Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Bilo je jedno davno doba kada je manja grupa uporno, skoro manično, u nekadašnjoj zemlji branila pravo slobodnog izražavanja u javnosti, medijskoj, kulturnoj, pa bogme, stidljivo, i u političkoj. Svaki put kada bi državni aparat napao nekog stvaraoca, eto nas, sa peticijama, teorijskim tekstovima, argumentima, sa umerenošću i retoričkom zapletenošću uslovljenim prilikama. Sama sam, kao predsednica Odbora za slobodu izražavanja udruženja književnika Srbije, napisala 55 takvih peticija za jedva tri godine, braneći slobodu i zahtevajući puštanje iz zatvora ili odustajanje od suđenja za stvarne žrtve, prave mislioce, buduće ratne zločince, odvratne buduće političare, za Jehovine svedoke, za novinare koji su malo požurili, za hrabre i za proračunate, pa i za slučajne… Ni za jednog se ne kajem: tada im je bila potrebna pomoć, ono posle bila je njihova odluka. Na neke sam baš ponosna.

No, u to doba postojala je poveća grupa u kulturi, koja je umetnost stavljala iznad svega, posebno iznad priglupog pojedinca kome se nezgodno zalomilo. Umetnost ne treba braniti, ona je iznad tih niskih sfera gde se širi angažovanost i tako reći prlja umetnost. Dovoljno je samo pogledati kako se obazrivo tada pisalo o angažovanoj književnosti… Ti proroci vrhunske, slobodne umetnosti koja se gnuša ulice, uglavnom su bili odlično uhlebljeni i visoko cenjeni, stalni dobitnici nagrada i dakako, članovi partije, ali prosto zato što se tako mora, ne zbog vere u te gluposti. Slavski karakteri, ukratko, koji su propovedali najogavnije malograđanske ideale suživota sa bilo čime što omogućava udobnost. Mrzeli su radnike, partizanštinu, feminizam, jednakost, jedino su se postepeno naučili da su nacija, četnici i dede kapitalisti „in“. Neki preživeli su još i danas takvi, mnogi su to u pojednostavljenim oblicima preneli na potomke. Da se razumemo, izbegavala sam partizanske filmove, priredbe, štafete, skoro sam zaglavila zbog ismevanja Tita, tome smo se podsmevali i ta dosadna ukrućenost svakako nije bila u našim imaginarijima – naprotiv, često je nepoštovanje toga bilo „verbalni delikt“ protiv kojeg smo se borili. Sećam se neke naročito ugledne beogradske slave 1983, na koju sam ušla sa pozvanim američkim prijateljem, i na kojoj mi je pripiti član CK Srbije vičući ukazao da tu ne pripadam – „Vi levičari ste za sve krivi!“ Imao je pravo, uvek.

Takve smo u to doba (ona manjina sa početka) zvali „bušni“ i bili smo navikli da pred njima ne dajemo podatke, niti ikada, ikada, tražimo solidarnost i potpise. Postepeno su se i tu stvari promenile, kad je postalo modno i bezbedno, gurali su se da potpišu. Nazad na bušnost: slika za grupu bila je cediljka, koja propušta sve glavno, tekuće, prevruće i opasno, a zadržava samo ono korisno, jestivo, upotrebljivo. Ne postavlja se, nikada, pitanje šta je šta, ko je ko i kada, posebno ne zašto, nego se lepo troši ono najbolje. Zbog tog svesnog i namernog odmišljanja, etika cediljke promeni se svaki put kada prilike to zahtevaju. Etika cediljke je parodična referenca na razne etike koje su se pojavljivale u rano posleratno doba, recimo legendarna „etika žarčeta“: pomučite se, mlađi, da pronađete poreklo. Naredna i ključna promena etike cediljke, koja se tada omasovila, došla je sa nacionalizmom. Ikona u dnevnoj sobi, nekadašnji znak koketnog elitizma („kupili smo je u Makedoniji, nizašta!“), postala je obredni predmet, koji je odlično išao uz krštenje na Svetoj Gori u poznim četrdesetim i izmišljanje porodičnog sveca, koga je prethodna generacija suviše dobro sakrila. Bila sam iskreno uvređena kad me je neki neofit ubeđivao da slavi Svetog Alimpija, slavu mog očuha i mog omiljenog sveca na stubu (stilita) koji je pozajmljeni Sveti Olimpije: tip pojma nije imao ni o svecu, ni o zahtevima kalendara, ni o običajima. Suviše dobro poznata priča. Veoma mala grupa ateista koji vole da čitaju i gledaju verske tekstove, slike i običaje svih vera i kojoj pripadam, osuđena je ionako na propast. No pojavio se i jedan novi narativni zvrk, koji sam prvi put čula u Sloveniji: što je manji narod, manji je i nacionalizam. To sam čula od borbene pripadnice pokreta za nezavisnost Slovenije, sa tek procvetale grane krajnje desnice, za koju danas nastupa, kad može da hoda i govori od pijanstva. Misao baš i nije velika, politički nema nikakvog smisla, istorijski se ne može islediti i vrednovati. Upravo zato sam se zaprepastila kad sam nešto slično pročitala u izjavi Miljenka Jergovića, navedenoj poslednjih nekoliko dana mnogo puta. Nije reč o greški, onakvoj kakvu je Danas zalepio Ivanu Lovrenoviću, kada je „satirući“ u njegovoj izjavi objavio kao „satirički“. Čovek pisac misli ozbiljno, sve do Nobela. Onda sam više puta pročitala pismo bosansko-hercegovačkog PEN-a. Odbijanje tog pisma i temeljni protest (istupanje iz organizacije) može zaista izvesti samo neko ko ima simpatije za fašizam i žrtve na toj strani, a nešto manje za žrtve fašizma. Pismo je, Jergović ima pravo, zaista moralo biti formulisano drugačije, da bi ga on prihvatio. Njegova izjava nema odgovarajućih logičkih, retoričkih i stilskih odlika kojima bi se u toj stvari elegantno izvukao. Reč je o suvoj celomudrenoj javorovini. I podseća, nažalost, na etiku cediljke. Upoređivanje članaka Heni Erceg i Dragana Markovine o glavnoj temi (misa za žrtve iz Pilberka u Sarajevu) budi istu sliku. Heni Erceg ne popušta, nikad, stav Markovine o istupnicima iz PEN-a otkriva duboko poštovanje dela istupnika i odgovarajuće strukturisanje mislenosti i izraza. Soit!

Prvo i osnovno: lako je zastupati manjinu ako iza nje stoji moćna susedna država u kojoj je etnička manjina apsolutna većina, koja stalno ima svoje prste u politici federacije, u kojoj je, što se moći tiče, odlično zastupljena, i koja ama baš nimalo ne skriva svoje veće političke i teritorijalne apetite prema državi koja većinski tlači privremenu manjinu. Kad putujete po Bosni i Hercegovini znate da ste u hrvatskoj enklavi po džinovskim plakatima sa likovima Gotovine, Tuđmana i Thompsona. Još se niste povratili, a naletite na zid šestospratnice sa likom Mladića. Većinskih ni za lek, sem kad su izbori, a onda su svi posvuda. Ukratko, stvarno je bilo lako, posebno pripadnicima dotične manjine. Eksperiment sa bosansko-hercegovačkim PEN-om nije uspeo, tu je hrvatski PEN.

Drugo, itekako važno: istorijski ugao, u nauci i u javnosti, u školama posebno, znatno se promenio posle rata i raspada Jugoslavije. Možda zvuči banalno, ali treba ponavljati, zato što se promena desila u generacijama sa sećanjem i u onima bez: partizanska borba i antifašizam dobili su novo političko mesto na mapama javnog govora i kolektivnog sećanja, među naracijama o prošlosti. Promenu je izazvao primitivni revizionizam, posebno perverzna veza njegova sa crkvom. Političnost narodnog otpora i revolucionarne borbe dosegla je uticaj (sa popularnošću) koji se nije mogao ni zamisliti između nomenklature i građana u bivšoj Jugoslaviji. Kulturna intimnost sa antifašizmom veća je nego ikada. Na revizionističkoj strani stvari nisu tako izrazite: ili se mora u potpunosti odobriti sve što je nacifašizam (više volim taj termin) sa domaćim izdajnicima radio, pri čemu su gnusne laži i negiranje evropskih principa nužni, ili se mora insistirati samo na patnjama žrtvi, bez ikakvog konteksta. Ovaj drugi pristup je bolji, jer ukazuje na realnost koja se ne može negirati… i pri kojoj se ispušta sve uzročno-posledično. Dragan Markovina ima pravo kad u toj tački zahteva kompleksnost pristupa i obazrivost u ocenjivanju. Ali to ne sme biti spuštena zavesa, naprotiv. Za mene, već zbog toga što mi onda nije na pamet padalo da gledam Neretvu ili Sutjesku, a sada, kad naletim na to na televiziji, pustim koju suzu kad „Šumadinac“ zapeva „Padaj silo i nepravdo…“, i kad se spomene Matija Ivanić. Još gore, odgledala sam pod stare dane i Partizansku eskadrilu, i navijala… Zašto? Zato, što se ponovo javlja nacifašizam i zato što mi je revizionizam nepodnošljiv, jer je primitivan, nenaučan, nenaučen i beskonačno bedan. I zato što nedostojni zastupnici partizanstva više nisu na vlasti. I zato što ni danas ne mogu da prihvatim etiku cediljke, premda je modela neuporedivo više.

Namerno sam upotrebila slike, na svom primeru, koje nedvosmisleno prizivaju sentimentalnost, predmet kritike Dragana Markovine. Svi veliki istraživači i mislioci kolektivnog sećanja, Pjer Nora, Moris Albvaks, Mark Blok, Injas Mejers, Žak le Gof, Liset Valensi, govore o saosećanju/sućuti, pa i o sentimentalnosti kao nužnom elementu kolektivnog sećanja i njegovih naracija. Sentimentalnost, izmanipulisana propagandom ili ulepšana i ojačana pritiskom i cenzurom, može biti moćan izvor političke inspiracije i aktivnosti. U ovome slučaju, čini mi se da se dogodila bar delimična zamena sa verskim osećanjem. Pomislimo šta se desilo u drugim zemljama u „okruženju“ u sličnoj situaciji: ne mogu ni da se setim svih misa za domobrane i žrtve komunističkog režima u Sloveniji; u Hrvatskoj, još i više. U Srbiji takođe – nisu li se ispred Putina trtili i četnici, jakože osloboditelji? Sarajevo je sa demonstracijama protiv mise za žrtve partizana spaslo čast svih onih koji – do besvesti sentimentalno – ne podnose nacifašizam i ne zaboravljaju njegove žrtve. I podsetilo nas je na svoje žrtve, i na to da ništa još nije ni rešeno, ni oprošteno, ni opojano. Jeste veoma kompleksno, priznajem, ali je i jednostavno, kao pognuti glavu, pružiti ruku, ponuditi rame, pustiti suzu. I izaći na ulice.

Svako zaslužuje grob, pomen, belešku, nečije sećanje. Od toga je krenula ideja pomirenja, koju je još 80-ih hrabro iznela Spomenka Hribar u Sloveniji. Od prvih sretanja svih političkih grupa pred osvećenim masovnim grobnicama posleratnih žrtava do potpune demonizacije socijalizma i komunizma uz saradnju crkve i desnih stranaka, došlo je istom brzinom kao i u zemljama u kojima pomirenje nikome nije palo na pamet: samo je olakšan put revizionizmu i ništa drugo. Danas Janšini trolovi šalju sve koji nisu njihovi na Goli Otok, koji nije slovenačka teritorija. Imaginarij je jači od svake činjenice, o sentimentalnosti da i ne govorimo.

Namerno se ne upuštam, čak ni samo informativno, u istorijsko istraživanje o tome šta se događalo sa proteranima iz Pilberka na slovenačkoj strani. Mnogo je knjiga uspomena, rasprava, studija, dokumenata – raj za istoričara bez bremena, koji voli da se šeta kroz minsko polje. Poučno je pročitati Divlji kontinent Kit Loua, o tome kakvi su se užasi dešavali u osvetničkoj Evropi posle drugog svetskog rata, u zemljama koje su imale sudski sistem i pravne tradicije. Ni to, ni izjednačavanje fašizma i komunizma ne može da potpuno objasni odluke koje su morali doneti pobednici, koji su ginuli kao muve posle pobede, u dolini ispunjenoj naoružanim ljudima za koje su znali da su u ogromnoj većini pobijali, klali, mučili, izdali, sada sa ženama i decom. Da smo o tome više razmišljali, nikada nam ne bi ponovo rat pao na pamet. A kao potomci jednih i drugih, imamo odgovornost i dužnost da ih razdvojimo i rasuđujemo, a ne da izjednačujemo, mešamo kosti ili pamtimo samo jedne. Svi koji nisu profesionalni istoričari bez bremena, neka puste one druge da iskažu osećaje – neka sentimentalnost govori: slava oslobodiocima, pojedinačno sećanje izdajnicima. Književnici ionako slobodno biraju svoje.

Peščanik.net, 25.05.2020.

Srodni linkovi:

Vjekoslav Perica – Mitomani

Dino Mustafić – Bauk antifašizma kruži Sarajevom

Dragan Markovina – Sarajevo post festum

Heni Erceg – Travestija sjećanja

Dragan Markovina – Jesu li Bosna i Hercegovina u istoj državi?


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)