje na nekom velikodušnom evropskom pomaganju najteže ratom pogođene države na Balkanu, već na tranzicijskim akomodacijama kapitalizma. Posledica je bilo potpuno iscrpljivanje postojećih resursa, uništavanje primarnih i sekundarnih osnova blagostanja, kulture jednakosti i multikulturnog suživota. Ništa zaista novo: sem ostatka stranog kapitala u Grčkoj, industrijski pejzaž Balkana, sve do Austrije, ostao je jedna velika pustinja. Ljudska prava i svest masa o jednakosti i pravdi bili su kolateralna šteta. Na kraju krajeva, dvestogodišnjica rušenja Bastilje morala je biti iste godine zamenjena pažljivo organizovanim rušenjem berlinskog zida, simboličkom akcijom rušenja komunizma, i uzgred manje-više svih društvenih zahteva francuske revolucije. Sve ostalo je višak koji je brzo progutao osnovnu simboličku vrednost. Realna posledica “velikog ždranja” u Bosni i Hercegovini bila je višegodišnja, tupa, sveprisutna glad za svim i svačim kod deprivilegovane većine. No čak ni pobuna koja je buknula povodom smrti bebe koja zbog administrativne zavrzlame na državnom nivou nije mogla da dobije pasoš za nužno lečenje, nije duže uspela. Uspelo je višegodišnje organizovano delovanje radnika na ruševinama industrijskog giganta u Tuzli. Dobro jutro, evropska (i ne samo slovenačka) pobuno, nešto kao da je zaboravljeno. Oko propale industrije u mnogim delovima Balkana još žive radnici koji su u njima radili. To nema mnogo veze sa raspravama o radničkoj klasi, premda sećanje (neka je i pogrešno) i samoupis nisu za bacanje u merenju potencijala pobune. Uz sasvim malo vatrice tu i onde, poneku zabavu i dobar vic, glavni pobunjenici su hladno i instrumentalno organizovali novu vlast, poštujući gde god se moglo postojeće propise. Nije ih ni u jednoj sekundi uplašila “profesionalnost” kojom mašu parlamentarci diljem Evrope, dok im iz rukava ispadaju dnevnični euri – još manje njihovi domaći nosioci vlasti, koje su dvadeset zadnjih godina intenzivno posmatrali. Tuzlanski otpor bi mogao biti model i realna osnova celokupnog bosanskog, a bogme i šire. Sesti, zauzeti, odlučivati. Eto nam još jednog dodatka opštem lupetanju o samopoboljšanju.

Izvežbano evropsko oko je odmah uočilo opasnu anomaliju, i iz usta bosanskog EZ gubernatora pustilo jedan od najgorih diplomatskih gafova mladog stoleća – onaj o slanju trupa u Bosnu: sasvim asadovsko-janukovičevski. Jer, jasno je da u pobunjenoj Bosni nisu u prvim redovima nacionalisti, i da je pobuna upravo protiv “stabilizovanja” stalno indukovanom ratnom pretnjom. Ukratko, ništa ne sprečava slovenački otpor da se nečemu nauči od bosanskog, i obrnuto. Bar još ne treba slati kurire na duga i opasna putovanja.

Peščanik.net, 21.02.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)