Koliko sam već „revolucija“ preživeo, ali ona prava nije usledila, pisao sam ovih dana, i od tada me ovo pitanje ne ostavlja na miru. Bio sam dete sa sela, sklon da poverujem u zavodljive priče, pripadnik prve generacije rođene usred revolucije očeva i dedova. Danas već nije lako utvrditi kako su oni preživeli svoju revoluciju – znamo samo to da su se naknadno odrekli svoje prošlosti koju su sami gradili.
Od ove svekolike drame nema takoreći ni traga u književnosti, ali oni prividi koje su oni projektovali, bili su lepi, ponekad čak i ubedljivi, uslovi života su se nesumnjivo poboljšali, kao sasvim mlad čovek skoro da i nisam čuo ni za kakvu presnu i grubu represiju. Sećam se da su nam rođaci, poznanici i prijatelji iz Mađarske zavideli. Vojvođanski Mađari, opterećeni zatajenim traumama, preboleli su svoju prošlost, životni standard im se popravio, provodili su se i veselili u Segedinu. Seljaci su kupovali zemlju i traktore, narod je gradio kupatila, uživao u socijalističkom potrošačkom društvu. Zar ju je zbog toga trebalo prokleti?
Ljudi su se osećali bezbedno i nisu se baš bunili protiv elastično, ali često ipak podmuklo postavljenih granica slobode. A da zapravo živimo u laži, na moju nesreću, postao sam svestan u vreme kad se opšte raspoloženje u društvu kretalo uzlaznom linijom. Drama čitave jugoslovenske šezdesetosmaške generacije ogledala se u tome da je previše rano prosanjala slobodu. Suviše rano, pišem s gorčinom, jer kasnije već i nije bilo moguće sanjati, s obzirom na to da autoritarni režim ipak nije pao pod narastajućim pritiskom ideala slobode, nego nabujale strasti nacionalizma. Milostiva je bila prema meni sudbina, mogao sam bar neko vreme da sanjam. Mnogi šezdesetosmaši su se pak osvetili svojim izgubljenim mladalačkim utopijama tako što su se priključili nacionalistima. Šezdesetosmašima nije pružena uteha dugog marša kroz institucije, pošto je taj put vodio u lavirint nacionalizma. Zato su mnogi i osramotili šezdesetosmu, a oni koji su odbili nagodbe ove vrste, potisnuti su na marginu.
Ja sam uvek bio bliži stešnjenima u svet marginalnosti. Ali posle četrdeset godina, bez ljutnje i bez nepotrebne ostrašćenosti pomišljam na one ljude koji se nisu bunili, ali nisu ni sklapali paradne pogodbe s režimom – živeli su svoje živote, provodili se u Segedinu, letovali na Jadranu, gradili kupatila. Hteli su naprosto da budu srećni u jednom opsenarskom razdoblju. Ostali su skeptični, ali na Tita i na socijalizam pomišljaju ipak s izvesnom nostalgijom, mada to ni rođenoj deci ne bi smeli priznati, već samo s vremena na vreme, sasvim tiho promrmljaju da je u titoizmu najgore bilo ono što je posle njega usledilo. Skeptični su, dakle, i sada, jer znaju da im je izbor sužen na zlo i na manje zlo, jer kao i nekad, svuda vrvi od partijskih karijerista. Ugasila se u meni opšta srednje-istočno-evropska oduševljenost političkim i društvenim promenama, vlastita deca pred mojim očima proždiru „plišanu revoluciju“.
Srednje-istočna Evropa tek sad počinje da otkriva svoju pravu bedu, ali otkriva i to, zašto je totalitarizam uspeo da pusti tako duboke korene. Ti koreni su postojali još i pre socijalizma. A u Srbiji baš i nije bilo mnogo razloga za optimizam, u raspaloj, ratovima opustošenoj zemlji glavnu reč su vodile paravojne formacije i ratni profiteri, ali sam devedesetih godina ipak ponovo poverovao da su i čuda moguća. Nekoliko puta sam već okusio gorčinu izvetrenih utopija. Delio sam njihove budalaštine. Koprcao sam se u zamkama zabluda. Ali, kao baštinika prosvećenosti, ne ostavlja me na miru nada da je Ištvan Bibo bio u pravu.
„Jedino je ona jedna revolucija neizbežna – pisao je Bibo – u kojoj će se ljudsko dostojanstvo jednom za svagda da se pobuni i, ukinuvši vlast čoveka nad čovekom, potčinjenost jednih drugima, preuzeti zajednicu u svoje ruke.“
Septembar 2010.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija, 03.09.2010.
Peščanik.net, 04.09.2010.
