Navaho zemlja u Arizoni, foto: Peščanik
Navaho zemlja u Arizoni, foto: Peščanik

Prikaz knjige: Charles King, „The Reinvention of Humanity: How a Circle of Renegade Anthropologists Remade Race, Sex and Gender / Ponovno izumevanje ljudskosti: kako je grupa antropologa otpadnika promenila naše predstave o rasi, polu i rodu“, Vintage 2020.

Kao postdiplomac socijalne antropologije sredinom 90-ih godina prošlog veka imao sam utisak da pristupam disciplini sklonoj licemernom samoporicanju. Iz predavanja u predavanje objašnjavano nam je da je naš predmet u suštini rasistički i nenaučan, da su njegovi glavni predstavnici kompromitovani na ovaj ili onaj način. Moj odsek je ipak i dalje obučavao antropologe i slao ih na teren na isti, klasičan način. Dok su radovi slavnih antropologa bili rutinski kritikovani na teorijskim osnovama, nije detaljno objašnjavana veza između antropologije i kolonijalizma, koja je svakako njen prvi i najveći greh.

Preterujem, ali ne mnogo. Krajem 20. veka zaista se činilo da je antropologija u egzistencijalnoj krizi. Sto godina ranije ona je, naprotiv, bila sasvim sigurna u svoje mesto i funkciju. Povezujući grandiozne pretenzije na bezinteresni naučni status s praktičnim ciljevima, ona je, posebno u Francuskoj i Velikoj Britaniji, bila tesno skopčana s upravljanjem kolonijama. Ta disciplina – širim krugovima poznata kao etnologija – bila je intelektualno slabašna i često se svodila na prikupljanje informacija o podanicima imperije. (Ko su oni? Kako žive? Šta misle? Kojim jezikom govore?) Nije pomagalo, naravno, ni to što je bila u potpunosti zavisna od kolonijalne strukture. Mreže imperijalne moći garantovale su terenskim istraživačima bezbedan prolaz kroz daleke narode i – posle napornog dana provedenog u ispitivanju ljudi o tome šta jedu za večeru i ko je čiji rođak – džin i tonik na verandi lokalnog okružnog administratora. Antropolozi su dobijali mesta na univerzitetima i odatle su kolonijalnoj administraciji isporučivali filtrirane leksikone i spiskove, a muzejima maske i statue. Džin i tonik je izostavljan iz monografija, mada ne i iz knjige Sablast Afrike (L’Afrique fantôme, 1934), fascinantnog dnevnika Mišela Lerisa i ekspozea o etnološkoj misiji, predvođenoj Marselom Griolom, prikupljanja građe širom teritorije koja je uglavnom bila francuska kolonijalna Afrika.

U Sjedinjenim Državama pozadina pojavljivanja takozvane nauke o čoveku bila je drukčija. Američka antropologija se razvijala u kontekstu nasilnog kolonijalnog doseljeničkog eksperimenta, u kom je kolonizatorsko društvo bilo brutalan hijerarhijski sistem zasnovan na rasnim kastama. Američka etnologija u početku je istraživala i podržavala upravo svet stvoren tim sistemom. Zbog toga u njenoj ranoj istoriji ima mnogo nelakirane nauke o rasi, uporedo s romantičnim i starinarskim interesovanjem za ono što je preostalo od severnoameričkih društava desetkovanih kolonizacijom.

Postoji, međutim, jedan veliki izuzetak. Franc Boas, čija su dostignuća opisana u Ponovnom izumevanju ljudskosti (The Reinvention of Humanity) Čarlsa Kinga, promenio je temelje američke antropologije. Za razliku od vladajućeg političkog i intelektualnog pravoverja, Boas i njegovi studenti smatrali su da je bazično jedinstvo čovečanstva nesporna činjenica i da u okviru njega nema nikakve prirodne hijerarhije rasa, jezika ili kultura. Štaviše, oni su tvrdili da svaki sistem mišljenja koji nastoji da dokaže suprotno ne samo što je etički ništavan već se može dokazati da je pogrešan. Ne postoje nikakve lestve civilizacije na čije bi se prečage mogli staviti različiti narodi sveta i različiti načini života koje su oni za sebe izgradili. Različiti načini života – Boas i njegova škola su ih zvali kulture – oblikovani su okolnostima i hirovima lokalne i globalne istorije, a ne u skladu s nekim univerzalnim zakonom. Koliko god običaji nekog naroda mogu izgledati različiti ili čudni, ako se potrudite da ih razumete, otkrićete da imaju smisla u određenom kontekstu. Ko zna, možda imaju više smisla nego načini na koje vi to radite. Ako ste u stanju da nepristrasno pogledate svoju kulturu, možda ćete moći da vidite da je ona samo jedna među mnogima i da nema prirodno pravo da sebe smatra nadmoćnom.

Lako je shvatiti zašto su Boasove ideje bilo kontroverzne pre 100 godina, ali one se i danas napadaju. Kao što ističe King, Boasu i njegovim studentima može se pripisati pojam kulturnog relativizma – oni to nazivaju „kulturna relativnost“. Tokom 100 godina bili su optuživani „za sve, počev od pravdanja nemorala do podrivanja samih temelja civilizacije“. Tvrdnja da je rasizam, naučno gledano, puka izmišljotina, da rod nije ni binaran ni fiksiran, da svi načini života imaju svoje korene: sve te ideje postale su aksiome u humanistici zahvaljujući Boasu i njegovoj školi. Otpor na koji su od samog početka nailazili njihovi argumenti jedan je od izvora i današnjih kulturnih ratova.

Boas je rođen 1858. u asimilovanoj jevrejskoj porodici u Mindenu, u Vestfaliji. Antropologijom je počeo da se bavi gotovo slučajno. Studirao je fiziku u Kilu i pisao doktorsku disertaciju o fotometrijskim osobinama tečnosti; istraživanje je podrazumevalo spuštanje ogledala i porcelanskih tanjira u more da bi se videlo kako oni reflektuju svetlost na različitim dubinama. Onda je Boas promenio pravac. Objektivne osobine svetlosti i tečnosti su jedna stvar, ali kako posmatrač dobija i tumači te informacije? Da li posmatrači, na primer, različito kategorizuju boje? Problem jaza između čulnog opažanja i realnosti opaženih stvari nije nov, ali Boas je smislio nov način da mu pristupi: otputovaće što dalje od Mindena i Kila da bi naučio kako ljudi različiti od njega vide svet.

U najboljoj tradiciji polarnog romantizma iz 19. veka, odlučio je da poseti ogromno i slabo naseljeno Bafinovo ostrvo, koje većim delom leži u Arktičkom krugu (danas je ono deo kanadske teritorije Nunavut, u posedu Inuita). Nameravao je da istraži inuitske migracione obrasce u nadi da će tako započeti akademsku karijeru, možda u geografiji. U leto 1883. otplovio je za kanadski Arktik, a njegov otac je insistirao da s njim krene porodični sluga Vilhelm Vajke, koji nije imao predstavu o tome u šta se upušta.

Boas i Vajke će provesti 15 meseci na Arktiku. Kad su stigli, morski led i užasni uslovi su im onemogućili da se iskrcaju na samom Bafinovom ostrvu, pa su pristali uz obalu u seocetu na malom ostrvu Kekerten, u zalivu Kamberlend. Kekerten je danas napušten, ali kad se Boas tu iskrcao, naseljavala ga je šačica članova škotskih i američkih kitolovačkih posada i jedna inuitska zajednica koja se okupila oko njih – i od čijih su veština svu zavisili.

U Kekertenu su isparili Boasovi planovi o proučavanju migracije. Popisao je stanovnike zaliva Kamberlend, počeo da proučava jezik i da pravi rečnik, i uronio – povukavši sa sobom nesrećnog Vajkea – u inuitski život. Stekao je inuitske prijatelje, obedovao s njima i prelazio velika rastojanja sankama ili brodom tokom lovačkih ekspedicija. Sve je to opširno beležio, ne izostavljajući nijednu pojedinost o lokalnoj umetnosti, odevanju i društvenom životu. Inuiti su mu crtali mape i identifikovali floru i faunu. Zapisivao je njihovu muziku i priče. U svojim beleškama i pismima, opisivao je promenu koja mu se dogodila. „Često se pitam“, pisao je iz Kekertena svojoj verenici, „kakve prednosti ima naše ‘dobro društvo’ nad ‘divljacima’, i što bolje poznajem njihove običaje, to više nalazim da nemamo nikakvog prava da na njih gledamo svisoka i da ih preziremo… Ne smemo da osuđujemo njihove konvencije i sujeverja jer smo mi, ’visokoobrazovani’ ljudi, relativno mnogo gori.“

To saznanje nije došlo samo od sebe. „Odricanje od tradicije da bi se pošlo putem istine podrazumeva tešku borbu“, pisao je. Što je više učio od svojih inuitskih prijatelja, to je uvereniji bivao da je sve što zna, a zapravo i celokupno obrazovanje, u funkciji određenog mesta i vremena. Njegov doktorat iz Kila ništa nije značio na Kekertenu; tu je za život bila potrebna druga vrsta znanja. Pošto je na svojoj koži osetio sopstveno neznanje i bespomoćnost, Boas više nije mogao da vidi inuitsku kulturu kao manje vrednu od sopstvene. „Na severu je doživeo duhovnu promenu“, piše King, a Boas je za to imao jednu reč u svojoj tradiciji: „Herzensbildung, vaspitavanje sopstvenog srca da vidi ljudskost drugog“. Nije zabeleženo šta je o svemu tome mislio Vajke.

Nekoliko godina posle boravka u zalivu Kamberlend, Boas se vratio na teren, ovog puta na pacifički severozapad, i pošto je uporedio svoja otkrića s građom Muzeja Smitsonijan, bio je uvereniji nego ikad da ne postoji hijerarhija kultura. „Glavni cilj etnoloških zbirki“, pisao je, „treba da bude što šire obznanjivanje činjenice da civilizacija nije nešto apsolutno, već relativno, i da su naše ideje i koncepcije istinite samo unutar granica naše civilizacije.“

Boas je u nekim krugovima demonizovan kao inspirator takozvanog protivnaučnog duha i relativizma („sve može da prođe“) u humanističkim naukama. Ta optužba je sasvim promašena. On nije bio ni najmanje nerazborit ili nenaučan. Naprotiv, držao se naučne metode u oblasti za koju se spremao i bio je bezuslovno posvećen trezvenoj analizi činjenica. Pokazao je, međutim, da se strogom primenom naučnih principa na antropološku građu može dokazati da su istorija i kultura poslednje, kritične promenljive kad se istražuje ljudsko ponašanje. Na kraju je uvek važno šta su ljudi mislili i na koji način su naučili da rade razne stvari. Dakle, mada je Boas smatrao da je prikupljanje telesnih mera – visina, veličina glave, težina i tako dalje – neophodno, bio je uveren da se iz takvih podataka može izvesti samo zaključak da je ljudska biologija fluidna, savitljiva i promenljiva. Ideja „rase“, zaključio je Boas, veoma je klimava zato što nema nikakvog oslonca u stvarnosti. Ona nema uticaja na kulturu, inteligenciju ili bilo koju drugu odatle izvedenu osobinu; pored toga, takozvane rase nisu hijerarhijski organizovane.

Tridesetih godina 20. veka Boas je stavljao reč „rasa“ među navodnike: to je, rekao je on, „u najboljem slučaju poetska i opasna fikcija“. O toj temi je neprestano govorio u Sjedinjenim Državama, često u društvu s V.E.B. Diboaom; a tokom svojih redovnih poseta Evropi, govorio je protiv predrasuda, eugenike i nacističke nauke o rasi. Kasnije će uporediti američku rasnu segregaciju s postupanjem nacista prema Jevrejima. Bili su to moralni argumenti, ali zasnovani na činjenicama: po Boasovom mišljenju, kao što primećuje King, jedine „nepobitne moralne pozicije… jesu one zasnovane na činjenicama“. Kad je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, Boasov doktorat iz Kila bio je poništen, a njegove knjige su spaljene.

Ali Boas je tada već uživao nesporan ugled osnivača svoje discipline u Americi. Na Kolumbiji, gde je bio profesor od 1897, obučavao je generaciju antropologa; posle Prvog svetskog rata predavao je i na Bernardu, ženskom koledžu koji je sarađivao s Kolumbijom. I mada je izvesno bio javna ličnost (jednom se pojavio na naslovnoj strani nedeljnika Time), sveprisutne u američkom intelektualnom životu postale su zapravo njegove studentkinje s Bernarda. Margaret Mid se proslavila 1928. Sazrevanjem na Samoi, prikazom adolescentskog i društvenog obrazovanja u Južnom Pacifiku, koji je svojim otvorenim potvrđivanjem promenljivosti seksualnih navika razbesneo uštogljeno mnjenje. Pored toga što je bila najvidljivija i najuticajnija od Boasovih studenata oba pola, Mid je bila i u središtu intelektualnih i romantičkih zapleta u tom krugu. Ona je imala dugotrajnu, mada isprekidanu ljubavnu vezu s Rut Benedikt, drugom Boasovom studentkinjom; u poređenju s Benedikt, njeni drugi ljubavnici i muževi izgledaju bledunjavi. (Lingvista Edvard Sapir pojavljuje se u posebno nepovoljnom svetlu jer je omalovažava i laže bezmalo u svim pismima napisanim njoj ili o njoj.) Benedikt, organizacioni stožer grupe, kretala se sporijom putanjom. Ali King smatra da je njen prikaz japanske kulture u knjizi Hrizantema i mač (The Chrysanthemum and the Sword, 1946) verovatno najčitanija antropološka knjiga svih vremena; ta knjiga je za 5 godina doživela 8 izdanja, a japanski prevod je prodat u više miliona primeraka.

Mada je Boasova učenica Zora Nil Herston poznatija kao spisateljica nego kao antropološkinja, King naglašava značaj njenog terenskog rada na Karibima i američkom jugu – rada iz kog će ona crpsti građu za svoje romane, posebno za Njihove oči su gledale boga (Their Eyes Were Watching God). Četvrta Boasova učenica o kojoj King govori je Ela Kara Delorija, zvana i Aŋpétu Wašté Wiŋ („Divna Žena Dana“). Rođena je 1889; roditelji su joj bili potomci Jankton Dakota; odrasla je u rezervatu Stending rok i bila među prvim antropolozima koji su mogli imati, piše King, dvostruki status, to jest istovremeno biti i „objektivni posmatrač i objekt posmatranja“. Ili kao što je ona sama rekla: „Stojim u sredini i poznajem obe strane.“

Iako su se i Benedikt i Mid suočavale s objektivnim teškoćama i akademskim animozitetom, proisteklim uglavnom iz rodnih predrasuda, a delom i iz univerzalnog humanizma koji su unele u svoj rad, na kraju su obe postale profesorke i ugledne javne intelektualke. Herston i Delorija su prešle mnogo trnovitiji put. Boasova podrška je bila nepokolebljiva, ali obe žene su teško živele, povremeno u siromaštvu, i retko su dobijale akademske poslove, a nikad siguran položaj. Herston je imala želju za pisanjem i intelektualnim životom i izvan antropologije, ali Delorija, koja je ostala posvećena istraživanju, retko se pominje izvan užih krugova struke.

Za to postoje očigledni i očigledno nepravedni razlozi, koji i dalje zamagljuju naše razumevanje. Mid i Benedikt su bile zvezde; njihov život je iscrpno dokumentovan; iza njih su ostala pisma i dnevnici. Tu King ima na raspolaganju obimnu građu – račvasti dijagram Margaret Mid na kom su prikazane sve afere i veze između članova Boasovog kruga čudesan je primerak marginalije. Mada je godinama bila zanemarivana, Herston je za sobom ostavila značajan književni trag i bila je poštovana u sopstvenim mestima i prostorima. Delorija je pak bila siromašna, stalno na putu i bez sigurnog izvora sredstava za život; ponekad je morala da spava u svom autu. Kad nije bila na terenu i nije radila u arhivu, na projektima koje je Boas obezbeđivao zahvaljujući svom položaju na Kolumbiji, zarađivala je male svote organizujući priredbe urođeničkog plesa i muzike za turiste i u dečjim kampovima širom Amerike.

S druge strane, od svih Boasovih studenata, Delorija je najnapornije radila na menjanju stavova, u ovom slučaju nipodaštavanja koje je obično pratilo odnos prema američkim urođenicima kao ostacima davne prošlosti; ona je pokazala da su oni i te kako živi u sadašnjosti: savremeni narod u modernoj Americi, a ne žalosni ostatak Arkadije, doba pre dodira s Evropom. Bilo je to „suprotno onoj američkoj istoriji koja se predavala u školama i letnjim kampovima“, piše King, u kojima su se bela deca igrala „Indijanaca“ u živopisnim kostimima i uz logorsku vatru učila priče o plemenitim divljacima koji su nekad davno živeli u Americi. Zahvaljujući Delorijinom razumevanju jezičkih pojedinosti, idioma i nijansi, Gramatika Dakota (Dakota Grammar), čiji je koautor bio Boas, nije samo tehnički opis jednog umirućeg jezika, već dokument o živoj tradiciji sačinjen od osobe kojoj je to bio maternji jezik. Njena postignuća su „konačno potvrdila Boasovu osnovnu teoriju: da je narod čiji se ostaci izlažu kao eksponati, čije se kulture predstavljaju u obliku pop primitivizma, u potpunosti ljudski“.

To što je takvu stvar trebalo dokazivati govori nam nešto ne samo o ranoj antropologiji već i o beloj američkoj i evropskoj misli. Generacija za generacijom Evropljana – i Amerikanaca koji su od njih nastali – učena je da veruje da drugim narodima nedostaje potpuna ljudskost ili civilizacija, ili da oni kaskaju za tim ciljevima. Nije slučajno to što su Boas i njegovi saradnici i saradnice – jevrejskog, crnačkog ili indijanskog porekla, žene, kvir osobe – listom bili, na ovaj ili onaj način, autsajderi u odnosu na glavne tokove američkog društva. To što su njihove ideje smatrane radikalnim i čudnim, optužba je protiv kulture u kojoj su živeli; to što nam se čini da Kingova knjiga dolazi u pravi čas, optužba je protiv naše kulture danas.

Frances Gooding, London Review of Books, 04.03.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 05.05.2021.