Došla je Elvisova putujuća izložba, na kojoj posetioci mogu videti predmete iz Elvisovoga života, od profesionalnih dodataka (gitare, odeća), do svakodnevice, uključujući i kola. Pevač koji je uspevao da u jednoj poseti samousluzi spljiska milion dolara je tako oživljen u onome što mu je u životu bilo najvažnije.
„Kralj” je izvesno imao loš ukus, sem nezaboravnoga glasa i kretnji. Zato je jedan od najfascinantnijih primera aspiracija nižega srednjega sloja u Americi, posebno u kraju gde se rodio i najviše živeo, u južnim državama (Missisipi i Tennessee, posebno grad Memphis). Od rockabilly stila ranih godina, do nemogućega dizajna posle povratka na scenu, 1968, Elvis Presley je u moru kiča, koji je čak i sam kreirao, uspevao da pridobije najrazličitije društvene slojeve, uglavnom siromašnih belaca, onih koje u Americi zovu rednecks ili white trash („crvenovrati” i „belo đubre”). Prezir koji su elite pokazivale prema Elvisu, na početku zbog njegovih eksplicitnih telesnih kretnji, docnije upravo zbog kič ukusa, rastopio se u mitologiji o pevaču, koja uspešno traje i nastavlja se i u drugome stoleću. Njegova kuća, na imanju Graceland, jedna je od najposećenijh muzeja u Americi. Ona izvesno daje pun utisak o ukusu pevača, koji se na izložbi prepoznaje samo u fragmentima. Elvis je sam birao nameštaj i uređivao svoj životni prostor, uz pomoć svoga klana iz Memphisa, ljudi sličnoga nivoa obrazovanja i istovetnog ukusa. U tom obilju neskladnih predmeta i aranžmana se jasno prepoznaje otpor prilagođavanju višim slojevima, verovanje u moć novca, i samosvest nekoga ko je krenuo sa dna.
Elvis je u popularnoj kulturi ispunio nišu koja je nedostajala: to je pre svega spoznaja da blagostanje američkoga društva posle drugoga svetskoga rata nije doseglo sve slojeve, i idealizacija ličnog uspeha, umesto neke šire emancipacije. Elementi melodrame i Elvisovo samouništavanje lekovima i drogama, lošim brakovima, uz potpuno nerealnu filmsku sliku lika, budili su maštu za trivijalne naracije tipa „novac nije sve” i „i bogati pate”, koji su još i danas osnova sapunica. Mešavina tužnog i smešnog, zadovoljstva i frustracije, moći i nepriznavanja, mit o Elvisu ima izuzetan potencijal, i nema znakova da će se ugasiti u kratkome vremenu. U njega je ugrađen jedan od najvažnijih elemenata mitološke invencije, besmrtnost: kao i u mitu o Johnu Kennedyju, i Elvis zapravo „nije umro”, nego se ponovno javlja u različitim oblicima i na različitim mestima: populacija onih koji su „videli” Elvisa posle smrti mogla bi se meriti sa populacijom onih koji su videli NLO ili onih koji veruju čudima svetaca.
Svoj uspeh i svoje uporno odbijanje da se prilagodi ukusu elita je Elvis sam tumačio kao američki san: poruka je globalno primljena. U sedamdesetim godinama, ime Elvis je postalo popularno u Bosni, na Kosovu i Makedoniji, posle kratkoga talasa davanja imena po liderima pokreta nesvrstanih (Naser, Nehru, Indira). Elvisov izgled je bio anahroničan, neprihvatljiv u ranim šezdesetim, prevaziđen u sedamdesetim, kada su po malim mestima nasilno šišali „beatlese”, odnosno dečake koji su nosili dužu kosu. U tome smislu je u ovim krajevima uvek bio „istorijski”, i nabijen društvenom energijom – opet siromašnih i neelitnih. Možda najbliži Elvisovome stilu bio je Čobi (Vladimir Savčič) sa grupom Pro arte, u sedamdesetim godinama.
Možda najbolji znak prepoznavnosti Elvisovoga mita su imitatori Elvisa, koji formiraju malu profesionalnu branšu, i to ne samo u Americi. Kostim Elvisa iz kasnoga perioda, sa kratkom pelerinom i obiljem štrasa, resa i staklića i frizurom sa zulufima, stalno je mesto na kositmiranim zabavama.
Nedavno sam boravila u Zenici, mestu rudara i industrije čelika, koje je svoj najveći procvat doživelo u Jugoslaviji. Grad nije pretrpeo velike štete za vreme rata, ali je industrijski propao. Pa ipak, vrvi od ljudi, tako da u subotu uveče ne možete proći šetalištima uz reku Bosnu i centrom grada od mnogih ljudi. Zenica je još uvek slavna po sportu – i jednom od najvećih i najzloglasnijih zatvora u Bosni. U Zenici se izdaje i jedan od najživahnijih časopisa za kulturu, Zeničke sveske. Između ostaloga, u Zenici je u doba socijalizma sagrađeno najveće pozorište u Bosni i Hercegovini, i jedno od najvećih u Jugoslaviji. Da bismo stigli do kabare kluba pod imenom „SFRJ” (u kojem kamin krasi gipsano Titovo poprsje obojeno bronzanom bojom), gde se održavao razgovor o bosanskoj ženskoj poeziji, morali smo proći mnogim i dugim hodnicima zapuštene zgrade pozorišta. U njemu se upravo odvijao bosansko-hercegovski festival drame. Na jednoj raskrsnici hodnika, u niši bez osvetljenja, upravo je vežbao jedna od glumaca, kome garderoba i zajednički prostor za vežbu nisu bili dovoljno veliki: nosio je potpun Elvisov kostim iz kasne faze, sa „orao” pelerinom, frizura mu je bila savršena imitacija Elvisove, a pokreti su bili izvrsno oblikovani. „Elvis” je tiho mumlao svoju pesmu, spremajući se za nastup. Poslednje što bi se smelo uraditi jeste da se prekine vežba koncentracije glumca pred nastup na sceni. Najradije bih pokušala da vidim predstavu, koja se nažalost odvijala istovremeno sa razgovorom o poeziji. Tako je vizija Elvisa u mračnome hodniku zeničkoga pozorišta za mene ostala upravo to što je i bila – vizija. Od tada pripadam populaciji onih koji su videli kralja…
Uz sve slabosti i očito poštovanje pravila kapitalizma i potrošačke manije, mit o Elvisu ostaje primarno sirotinjski. Ne verujem da je taj njegov potencijal mogućno iskoristiti u našim pretećim vremenima: Elvis u Zenici je zato figura očaja više nego bilo čega drugoga. Sa druge strane, dobra pouka je da vrhunska muzika (a i neko drugo stvaralaštvo) često dolazi iz okolina potpunog očaja i bede. „Kraljevi” Feruz Mustafov ili Vlatko Stefanovski to jasno pokazuju. Zato stavimo mix Elvisa, Feruza i Vlatka u CD player, i krenimo po lošim putevima kišne Bosne u nadgrađivanje sećanja…
Stvari ne moraju biti tako depresivne: konačno, Elvis je postao omiljeni lik kritičke subkulture, simbolički tekst kojim se mnogo šta može iskazati, ključ za razumevanje američke svakodnevice. Pre mnogo godina sam u Dallasu u Texasu, u kući prijatelja, imala čitav dan za čitanje Enciklopedije američkoga kiča: dobra trećina knjige ima veze sa Elvisom i tragovima koje je za sobom, bar u istoriji kiča, ostavio.
Najzad, među mojim knjigama koje služe otklanjanju depresije, nalazi se i jedna posebno vesela: to je latinski za sve prilike, udžbenik latinskog koji je napisao dobar učenik Henry Beard – koji je srećom odabrao bolju karijeru. Tu možete naučiti kako naručiti u Mc Donaldsu na latinskom, šta reći šefu, kako prevesti imena bendova na latinski, kako ukrotiti nemirno dete, kakve psovke na latinskom uputiti mašini za prodaju sokova i kafe ako ne radi, i druge praktične izraze. Na prvoj strani, koja daje savete za upotrebu latinskoga na koktel partiju, nalazi se i sledeća klasična rečenica: Visne scire quod credam? Credo Elvem ipsum etiam vivere: hoćete da znate šta ja verujem? Verujem da je Elvis još živ.
Priče o stvarima
Peščanik.net, 12.06.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
