El Grekova mačka

Dela jednog od najuzbudljivijih slikarskih genija svih vremena, El Greka, nalaze se u madridskom muzeju Prado, u Toledu, gde je slikar umro, i nekoliko ih je u Metropoliten muzeju u Nju Jorku. Mnogo drugih muzeja u svetu ima po jednu sliku El Greka, a u Benaki muzeju u Atini može se videti i jedna ikona koju je najverovatnije naslikao Dominikos Teotokopulos, dok je još živeo na Kritu i učio se da postane slikar ikona. Dominikos je napustio Krit, svoju porodicu, braću, i ženu, o kojoj se skoro ništa ne zna, i otišao u Italiju, da se dalje uči. Učio je kod Ticijana i Tintoreta, ostavio trag svoga novoga slikanja u Modeni, i zatim se zaputio u Španiju, najveću i najbogatiju evropsku kraljevinu 16. veka. U Madridu nije bio naročito uspešan. Nazivali su ga ludim strancem, njegove neobične ljudske figure i lica, sumarno slikane tkanine i odsustvo brige za detalj nisu našli publiku. Zatim je došao u Toledo i ostao do kraja života, premda to nije bila njegova namera. U Toledu je našao dvojicu ili trojicu prijatelja, ne mnogo više: jedan od njih, iz ugledne porodice, bio je gluv. Dvojica na rubu društvene prihvaćenosti su se dobro razumela. Moramo zamisliti da je tržište slikara i crkava koje su ih tražile bilo ogromno – svaki grad je imao na desetine crkava: slikati je mogla biti uspešna profesija. Bez prestoničkoga sjaja i slave, El Greko (“Grk”), kako mu je ostalo novo ime, se snalazio u svome malome svetu. Oslikao je crkvu svetoga Dominika, svog imendanskoga sveca, radio je i portrete. Još uvek teku zapletene (i zapravo besmislene) diskusije o tome da li je postao katolik, ili je ostao pravoslavac, da li je, ako je postao katolik, u srcu ostao pravoslavac, i tome slično. Prava slava, još uvek ograničena na Toledo i okolinu, došla je posle slikanja Pogreba grofa Orgaza za crkvu Sant-Tome. Reč je o sasvim lokalnoj legendi: izvesni vitez iz Orgaza, sela izvan Toleda, bio je pravedan čovek i vitez, činio je razna dobročinstva, i konačno je stalno pomagao crkvi Sant-Tome. Kada je umro, na njegovom pogrebu su se pojavili Sveti Stefan i Sveti Avgustin, i položili ga u grob. Posmrtno je dobio titulu grofa, a njegov grob u crkvi, kraj samog ulaza, postao je mesto novoga kulta. Čudo koje se desilo koju generaciju pre obeležilo je crkvu, i njen upravitelj je zaključio da legendu treba pokazati na mestu gde se navodno dogodila. El Greko je dobio priliku da naslika svoju najpoznatiju i najcenjeniju sliku. Na njoj nema ničega legendarnog. U donjem delu, dva sveca, koja izgledaju kao popovi, polažu telo u grob, u gornjem delu, jasno odvojenom velovima i oblacima nalik na velove, nagi grof kleči pred Marijom, koja ga prima na nebo. U donjem delu su portreti uglednih Toleđana. El Greko je dodao i svoj autoportret, a dečko koji stoji u prvome planu je njegov sin. Sve izgleda kao savremeni pogreb, upisano je u tadašnju stvarnost grada i njegove socijalne slike. Slika je odmah postala slavna, svi iz Toleda i okoline su dolazili da joj se dive. El Greko je postao ugledni član gradske zajednice, mogao je da kupi kuću, i da plati muziku koju su mu izvodili dok je večerao. Porodica El Grekovih se uselila u komotnu kuću sa dvadesetak soba, gde je bio i slikarov atelje. El Greko je našao novu životnu saputnicu, po imenu Heronima de las Kuevas, i ona mu je rodila sina Horhe Manuela. Nikada se nije oženio njome, čime je formalno izbegao greh bigamije, ali je priznao sina. Kuća u kojoj su živeli naslanjala se na podrume preostale posle rušenja kuće bogatog Jevrejina Simona Levija, glavnog toledskoga bankara jedan vek ranije. Za razliku od drugih španskih gradova, iz kojih su izgnali Jevreje i preuzeli svu njihovu imovinu, građani Toleda su svoje Jevreje pobili. Sudeći po toledskim gradskim legendama, duhovi iz Levijevoga podruma kvarili su svakodnevicu širega susedstva.

El Greko je posle smrti gotovo zaboravljen. Otkrili su ga tek umetnici dvadesetoga veka, među njima Picaso. El Grekova slikarska nedovršenost, neobične izdužene figure, optička posebnost koju neki pripisuju njegovom vidu sa greškom, sve je to odgovaralo zamislima avangardnih pokreta. Psihoanaliza je dala nove mogućnosti tumačenja slikarovoga lika, tako da je El Greko postao skoro opsesivna figura intelektualaca prošloga veka. Možda najbolji primer je grčki pisac Nikos Kazancakis, koji je svoju duhovnu autobiografju nazvao Izveštaj El Greku, i na kraju knjige objašnjava zašto se obraća slikaru, i zašto se identifikuje sa njim: reč je o slobodnom, samostalnom duhu, neopterećenom nadom.

Ove godine je otvoren muzej u El Grekovoj kući. Među drugim izuzetnim delima, tu je i drugi pogled na Toledo, precizna i konvencionalna barokna mapa grada. Onaj mnogo slavniji, pogled na Toledo u oluji, koji je toliko uticao na Sezana i na kubizam, nalazi se u Nju Jorku. U muzeju je i jedna ne mnogo sjajna slika, jedino što je za sobom ostavio sin El Greka Horhe Manuel. To je intimni portret ženskoga dela kuće – Heronime, njene majke, verovatno sestara ili družbenica, i devojčice, možda El Grekove kćerke ili unuke. Žensko društvo je prikazano kako šije, prede, veze. Žene su povezane među sobom, svet za sebe, osnova kućne ekonomije, blagostanja i mirne svakodnevice. Muške glave i gospodara kuće nema, verovatno je na nekome putu u nekoj crkvi, posvećen slikanju od kojeg će porodica živeti i dalje. Na njegovoj stolici, međutim, u visini ženskih glava, sedi mačka, jedina koja, zajedno sa devojčicom, gleda posmatrača slike u oči. Odsutni otac je prikazan kao ironični dodatak, neko koga niko ne uzima posebno ozbiljno, umiljati miljenik svakoga – izvesno ne kao muški autoritet ili porodični strah i trepet. Horhe Manuel nije postao veliki slikar, ali je mački dao pogled likova svog oca – jedino što je ovaj pogled podsmešljiv i ironičan. Kako god da se porodica stranca i vanbračne veze prikazivala u javnosti – a svi su izgledi da se nisu mnogo pokazivali – njihova kućna intimnost bila je prostor u kome je šala na račun oca i gospodara bila dozvoljena. Znamo, dakle, da su El Grekovi bili mačkoljupci, i da na njih nisu uticala praznoverja o mačkama njihovoga doba. Kao mačkoljupci, cenili su svoj intimni svet i štitili svoju toplotu od napada spolja. Poslovi ženskoga dela porodice bili su visoko cenjeni, kao pandan poslovima oca izvan kuće. Hijerarhija se ne pojavljuje među značenjima ove slike, premda je očito hrišćansko upisivanje – skromna predanost poslu i korisno trošenje vremena. Pitanje je, naravno, da li je porodici uopšte bilo potrebno da domaćica išta radi, da se u kući prede vuna i slično, ili su to samo simboličke slike koje prikazuju kakve žene treba da budu. No kako god da tumačimo ovu skromnu sliku, ona je uzbudljivo svedočanstvo o toplini, intimnosti, i humoru grupe ljudi koji su se voleli, i koji su u teškim vremenima hteli da sačuvaju svet koji su za sebe stvorili.

El Greko počiva među svojim slikama, u kripti crkve Svetoga Dominika: ništa lepše za slikara. Uspomena na ono što je voleo je ostala u kući, uz pogled mačke koja ju sa osmehom u pogledu nadzire.

Popodne u Setu

Jug Francuske je deo sveta u kojem je jako teško govoriti sa pritiskom kulturnoga sećanja, i sa realnošću koja besramno iskorišćava to isto kulturno sećanje, sprečava “direktan prolaz” asocijacija, ometa razumevanje, banalizuje. No ima dovoljno mesta koja se opiru, mnogo kutaka koji prizivaju nešto što možda, sasvim neopravdano, tumačimo kao “svoj” pogled na kulturnu pokrajinu i sva njena značenja. Grad Set, na jezičku zemlje između slanog jezera i mora, istočni kraj Velikog kanala, koji povezuje Sredozemlje i Atlantik, još uvek živahna luka i sve više mesto zadnjega boravka mnogih evropskih peznionera, jedan je takav kutak. U Setu, pre svega, posetilac ne očekuje mnogo: nema značajnijih istorijskih spomenika (premda je mesto pod tim imenom poznato od antike, i pojavljuje se na antičkim kartama i u putopisima), nema atraktivnih događaja i crvenih tepiha, u luci se još uvek mogu sresti pravi ribari i videti prave ribarske ladje. Zato je u Setu tako prijatno sedeti, i posmatrati svet koji posluje po luci: mlade severnoafričke porodice, stare Evropljane, galebove. Između plaža i skromnih zgrada iz devetnaestoga veka, novih čuvanih naselja apartmana u kojima stanovnici uglavnom ne izdrže više od sedam godina (što garantuje živahno trgovanje nekretninama), Set je dobar primer kako bi Sredozemlje moglo da preživi u budućnosti.

Prinudila sam svoje saputnike da se zaustavimo baš tu, a ne negde drugde na obali. Potkupila sam ih morskom večerom – tu se služe školjke i hobotnice a la setoaz – a onda više nisam morala brinuti: svi su zauzeli istu pozu savršenog zaborava kilometara koji nas još čekaju, ključnih romanskih crkava, srednjevekovnih gradova, elitnih letovališta i drugoga što ćemo nužno ispustiti zbog Seta.

Ovaj grad je imao poseban upliv na neke genije, rođene u njemu, čak iako je to bilo savršeno slučajno. Tako je u prolazu porodice kroz grad i okolinu tu rođen Manitas de Plata, Rom iz grupe Manuš, jedan od najvećih flamenko gitarista svih vremena. Njegovi komadi posvećeni Kamargi, području slanih bara i laguna kojima je grad okružen, prelepi su dokazi kulturnog mešanja i genijalne neisključivosti umetnika. Manitas de Plata je dugo ostao nepismen, a i nije mu ni trebalo.

Nekako se desilo da su tu rođena još dva umetnika sa vrhunskim osećajem za reč (i to veoma pismenu!) i gitaru, i samo za reč. Pesnik Pol Valeri je jedan od najvećih francuskih pesnika i esejista dvadesetoga veka, autor koji je napisao toliko i danas izazovnih reči, da je sebi mogao dopustiti ćutanje od dvadeset godina, kada je imao krizu poverenja u sebe i svoju misao. Misliti književnost i pisati teoriju književnosti danas je neozbiljno bez čitanja Pola Valerija. Jedna od najpoznatijih njegovih pesama je Mornarsko groblje, koje se odnosi na istoimeno groblje iznad grada. Kada je Pol Valeri umro, sahranjen je na tome groblju. Sahranjen je, drugim rečima, u svojoj pesmi.

Drugi “Sećanin” koji je sahranjen u svome rodnome gradu, ali ne onako kako je u pesmi zaželeo, je pesnik i šansonjer Žorž Brasans. Njegove, uglavnom neprevodive pesme, dosada su izazvale preko 50 doktorskih disertacija. Onih koji i danas uživaju u drskosti, humoru i sarkazmu njegovih pesama, i njihovoj neizmerivoj nežnosti, sigurno je na milione. Brasans je umro 1981. Jedna od njegovih najdužih pesama je Molba da budem sahranjen na plaži u Setu (na plaži Korniš). U njoj predlaže da mu na uzglavlje groba postave suncobran… Sahranili su ga na jednom od gradskih grobalja, ipak.

Udišući retke talase morskog vazduha između benzinskih gasova na obali, pokušavala sam da za sebe izmislim zajednički imenitelj za trojicu genija iz Seta. Putovanje, nepriznavanje korena, i istovremeno ljubav prema beznačajnom, domaćem, nepretencioznom – bilo gde. Pol Valeri je bio građanin sveta, povratak na mornarsko groblje je bilo konačno osamljivanje na mestu prvih sećanja, povlačenje iz sveta, odbijanje počasti centra i autoriteta. U slučaju Brasansa, stvari su još malo komplikovanije: on je naime ispevao i jednu crno sarkastičnu, zapravo ubistvenu pesmu o “pripadanju” i šovinizmu, Ljudi koji su negde rođeni. Na slučajnoj listi lokalnih privrženika rodnome mestu je i… Set. Brasansovi šovinisti ceo život provode naduveni od lokalnog ponosa, puni priča koje se odnose samo na njihovu rupu, i izlaze iz nje samo kada se začuje truba, i kada ih pozovu da umru u kakvom besmislenome ratu za malčice širu “domovinu”. Uz bojne uzvike i okićeni kokardama, oni nestaju u dimu bitke, kao i svako sećanje na njih: u najboljem slučaju, zabeleženi su kao “nepoznati vojnik”. Brasans, koji je preživeo deo mladosti u nemačkom logoru, i po uverenjima bio pre svega anarhista, ne negira u toj pesmi otpor i borbu protiv agresora – naprotiv, samo zahteva promišljenost cilja, i distancu do ciljeva koje postavlja bezimeni autoritet. Njegova druga slavna pesma je Umreti za ideje, koja se nastavlja stihom…”ali prirodnom smrću”. U njoj Brasans savetuje velikim vođama da slobodno krenu putem besmrtnosti, a mi ostali, “ovde dole, gde je život skoro jedini luksuz”, sledićemo ih – čim okrenu leđa.

Nema načina da se razume ovaj poseg u lokalpatriotizam, provincijalizam, zatvorenost i glupost, sem da se sluša i razume ova pesma kraljevskog, suverenog, jedino mogućnog nomadizma tela i misli. Veza između pesme o pogrebu na plaži i osude šovinizma postoji: za Brasansa je mesto rođenja arbitrarni znak, koji nikako ne može da učestvuje u stvaranju čovekovog identiteta. Pošto je grad smestio na listu beznačajnog, Brasans može zahtevati grob pod suncobranom. Sigurna sam da nostalgija i sentimentalnost nemaju ništa sa odlukama dva genija, pesnika i pesnika-šansonjera, kao što je jedino slučaj odlučio gde će se roditi onaj prvi spomenuti genije, Manitas de Plata. U nekome smislu, upravo to slučajno mesto rođenja Manitasa de Plate daje pravo značenje gradu, i predsmrtnim gestovima drugih dvojice genija iz Seta. To je konačno pomirenje sa stvarnošću, pobeda nad sopstvenom željom za priznanjem i besmrtnošću, ugodan ugovor sa smrću i zaboravom.

Pre nekoliko godina je u Setu obnovljen muzej Brasansa, nazvan Prostor Brasans. Zamisao je moderna, u odgovarajućoj zgradi, sve podseća na novi sredozemni muzejski stil kome se divimo posvuda oko “bare” u poslednjih dvadesetak godina. Smisao je da probudi asocijacije i navede na slušanje, što je više nego dovoljan muzejski program.

Blagosloveni nevidljivi grad, Set: proizvodi zaborav nevažnog i veštačkog, lažnih vrednosti i neopravdanih zasluga, mesto na kojem se svode računi. Za najhrabrije, računi sopstvenoga života.

Travijate

Koja je razlika između Karle Bruni i Nafisatu Dialo (koja je direktora MMF-a optužila za napastvovanje)? Može se iskazati samo brojevima, i bila bi uglavnom ubedljiva, ali su i neki drugi elementi zanimljivi za poređenje. Roditelji Karle Bruni su bogati evropski industrijalci, razlika izmedju njih i roditelja Nafisatu bi se verovatno kretala u nulama koje označavaju miljarde. Otprilike u istim vrednostima bi bilo poređenje o mogućnostima školovanja, dostupnosti prednostima savremenog informacijskoga sveta, pristupa znanju, modernoj tehnologiji, sredstvima transporta, i manje-više svemu što čini savremeni svet delimično vrednim života. Pa ipak, obe porodice je podsticala želja za boljim životom drugde: porodica Karle Bruni se, posle ubistva Alda Mora, preselila u Francusku, jer su se bojali mogućnog napada Crvenih brigada na posede i sigurnost, pa i mogućnosti otmice članova porodice. Premda podaci o kretanju porodice Dialo nisu sasvim jasni, skoro je sigurno da su imali probleme sa jednom od hunti koje su vladale zemljom posle smrti dugogodišnjeg vođe i samozvanog vladara Seku Turea, jednog od istaknutih članova pokreta nesvrstanih. Jedan od gvinejskih predsednika vlade nosio je ime Dialo, što možda ne ukazuje na moć porodice, nego na plemensku strukturu gvinejskoga društva. U svakome slučaju, progoni koje je vojska izvodila nad stanovništvom 2008-9. godine bili su krvavi i masovni. U ranoj mladosti, obe su, i Karla i Nafi, bile bliske francuskoj kulturi i jeziku, jer je Gvineja bila francuska kolonija. Nafi naime dolazi iz Gvineje koju ponekad zovu Gvineja-Konakri, za razliku od Gvineje-Bisao. Svi elementi kolonijalne istorije su upisani u Gvineju: izuzetno bogastvo u boksitu, mineralima, dijamantima, nesposobnost dosadašnjih vlada da to iskoriste u korist naroda, katastrofalna industrijska, saobraćajna, logistička, zdravstvena, školska situacija. Premda epidemija nije tako masovna kao u drugim afričkim zemljama, AIDS je obuhvatio više od desetine stanovništva. Stanovnika je nešto preko deset miliona, većinom su muslimani. Po podacima UN iz 2005, oko 96% žena u Gvineji je u mladosti, između osme i trinaeste godine, podvrgnuto različitim tipovima genitalnog unakažavanja – klitoridektomije, ekscizije i infibulacije. Pod ovim terminima kriju se različiti tipovi mučenja devojčica, koji im u odraslim godinama ne dozvoljavaju nikakvo seksualno zadovoljstvo: smisao postupka je da se muškarcu osigura vernost supruge, koju obično kupuje u njenom ranom pubertetu. Većina žena u Gvineji nema nikakav pristup bilo kakvom obliku kontracepcije. Nafi je možda slagala da je bila žrtva silovanja, da bi došla u SAD – možda je lagala o broju vojnika, ili o okolnostima: gotovo sigurno da nije pominjala oblik nasilja kome su podvrgnute skoro sve devojčice u Gvineji-Konakri. Za njih iseljenje u SAD upravo u tome smislu obećava više nego, recimo, bekstvo u Francusku; pre nekoliko godina, u Francuskoj je veliku prašinu digao sudski proces protiv gvinejskih žena koje su obavljale posao unakažavanja devojčica. Njihov advokat ih je branio time što su samo izvodile „tradicionalni postupak“ svoje kulture. Žene su osuđene na zatvorsku kaznu. U SAD je aktivizam protiv unakažavanja jak, i ima podršku UN: pre nekoliko godina, tadašnji gvinejski predsednik je javno podržao pokret gvinejskih žena protiv FGM (Female Genital Mutilation), i postupak je konačno proglašen nezakonitim.

Dok se Nafi mučila da se sa posledicama ponašanja svoga društva snađe u novome, i to uspešno, jer je ostvarila neke veze, Karla je mladost provela u džet-setu, baveći se pomalo manekenstvom, malo pevanjem, malo kreiranjem. Svakako najzanimljiviji aspekt njenoga života je njen burni ljubavni život. Na spisku Karlinih nekadašnjih ljubavnika su pojedinačni muzičari i cele rok grupe, od Roling Stounsa pa naniže po top-listama, holivudske muške zvezde, i drugi, profesionalno manje profilirani pripadnici visokih društava Evrope i Severne Amerike. Godine prolaze, kao i ženska privlačnost: vreme solidnog investiranja je neumitno došlo za obe: Nafi je našla vezu koja se našla u zatvoru, kao uostalom i dobar deo muškaraca tamne kože u punoj snazi, u društvu u kojem živi. Karla je planirala mnogo bolje: njen ljubavni život i „slava“ koju je njime stekla bili su ključni za ulov stoleća, rekli bismo bez preterivanja – francuskog predsednika vlade Sarkozija. Ono što je za Nafi i njenog partnera razlog za zatvor, malo trave u džepu, u Karlinome društvu je teško kao mehurić u šampanjcu. Ne znamo ništa o političkim i drugim ubeđenjima Nafi i njenog prijatelja, odnosno kruga u kojem se kreće. Što se Karle tiče, „slobodoumnost“ nekadašnjih prijatelja se malo stisnula u konzervativizam Sarkozijevoga programa, ali Karla je već nekoliko puta pokazala da ume da se zauzme u slučajevima kršenja ljudskih prava na koje uzgred naleti.

U zapadnoj kulturnoj i socijalnoj istoriji, fenomen žene koja ne odgovara standardima društva bio je obeležen traumama i moralnim dilemama: traviata, italijanski doslovce ona koja je zabludela, zašla na pogrešan put, došla je u devetnaestome veku i do visoke kulture. Verdi je svoju istoimenu operu zamislio kao umetnički poseg u društvenu stvarnost. Ideja je bila smela, ali su žanrovske zakonitosti i društvena realnost mnoge travijate mogli prepustiti samo preranoj smrti od tuberkuloze – kobne bolesti pretprošloga veka, i kobne bolesti, jedne među mnogima, današnjeg deprivilegovanoga sveta. Sa sasvim malo zadržanosti i sumnje, možemo smatrati da je hepi-end za današnju travijatu visokoga nivoa prednost i dostignuće sveta u kojem živimo. U kojem, je, nažalost, predviđeni Sarkozijev politički protivnik, pošto je uspešno osigurao svoju travijatsku starost ženidbom sa prebogatom suprugom, „zabrljao“ sa sobaricom iz nekadašnje kolonije. Pa je onda na francuskoj televiziji sebi dozvolio otvoreno priznanje – uz ciničan osmeh – da je zaista “nešto” uradio, što znači da je novcem izigrao pravo i pravdu.

Poređenje dve „posrnule“, Karle i Nafi, pokazuje neverovatnu koncentraciju stare gluposti i nove surovosti našega sveta, u kojem su tekovine seksualne revolucije iz šezdesetih godina prošloga veka postale samo još jedan način ponižavanja deprivilegovanih. Karli ne bi trebalo savetovati da pomogne svetski pokret protiv FGM, jer bi jedna od posledica mogla biti i pobeda njenog muža na izborima. Sama će već doprineti mogućnoj pobedi kada rodi novoga Sarkozija. I dok raznežena publika ženskih časopisa prati porođajnu sreću Karle, Severine ili Janšine Urške uz podrazumevano divljenje muškosti/moći/novcu njihovih partnera, naše multiplo-neurotično društvo će izvesno naći i kanal za dve-tri suze sažaljenja za Nafi.

To, nažalost, ne može biti ravnoteža. Svet Nafi i njenih je na ivici da se više ne miri sa užasom svojih prvih i upisanih životnih okolnosti, pa ni sa mrvicama koje im se bacaju sa stola u tzv. razvijenome svetu, kada se tamo nađu. Nafi nije čak ni udarila nasilnoga čiču, premda je od njega viša i snažnija: mudrost i slabost kolonizovanoga.

U Gvineji, sem nedovoljno poznate kulture, posebno muzike, postoji nešto što zovu jezik nogu: plesom i pokretima nogu dok se sedi zajedno, Gvinejci mogu da izmenjuju informacije koje ne-Gvinejci uopšte ne razumeju. Možda takav lanac informacija okružuje svet u kojem, naduti i sigurni u svoje slobodoumne nazore, mislimo da živimo?

Okupacija ponosa

Ono što se nije desilo u Beogradu, ponovo se nije desilo. No ovoga puta, vlasti su bez stida, brige ili floskula naprosto rekle: “Ne damo!” Jeftinije je i sigurnije, niko ne sumnja. Svi vukovi siti, spremni na druge akcije za račun vlasti, mobilni od Kosova do Subotice, obaška utakmice, čili i uvek naoružani, hrabri i bez milosti, bilo da je reč o predsedniku države ili p….. koji se usuđuje na izađe na ulicu. Ovce su za sada na broju, ali inače se računa sa nekim procentom zaklanih. Što ne čuče sve vreme u toru?

Zato se interes prenosi na glavnog državnog vuka, pa ministar policije objašnjava kako su mu to političari “namestili”, ali eto sad mora, bezbednost građana zahteva. Ministar vuk ostaje, ovce su danas na broju, budućnost je ukinuta. Problem beogradske parade ponosa nije ni u nesavršenosti organizatora i organizacije (a šta od njih i očekivati u stalnome stanju uzbune), nije ni u nesposobnosti finih beogradskih ovaca da jedanput sa imenima koja šetkaju od splavova do pozorišta izađu u prvi red takve parade (ma hoće, čim se parada malo uhoda, za desetak godina): problem je u krađi vremena i time ljudskih života, najperfidnijoj krađi koja je ostala kao ostavština rata. Tek sada naime vidimo da je početak nevolja za manje-više sve društvene grupe neobeležene srpstvom, kulturnu proizvodnju iznad horizonta šajkače i duševno zdravlje pojedinca bio upravo u odsustvu bilo kakve politike lustracije, odgovornosti i saniranja sećanja posle oktobra 2000. Nedostatak minimalne doslednosti, koja bi označila poštovanje žrtava i pomogla osnovnoj etičkoj orijentaciji u novome svetu, dovela je do onog strašnog pazara na kojem su se junaci pretvarali u krastače, a krastače se počele predstavljati kao junaci, svi oko istih omiljenih artikala – ambasadorskih i drugih unosnih mesta na višim policama, sve do očuvanja monopola na metaforu čvaraka na nižim. Retki odoše da ambasadorišu na sanducima viskija na udaljenim ostrvima, ostali, frustrirani, krenuše da se pare sa krastačama prve generacije. A svi nečim oštećeni i zakinuti, nezadovoljni, jedni zbog nedovoljno plaćenih usluga demokratiji, drugi u nesigurnoj sreći da svi zaboravljaju šta su pisali pre koju nedelju dana. Pa se onda ta nedelja razvukla na mesece i godine, i svi su mogli navući maske frustracije i nezadovoljstva, sve do eksplozije pravednog gneva svih – ubistva Zorana Đinđića. Propast mogućnosti za paradu ponosa, kao i za manje-više svaku demokratsku normalnost, desila se 12.3.2003. Ne zbog velikih mogućnosti žrtve da izmeni stvari da je preživela, već zato što je simbolički ubijena demokratska razumnost, koja se i inače teško stiče građanskim obrazovanjem. Kako vaspitati, posle toliko godina zapuštenosti, demokratski nepismene ljude, uz to gladne, bedne i besne, da razumno odlučuju o slobodi i arbitrarnosti rodnog opredeljenja? Oni koji su to pokušavali, bili su glavni predmet napada medija i udruženih krastača i danas su, retko razmešteni po marginama, uglavnom lak plen kad bi neko da se ispljuje ili donese glavu za omanju nagradu – a ni među njima nema osnovne solidarnosti.

Organizatori parade ponosa, ne ovogodišnje nego svih budućih, su sramno napušteni. Čak i peticija dr-ova predlaže da se ne uzimaju ozbiljno, dakle ne lemaju, zato što su tako manjinski određeni! No za razliku od političkih stranaka, manjina koja veruje u ljubav nikada ne gubi svoje članstvo, ne preti joj nestanak, a ni kada je precenjena ni kada je devalvirana, ljubav ne gubi svoje strategije ni svoju moć pod… čaršavom. Mržnja prema ljubavno drugačijem je nažalost tako brutalno svedena na terapiju batinom za batinaša, da bi bio svež za nove ratove, da ostaje zastrašujuće malo nade. U tome, naime, nema baš nimalo sadržaja, pa ni ideologije: parada ponosa je samo vremenski retko ali redovno vežbalište za rat, čija je prednost i popularnost među krastačama zasnovana na izvrsnoj medijskoj saradnji i izoštravanju iracionalnog motivisanja. To ne mogu da dobiju kada se vežbaju na utakmicama, besmislenim demonstracijama sa lupanjem izloga, ponajmanje u pojedinačnim napadima, kada rizikuju čak i da budu suđeni. Parada ponosa je najbolje što mogu dobiti – zato paradu ponosa treba promeniti u nešto drugo, neuhvatljivo, svakodnevno, i nepredvidivo za batinaše. Flash-mob? Razvijanje džinovskih duginih zastava na državnim institucijama? Gađanje ministra policije tortama od pene za brijanje svaki put kada izađe u javnost? Petminutna manifestacija pred skupštinom, od “slučajnih” tri hiljade prolaznika? Izbor je ogroman, tehnike danas jednostavne, posledice možda dobre. Batinaši bi bili na muci: kako organizovati podjednako brz prevoz autobusima, odgovarajući broj batina i drugog oružja, prehrambeno-alkoholna pripremu? Batinaši su naprosto sporiji, i to što znaju da tvitaju ne pomaže mnogo u ovoj osnovnoj stvari.

Paradirajmo, dakle, inače će biti rata.

Peščanik.net, 19.10.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)