Radio emisija 22.11.2013, govore: Ivan Medenica i Marinko Čulić.

 
Svetlana Lukić: Nada da postavljanje našeg voza na šine koje vode u Brisel skoro automatski znači da će nam država biti makar malo uređeniji brlog, da će desničari, nacionalisti, šovinisti ili klerofašisti, koji god dres ili znamenje da nose, prestati da nam određuju život i da će institucije početi da funkcionišu – posle najnovijih događaja u evropskoj Hrvatskoj sve više bledi. Ako nam nije bilo dovoljno iskustvo Mađarske, ovo što je poslednjih meseci eskaliralo u Hrvatskoj jasno pokazuje kakva će biti evropska Srbija ako se nastavi dalje uzmicanje i koketiranje, pa i podrška najmračnijim delovima društva.

Naši mediji ovih dana likuju zbog ustaškog pozdrava hrvatskog fudbalera i reakcije desetina hiljada navijača, skandala u Vukovaru iz koga su, poniženi, pobegli i predsednik i premijer Hrvatske, kao i najavljenog referenduma o braku. Na početku današnjeg Peščanika slušate gospodina Marinka Čulića, kolumnistu zagrebačkog portala Novosti, koga smo zamolili za komentar svih ovih događaja.

Marinko Čulić: Tu je posredi nesumnjivo jedna velika ofanziva, tu su ta dva referenduma koja govore da je desnica najpre organizacijski sazrela. Osjeća se jedna, isto tako u tehničkom smislu, evolucija, jedan napredak, a to je da oni više ne koriste golu silu kao što smo gledali prije deset i više godina na splitskoj rivi, nego su to nekakve sada inicijative koje bi zapravo kroz institucije sistema, htjele kompromitirati postojeće vlastodršce, dakle one koji upravljaju tim sistemom. Tako da su ovi incidenti u Vukovaru, čini mi se, samo refleks toga.

Svetlana Lukić: E sad, kada govorite o Vukovaru, stekao se utisak da su i premijer Milanović i predsednik Josipović bili defanzivni.

Marinko Čulić: Čak imam dojam da su oni jedva dočekali da se to dogodi, da taj incident okrenu protiv desnice – evo, vidite kako je ona nasilna, kako je ona brutalna – ali doista se ne može promjeniti dojam da je njih nadigrala desnica u Vukovaru, jer su oni tamo došli potpuno nepripremljeni. Ne mogu dva prva čovjeka državne vlasti ići u Vukovar sa dijametralno suprotnim stavom o tome što se u Vukovaru zapravo zbiva. Po Milanoviću, zbiva se pobuna (doduše to je rekao tek nakon što se dogodilo što se dogodilo), a Josipović da je to jedna potpuno legitimna inicijativa i da se s njima mora pregovarat. Dakle, s tim različitim, čak i dijametralno suprotnim stavovima ne možete otići na jedan tako ozbiljan ispit i očekivati da ćete ga položiti. Sad su oni na pragu drugog referenduma. Ovaj prvi referendum o definiciji braka je meni malo ovako bezveze. Time se ništa zapravo ne definira; naravno da on ima svoje repere, zna se što to znači, to je jedan konzervativan stav – učvrstiti branike braka.

Međutim, prava je opasnost referendum o ćirilici. Tu više nema priče šta je to, svi znamo šta je to, i tu ne treba ni malom djetetu objašnjavati šta se iza toga valja. E sad je trka s vremenom. Ovi pokušavaju – vlastodršci – okupiti dovoljan broj ljudi u Saboru da spriječe taj referendum, kroz ustavnu promjenu kojom bi se onemogućilo u svim slučajevima – dakle ne samo u ovom – da na referendum ne mogu ići pitanja koja ugrožavaju ljudska prava. Sad je pitanje – oni su već počeli skupljati potpise – da li se to retroaktivno može primjeniti ili ne može. Otvara se više pitanja i opet će biti prilične halabuke, za što je opet kriva vladajuća koalicija, jer je ona tu ustavnu promjenu mogla napravit još prije godinu, ili čak i dvije dana.

Ni za koga nije to neko strašno iznenađenje – trebali su, dakle, predvidjeti i referendum gdje bi se stvarno dovela u pitanje esencijalna prava, i to zapriječiti. Jednostavno, to ne smije ići na referendum i doviđenja. Taj problem su imali i Slovenci, i tako su ga riješili: ne može ići na referendum pitanje gradnje džamija, pitanje položaja manjina i tome slično. A takvih pitanja u Hrvatskoj ima još i više nego u Sloveniji, je l’?

Svetlana Lukić: To je rešenje koje i ovde primenjuju: ostaviti da nešto truli, a situacija se dalje radikalizuje.

Marinko Čulić: To je dobar izraz, da oni prepuštaju stvari da se same od sebe riješe, da po mogućnosti istrunu. Međutim ovdje je uvjek jači princip kumuliranja, ne? Vi ako propustite napraviti jedan nužan korak, on će vam se vratiti u glavu bilo kada. U krajnjoj liniji, sve ovo je vraćanje u glavu, nekakav bumerang na to što je sadašnja koalicija, u nešto malo promjenjenom sastavu, prije desetak i više godina donijela tu famoznu deklaraciju o Domovinskom ratu u kojoj ga je proglasila čistim. I naravno, ovi u Vukovaru su se toga dograbili i ako je Domovinski rat čist, ako tu nema nikakve krivice, onda su krivi drugi. I onda se na to logički nadodaje – ako su ovi krivi, onda mi možemo s njima šta hoćemo, možemo im ukinuti pismo, možemo im ukinuti aboliciju (što je također jedna od ideja), možemo ih, u krajnjoj liniji, kolektivno iseliti, ne? Možemo tražiti drugu Oluju – što se na rubovima tog stožera doista sada i traži.

Svetlana Lukić: Ja bih vas molila da se vratimo na kratko na referendum o braku. Koliko smatrate da je to odraz klerikalizacije ili radikalizacije u hrvatskom društvu?

Marinko Čulić: Ta klerikalizacija je zapravo uvjek bila prisutna, kao što je uostalom bilo latentno prisutno i ustaštvo, tako da tu isto vidim inertnost ove lijevo-liberalne koalicije, koja je imala pred sobom neke znakove što će se dogoditi, i na njih nije reagirala. Tuđman je isto imao bliske odnose sa crkvom i sa radikalnom proustaškom desnicom, ali on je njih držao na uzdi i instrumentalizirao za svoje ciljeve koji su naravno bili – ne treba sve opisivati – katastrofalni, ali je on to ipak na neki način kontrolirao. Sada se događa obratno, da HDZ nema svoju političku agendu, nego je posuđuje od crkve i od radikalne desnice, i utoliko stvari postaju nepredvidive.

Nama se sad pojavljuju u političkom životu neki ljudi sa radikalne desnice koji postaju nekakav faktor, a u vrijeme Tuđmana su bili skoro ridikulozni i na lancu, na špagi Tuđmana. Oni su se sad odvezali, jer je HDZ izgubio svoj kapacitet vođenja desnice i sad je više HDZ vođen od desnice i crkve, a ne obratno. Dakle, matrica se promjenila u odnosu na Tuđmanovo vrijeme.

Svetlana Lukić: Povodom ovog događaja na fudbalskoj utakmici sa Šimunićem; naravno, uvek ima takvih, pogotovo fudbalera. Kako je na to reagovala javnost?

Marinko Čulić: To je to latentno ustaštvo koje je svima nama na ovom prostoru lekcija: kad jednom pustiš fašizam na javnu scenu, pa neće se on sam povući. Mi naprosto kusamo ono što gledamo zadnjih 20 godina, gdje Hrvatska i Srbija prednjače – mada ni drugi nisu nevini – i to je naprosto to, tu nekog velikog iznenađenja nema. Iznenađenje bi bilo da to naglo stane. Užasno je opasno, zato što ako se već neko tim igra, onda mora biti jači od toga. A sad imamo situaciju da je to jače od ostaloga, nema nekoga ko bi to kontrolirao pa da kažeš ’hajde dobro, neće dalje’. Nema nekoga ko bi to kontrolirao i sad to pliva u otvorenom prostoru. Iz toga se može izroditi svašta.

Naravno da stvar mijenja ulazak Hrvatske u Evropu, koliko god Evropa sad bila manje zrela, pogotovu u tim pitanjima, nego prije petnaestak godina, kada je radila direktan i naredbodavni monitoring nad Hrvatskom. Sada nije ni ona više ono što je bila. Ali hajde recimo, okruženje se nešto promjenilo, hoću reći da ne očekujem da bi moglo biti velikog nereda, nekakvog nasilja, ali velim – da se to može povuć samo od sebe, i to u dogledno vrijeme – to ne vjerujem.

To je vrlo slično kao u Srbiji, i onda kada dođe desnica na vlast ona pokreće neke patriotske i kvazipatriotske teme. I ona je jača od ljevice, i to smo doista vidjeli kod Sanadera, vidimo i kod Nikolića, ali moj je utisak da smo mi onda na neki način taoci njihovih igara, dakle krug se zatvara. Jer sad smo vidjeli, iza Sanadera dolazi Karamarko, koji je strava i užas. I s desna se može nešto korisno napraviti za društvo, ali ovo što on radi apsolutno nema veze ni sa kakvom korisnošću, je l’? Dakle taoci smo te desnice i to je na žalost očito trajnije stanje.

Svetlana Lukić: Dolazimo do pitanja odnosa Srbije i Hrvatske. Da li se zaista hrvatska politička javnost uzda da bi nešto moglo da se dobije sa ovim tužbama za genocid?

Marinko Čulić: To je jedna napaljena i u biti izmišljena tema. Mislim da genocida realno nije bilo. Bio je strašan rat i od tog rata praviti nešto još strašnije, to je perverzno. Ne znam kako ljudi ne vide da je to najobičnija trgovina. Kad se govori o povlačenju tih tužbi, pa se spominju uvjeti, to je upravo smiješno. Genocid je nešto što se ne može nikakvim uvjetima povući, ako je doista postojao. Teško će izaći oni iz toga. Jer vidim, i ovi lijevi, oni su ranije ovde u Hrvatskoj davali neke znakove da bi to trebalo povući – mislim stvarno da bi trebalo – ali sad i oni vrte istu priču kao i HDZ ranije. To su zapravo ljudi koji su ušli u zamku vlastitih rodoljubnih i pseudorodoljubnih igara, i to je naprosto tako.

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate teatrologa i profesora Fakuleteta dramskih umetnosti, Ivana Medenicu.

Ivan Medenica: Izraz Srđe Popovića ’uzbuđavanje’, s obzirom da ima tu komičnu konotaciju, mislim da je potpuno adekvatan, jer nam ukazuje na to da se stvara jedan efekat efekta radi, da se iza toga ne krije istinita, stvarna događajnost, nego ništa. Iza toga ne postoji ništa. Ja to gledam zaista kao pozorišni čovek. U dobrom pozorištu, u kome se stvaraju snažni događaji, glumac artikuliše energiju na takav način da ne mora ni da podigne ton, ni da napravi jak i širok gest, ali ako ume da artikuliše svoju energiju, on će prikovati našu pažnju. I ta pažnja koja se stvara je zapravo taj događaj. Tu je ta interakcija između onoga što on radi i našeg odgovora, naše pažnje koju mu upućujemo, usmeravamo ka njemu.

S druge strane, ima toliko predstava u kojima se peva, skače, viče, a dosadno nam je, posle 5 minuta smo se iskopčali, ne možemo to više da pratimo jer tu nikakvog događaja zapravo nema, tu nikakve radnje nema, tu se ništa ne dešava. E pa to je meni neki rendgenski snimak onoga što se trenutno u Srbiji dešava. Stalno se uzbuđavamo, a zapravo se ništa ne događa, nikakvog stvarnog događaja nema.

U tom uzbuđavanju, u prvom redu se koriste mediji koji stvaraju razne opsene. Pre neki dan mi je u taksiju dopao ruku neki od tabloida, i to je zaista smešno. Pregledaš malo te strane i tačno vidiš ko je šta naručio. Ti tabloidi funkcionišu zaista kao neki oglasi: neko reklamira svoju političku robu. I kada govorimo o Vučiću i o onome za šta se on zalaže, ili se bar deklariše u javnosti da se zalaže, tu je ta borba sa korupcijom, protiv organizovanog kriminala – to je još uvek u fazi uzbuđavanja. Dakle, nikakvih tu rezultata nije bilo. Mene to potpuno ostavlja indiferentnim. Ni sva ta hapšenja, pa oslobađanja – sve je to još na nivou jedne fešte.

Jedina suštinska stvar jeste ovo što se dešava na Kosovu i celokupna njihova politika spram Kosova. To su konkretne, realne stvari, i tu su oni napravili jedan rez u odnosu na prethodnu vladu – to ne može da se ospori, to jesu bitne stvari – ali to je ono što smo hiljadu puta govorili: to je preduslov za preduslovov preduslov da bismo mi uopšte ušli u mogućnost da sa Evropskom unijom o bilo čemu razgovaramo i pregovaramo. I možemo da mislimo da će zaista Srbiji neko dozvoliti da igra te dvostruke, trostruke, petostruke igre – to je čisto šibicarenje koje možda može u lokalu da prođe, ali nigde izvan granica ove zemlje i ovog sluđenog naroda koji u to šibicarenje može da poveruje i veruje, to naravno ne prolazi.

Ovo je dimna zavesa koju ova vlast nasleđuje od prethodne vlasti. Prethodna nam je govorila o 4 stuba spoljne politike, što je bila arogantna besmislica, ali što je najgore, ne što su oni nama prodavali to da nas sluđuju, nego izgleda da su i oni sami u to poverovali, bar Boris Tadić. Stiče se utisak da je on jadan nekako u tu marketinšku budalaštinu poverovao. E sad ovi, koji sve što je radila prethodna vlast osuđuju, odbacuju, relativizuju, na neki način u pogledu te spoljne politike zadržavaju istu matricu. Da, oni su napravili ozbiljne proboje u politici prema Kosovu, prihvatili su realnost, ali još uvek – evo, imali smo ’Rusi dolaze’, najezdu Rusa u poslednje vreme – još uvek se pravi neki balans sa Rusijom.

Nas Evropska unija za sada pušta, jer to nije trenutno na agendi, završite Kosovo, pa ćemo da vidimo. A onog trenutka kada dođu energetski sporazumi na red, gas i takve stvari, ako Srbija ima neke povlašćene odnose sa Rusijom – pa naravno da to Evropska unija neće dozvoliti. Prva Nemačka to neće nikako dozvoliti. Bilo bi recimo zanimljivo videti (mene to interesuje) pod kojim uslovima i kako su neke članice Evropske unije napravile taj sporazum sa Rusijom oko tog Južnog toka. Sigurno Bugarska nije mogla da napravi neki aranžman koji je na štetu Evropske unije. Tako da nam se prodaje ta magla da mi možemo da imamo dva ravnopravna partnera u međunarodnoj politici; možemo, dok god smo u ovoj situaciji da nismo nigde – u ovoj situaciji da cupkamo u mestu.

Svetlana Lukić: Jedno vreme smo govorili – moraju da se stvaraju nezavisne institucije, kontrolna i regulatorna tela, podela vlasti. Pa onda kada je to počelo da se stvara govorili smo – ali to mora da dobije neki sadržaj, neki smisao, ne može se opstruirati. Međutim, sada je to ogoljeno: niko više ne govori o institucijama. Niko više i ne zna koja je koja institucija. I ono što je u prošlom Peščaniku potencirala Vesna Pešić, to su zaista lični odnosi, gde ljudi govore isključivo u prvom licu, ako imamo sreće. Ako ne, onda govore o sebi u trećem licu. Tako da iz onog perioda kada smo se nervirali zato što nema institucija, pa što su prazne, pa što ne rade dobro – odjednom se od svega odustalo kao da je to nevažno.

Ivan Medenica: Mislim da se taj problem na dva nivoa ogleda. Jedno je taj nivo interpretacije: to je kako političari nastupaju u javnosti. To je neko patetično prizivanje sažaljenja zbog toga koliko oni rade. Uloga koju Vučić igra bi se, ovako kritičarski, mogla definisati kao promišljeni kič. Odavno nisam video nijednu političku ulogu koja je do te mere kičasto napravljena, sa tom patetikom, sa tim izazivanjem sažaljenja širokih narodnih masa zbog toga što on sedi zabrinut nad sudbinom i ne spava, ne vidi decu. Ali tu ulogu je nekako Vučić uzeo za sebe.

Kada drugi počinju da uzimaju uloge, kada se drugi vučići formiraju – opet gledam pozorišno – to ispada groteskno. Njemu se donekle još i može poverovati. Ali kada nesretni ministar Mrkić, koji nema nikakvu harizmu – on je čovek operisan od autentičnosti – kad takav čovek krene tim Vučićevim marketinškim putem, pa kaže ’Ubijte me, ali ja nemam ambasadora’ – to deluje groteskno. Prvo, ti nisi taj glumac i nemaš tu ulogu, to je uzeo šef za sebe, ti moraš da smisliš neku drugu a s druge strane, to je skandalozna izjava. Mislim, ti priznaješ da nemaš kadar. Pa što ga nisi formirao? Pa ako nemaš s kim da radiš, podnesi ostavku. Reci ’izvin’te ljudi, ja sam pogrešio u proceni, nemam s kim da radim’.

Masovno su povlačili sve ambasadore – e sad odjedanput nemaju koga da postave. Pa ako niste imali s kim da radite, što ste ove ljude povlačili? A onda će on da kaže ’ali oni su bili toliko katastrofalni ambasadori da su nam bolji otpravnici poslova koje trenutno imamo’. Pa čekajte, ako su nam toliko bili katastrofalni ambasadori, to je dosta ozbiljna stvar. Je l’ možemo mi kao građani da znamo šta su ti naši ambasadori, koje ste vi pod hitno sve sklonili, radili? Je l’ su radili protiv interesa države? Je l’ su špijunirali za strani faktor? Je l’ su se opijali i pravili skandale? O čemu se radi? Mislim, da vi tako an gro za čitavu jednu garnituru ambasadora kažete ’bolje da ih nije ni bilo’ – to je dosta ozbiljna optužba.

Pritom to uopšte ne ide uz stil tog čoveka koji je kao čovečija ribica. Odjedanput on kreće sa tim vučićevskim, teatralno-kičerskim nastupom, koji u sebi sadrži užasno ozbiljne optužbe. I nikom ništa, to tako prođe. Kao što mu je prošla ona genijalna ideja, o kojoj niko nije govorio, da će on sada kao ključnu stvar za našu diplomatiju da obnavlja bezbednosnu, tu neku špijunsku mrežu. Dobro, diplomate se uvek bave i time; ali da nam je potrebna i treća, pored civilne bezbednosti, vojne bezbednosti, još i diplomatska bezbednost – u ovoj zemlji gde svako treći radi za tajne službe.

Pritom je to elaborirao time da smo mi kao Jugoslavija, kad smo imali tu obaveštajnu diplomatsku službu, neke stvari mogli da saznajemo pre velikih svetskih obaveštajnih službi, da smo mogli da saznamo o nekom vojnom puču koji se sprema u nekoj prijateljskoj nesvrstanoj zemlji. Pa prvo: tada smo bili mnogo ozbiljnija zemlja i imali smo neki geostrateški značaj. Sada nismo nikakav, ni regionalni a kamoli međunarodni faktor. Pa šta mene briga da ova država plaća neke nove bezbednjake, diplomatske, koji će šta? Da se bave proračunom da li će u Gvatemali da se desi puč? Kakav je tu interes ove zemlje?

Vraćam se sad na tvoje pitanje o personalizaciji funkcija, prisvajanju funkcija i svođenju na lično, uz urušavanje institucija. Imamo ovaj najnoviji slučaj, meni posebno blizak, sa nacionalnim savetom za kulturu. Tu ima respektabilnog sveta i kada su napadnuti od strane ministra Tasovca, oni izlaze sa podacima i vidi se da je tu rada i rezultata bilo. Oni jesu tu da dele savete, da kritikuju. I sad odjedanput udar na njih, jer kao navodno traže neki novac. Pa dobro, to jeste neki posao, kao i svaki drugi posao, ali tu je ostao jedan uvreženi utisak u javnosti da su sva savetodavna tela paraziti. Kao što i prema samoj instituciji parlamenta postoji veliko nepoverenje.

Postoji ozbiljna tvrdnja da je urušavanje ugleda parlamenta jedna sinhronizovana politička akcija, jer nikada vi nećete imati takvu kritiku izvršne vlasti kao što imate kritiku parlamenta i onih tela koje parlament uspostavlja. Ali zato se izvršna vlast poistovećuje sa gazdom, sa tim nekim pater familiasom koji plače, krši ruke. Tako da se parlament shvata kao višak, a da ne govorimo o regulatornim telima, odborima. I onda dobijete ministra kao što je Tasovac, koji kaže ’treba vas ukinuti’. Onda će se koristiti ta demagoška sredstva koja pale kod naroda – vi ste džabalebaroši koji troše pare. A kakvi su džabalebaroši u izvršnoj vlasti?

Vrhunac tog gazdinskog, patrijarhalnog doživljaja izvršne vlasti jeste identifikacija sa ličnošću. To su kao tipovi u commedia dell’arte. Onda imate te različite varijetete tipova – jedan je zabrinuti starac, drugi je seljak-veseljak, voli da popije, pa nekad i da zapeva, opsuje, al’ mu je dobra duša, pa se posle izvini, pa nam je to opet simpatično – mislim da je to mehanizam.

Mi svi živimo zatvoreni u svojim kapsulama, u svojim mikrokosmosima, ali čoveka građanska samosvest, savest tera da se oglašava. Zaista se čovek dovede u situaciju da se tera da se oglašava na neke opšte teme, jer nije stvar u tome da se vi plašite, nego ne znate ni koji problem da targetirate, više ne znate ni šta je taj događaj o kome se priča, o čemu mi to pričamo. I zato mislim da neki ljudi koji shvataju taj opšti simulakrum, biraju da žive u tim svojim potpuno fragmentarizovanim svetovima. To zaista deluje kao neki Rim pred prvom najezdom varvara, znači neki početak dekadencije, ili ovi stripovi posle katastrofa nuklearnih, gde imate kvartovsko okupljanje ili još u nekim manjim celinama, a javnog prostora više ni nema.

Nema te agore, nema tog foruma, nema nekog konteksta gde će zajednica donositi odluke demokratskim putem u opštem interesu. Mlađim generacijama to, čak i kada im govorite ’hajdemo kolektivnim snagama debatovati o temama od opšteg interesa zarad boljitka društva’ – gledaju vas kao ludog. Vi delujete kao neki starac koji ne razume moderno vreme. Ja nemam problem da im kažem ’nije stvar u tome, nego ste vi jedna potpuno dekadentna generacija, ne svojom krivicom’ – apsolutno nisu krivi – ali ja sam rekao studentima ’vi ste rođeni u krizi’, to su generacije rođene početkom devedesetih; ’vi živite u krizi, i vi ni ne znate ni za šta drugo osim za krizu’. To su deca krize.

I normalno da su bar te mlade generacije napravile svoje izolovane svetove. A javni prostor, glavne ulice grada prepuštene su ljudima za koje ne znate da li će da vas prebiju zbog toga što nosite šal vezan na način na koji ga nosi 99% studenata u Parizu ili Berlinu. To nije više ono ’nemoj ići u predgrađe, jer tamo žive opasni momci’ kao što je po velikim gradovima – ne, ovde je ’nemoj dolaziti u centar, jer se tu šetaju opasni momci’.

I to nasilje, niko se ne bavi ozbiljnom sociološko-psihološkom analizom stepena, vrste nasilja, tog patološkog nasilja, tih konstanstnih izjava o nasilju u porodici, ko je koga ubio maljem. To je normalna stvar, niko neće da kaže ’car je go’. Mi smo produkovali kao društvo nasilje i izvozili ga u region, u ratovima, jednim, drugim i trećim, ali taj duh je izašao iz boce i on se ne može, zato što je neko doneo odluku, preko noći ukinuti. To su psihološko-socijalni procesi koji mnogo dugo traju, to je kao zračenje uranijuma, to traje godinama, decenijama. Ne može taj duh pušten iz boce zbog toga što je neko rešio da potpiše Briselski sporazum, da nestane. Sve i da pomislimo da taj neko hoće da ga vrati u bocu. Možda i neće, možda im to i nije u vizuri. Ali sve i da hoće, to ne može preko noći da se uradi. To mora da se uradi sistemski, ozbiljnim političkim odlukama. Ali ozbiljne političke odluke zaista podrazumevaju poštovanje nekih demokratskih standarda, demokratskih vrednosti, slobode svakog čoveka, prava ljudskih, manjinskih, ali ja to ne vidim – to su samo imena, reči koje se ovde izbacuju – ne vidi se stvarna volja da se u ovom društvu za te vrednosti bori. Tako da imamo šizofrenu situaciju.

Morala bi da počne temeljna razgradnja podzemnih korena, baza ovoga društva. Ti koreni se nisu bitno još od Titovog vremena promenili. A to su te razne službe, koje ovde ucenjuju ljude, manipulišu ljudima, stvaraju paravojne strukture, navijačke strukture, sve te udarne odrede za nasilno delovanje i stvaranje haosa. Znači, dok se god sa tim stvarima ne raščisti, ne vidim kako može vladavina prava da se uvede. Tako da je to začarani krug jako trulog društva.

Ja i dalje imam svoje razloge zašto sam ovde, i dalje imam profesionalnu satisfakciju, imam prijatelje, na nekom individualnom planu čovek nalazi razlog što ovde živi, ali da se baš zavarava da ovo društvo ima šanse da se upristoji –to ne vidim. S druge strane – nije baš da se ljudi ne bune. Mislim da je to pozitivno. Prvi put imate neku vrstu esnafskog organizovanja. Evo gledam u kulturi šta se dešava. Pa tu je bilo jako puno nasrtaja. Ova vlast – i prethodna vlast je bila vrlo nemarna kada je kultura u pitanju, i više od toga, naročito ono što je Đilas radio u kulturi – ali onda se desilo ovo sa ministrom Petkovićem, koji je tek bio potpuni rivajval devedesetih kada su kadrovska rešenja u pitanju.

Kao da tim naprednjacima iz kulture niko nije rekao da više nisu radikali, izgleda da ih to još uvek niko nije obavesto – ali na sve se to reagovalo. Mislim, Petković jeste zapravo smenjen pod uticajem javnosti. Ja ne verujem da je bilo pritisaka da se smeni Alisa Marić. Kulturnjaci se dosta bune. Onda im je rečeno ’evo vam vaš. Sad ćemo da vas utišamo, ućutkamo, jer ćemo vam dati vašeg, uspešnog menadžera u kulturi kakav je Ivan Tasovac’. Pa mislim, što neko reče, taj medeni mesec sa Ivanom Tasovcem je zaista bio mesec i prošao je i sada ponovo – videli smo na slučaju sukoba o nacionalnom odboru za kulturu – opet se tu neka homogenizacija dešava.

U opštem haosu, ja se stalno vraćam na ono Karađorđevo ’Svaki svoga ubijte subašu’. I to je nešto: haj’mo sada, neka medicinari targetiraju svoje probleme i neka buše. Opet mi se čini da je vrag odneo šalu, i da bar u nekim oblastima ljudi shvataju da moraju da se samoorganizuju i da vrše neki civilni pritisak, kao građani, kao profesionalci, kao struka. I kažem, u kulturi se stvari i dešavaju.

Jedna od omiljenih drama, koju baš ovih dana treba da predajem studentima, možda već za nedelju dana – oni ne vole kad tu dramu dobiju na ispitu, jer znaju koliko idem u detalje u ispitivanju – to je francuski komad iz doba romantizma tridesetih godina devetnaestog veka, Lorencaćo Alfreda de Misea, gde se radnja dešava u Firenci u šesnaestom veku, i dosta verodostojno prati događaje iz Firence iz toga doba, ali se referiše i na lokalne francuske prilike iz doba kada je delo napisano, tako da ima tu kritičku aluziju na lokalne prilike.

Ali suština jeste da je taj naslovni lik rođak vladara Firence, vojvode Alesandra de Medičija, koji je raskalašan čovek, koji misli samo na vlastiti interes, bludnik, siledžija, siluje čestite žene firentinske, a ovaj njegov rođak ima idealističku ideju, viziju, vrlo romantičarsku, da on treba da bude spasitelj svoga grada i svoje države, tako što će biti tiranoubica – da se pozovem na taj izraz koji nam postaje ponovo popularan zbog Gavrila Principa. I on se, kao i mnogi romantičarski junaci identifikuje sa Brutom – dakle onim koji je zarad borbe protiv tiranije, za odbranu republike ubio Cezara. I da bi to ostvario, taj Lorencaćo (što je pežorativan nadimak, kao neki Perica, a zapravo je Petar, to jest Lorenco) počinje da živi istim životom kao i ovaj koga hoće da ubije, Alesandro de Mediči – razbludnim životom, korumpiranim, da bi stekao Alesandrovo poverenje, da bi ga ovaj prihvatio uz sebe.

I on postaje vremenom njegov podvodač, neko ko mu podvodi devojke koje on siluje, i noseći tu masku korupcije, on sam postaje korumpiran. I u celom gradu ga sa prezirom tretiraju, percipiraju ga kao nekog bednika, kao nekog koji je uz vladareve skute; vladara svi mrze, ali osećaju strahopoštovanje, a ovoga preziru. I mi tek negde na polovini komada shvatamo ovo što sam rekao, da je on to sve uradio da bi se približio vladaru i da bi ga lakše ubio. Ali to ne čini. Ne čini iz dva razloga: jedan razlog je što se sam u međuvremenu korumpirao i smatra da više nema moralno pravo, jer je on to isto protiv čega je ustao, a s druge strane što je, živeći uz vladara, shvatio koliko su građani korumpirani i koliko niko diktatoru nije pružio otpor; koliko je ta Firenca trula, da se za nju ne vredi ni žrtvovati.

I on i kaže u svojoj ispovesti ’pa vidiš, mene niko ni ne pljune na ulici, od očeva i braće i sinova tih žena koje ja podvodim ovome skotu. Mene se svi plaše, klanjaju mi se, niko kamen da baci na mene’. On je očajan zbog toga što niko neće da baci kamen na njega, i ipak odlučuje da ga ubije, ali ne zbog grada, od koga je digao ruke, nego da bi spasio svoju dušu, nekako. Da bi se očistio. I onda kad ga ubije – to je ta dirljiva scena zbog koje sam ti sve i pričao – ide od jednih do drugih vrata velikih, moćnih firentinskih porodica (noć je), lupa, i kaže ’ubio sam ga, ’ajmo na oružje, ’ajmo revoluciju, tiranin je mrtav’ – i svugde se samo zatvaraju šaloni. I nema nikoga u gradu da taj njegov čin pretvori u novi kvalitet.

Država je do te mere trula da i kada se čir o kojem Hamlet govori, taj gnojni čir, i kad se on izbaci, tek tad vidiš da je organizam metastazirao i da to ničemu nije vodilo. I mislim da je to komad koji ovde treba igrati, jer se ponekad uplašim da mi možemo postati takva jedna Firenca – jedno društvo gde će na kraju sve postati nebitno.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Marinko Čulić i Ivan Medenica. Pozdravljaju vas Svetlana Lukić i Svetlana Vuković.

 
Peščanik.net, 25.11.2013.