Me­đu ime­ni­ma za mu­zi­ku s fol­klor­nim oso­bi­na­ma, ko­ja su pred­la­ga­li uče­sni­ci sa­stan­ka u pa­bu “Ru­ska ca­ri­ca” 1987. go­di­ne, a ko­ja su na kra­ju, po­sle gla­sa­nja, osta­la u ma­nji­ni, po­red worldbe­at i ro­ots, bio je i ter­min et­hnic. Pre­ma sve­do­če­nju Ija­na An­der­so­na, jed­nog od uče­sni­ka po­me­nu­tog sa­stan­ka, to ime je u ras­pra­vi oce­nje­no kao “su­vi­še aka­dem­sko “. Ali, baš ne­ka­ko u to vre­me, ter­minet­nič­ki po­či­nje da se ši­ri iz­van aka­dem­skog reč­ni­ka i da pro­di­re u po­li­tič­ki je­zik i u ra­zna pod­ruč­ja sva­ko­dnev­nog go­vo­ra, pa je ta­ko, u ne­što iz­me­nje­nom ob­li­ku: et­no, po­stao ras­pro­stra­nje­na al­ter­na­ti­va za ter­min world mu­sic, pre sve­ga u ne­kim slo­ven­skim i is­toč­no­e­vrop­skim je­zi­ci­ma. To me je ohra­bri­lo da vir­tu­el­ni pro­stor ko­ji či­ne me­sta na In­ter­ne­tu po­sve­će­na mu­zi­ci sve­ta na­zo­vem Et­no­len­dom. To­kom mog pu­to­va­nja tim pro­sto­rom na­i­šao sam na ve­li­ki broj pri­me­ra ko­ji po­ka­zu­ju da se et­no, po­red to­ga što se tu ja­vlja kao dru­go ime za world mu­sic – da­nas na­la­zi u ime­nu mno­gih dru­gih stva­ri, od ča­je­va, ma­ji­ca, te­to­va­že i ba­ro­va do tu­ri­stič­kih lo­ka­li­te­ta i film­skih i knji­žev­nih žan­ro­va.

Jed­na ame­rič­ka fir­ma za tr­go­vi­nu umet­nič­kim pred­me­ti­ma uve­ze­nim iz Mek­si­ka, Ju­žne Ame­ri­ke i Afri­ke, osno­va­na 1992, na­zva­la je se­be Et­hno Im­ports, a svo­ju pre­zen­ta­ci­ju na in­ter­ne­tu Et­hno Gal­lery. U Lo­za­ni je se­di­šte fir­me ko­ja pre­ko in­ter­ne­ta nu­di et­no minđuše i sličan nakit (et­hno pi­er­cing), et­no ma­ji­ce (et­hno tee-shirts) i et­no te­to­va­žu, ko­ja je nje­na glav­na de­lat­nost, jer se fir­ma zo­ve Et­hno Ta­too. Te­to­vi­ra­ni u et­no sti­lu, s ma­ji­com i min­đu­ša­ma u istom sti­lu, mo­že­te da sed­ne­te u ne­ki et­no ka­fe i po­pi­je­te ne­ki et­no čaj, na pri­mer švaj­car­ski (Swiss et­hno tha), ko­ji se na­la­zi na li­sti ča­je­va ko­je nu­di In­ter­net pro­dav­ni­ca na adre­si www.london-tea.ch. Lju­bi­telj na­pi­ta­ka, pred­me­ta i mu­zi­ke s ozna­kom et­no naj­bo­lje će se ose­ća­ti u jed­nom pra­škom ka­feu, otvo­re­nom 1994. na adre­si Hu­so­va 10. Ka­fe se zo­ve Café bar et­hno. Me­đu pr­vim nje­go­vim go­sti­ma bio je i no­vi­nar fran­cu­skog ča­so­pi­sa El­le, ko­ji je taj ka­fe opi­sao (u bro­ju 7/94) kao ko­ma­dić ra­ja za­tu­ren u sred ve­le­gra­da: “ET­HNO je de­lić ra­ja ko­ji je za­lu­tao u sr­ce ve­le­gra­da. ET­HNO u Prag do­no­si sit­ni­ce ko­je go­vo­re o ne­po­zna­tom na­či­nu zi­vo­ta, o da­le­kim ze­mlja­ma i nji­ho­vim tra­di­ci­ja­ma. To je vre­lo ide­ja o to­me ka­ko gra­di­ti lič­ni imidž ili, još pre, ka­ko na ne­u­o­bi­ča­jen na­čin po­bolj­ša­ti sa­mu su­šti­nu lič­nog ži­vo­ta… U ET­HNU će­te za­bo­ra­vi­ti na stres i žur­bu, za­to što nje­gov am­bi­jent de­lu­je kao ču­de­sna, ušu­ška­na, to­pla ga­le­ri­ja”. A ako lju­bi­telj et­no pred­me­ta i et­no mu­zi­ke za­že­li da ne­što po­je­de u am­bi­jen­tu ko­ji se sla­že s nje­go­vom slabošću prema etnu, i ako se u tom tre­nut­ku na­la­zi u No­vo­si­bir­sku, mo­že da ode u ta­mo­šnji DJ-bar Et­no, či­ji su osni­va­či po­šli od “et­no­kon­cep­ci­je”, pa ta­ko uz “et­no­at­mos­fe­ru” i “et­no­ga­le­ri­ju” nu­de i “et­no­ku­hi­nju”), a nju či­ne ja­pan­ski i ki­ne­ski spe­ci­ja­li­teti ko­ji su, ka­ko sto­ji na pro­mo­tiv­nom saj­tu ovog ba­ra, “s me­rom pri­la­go­đe­ni evrop­skom uku­su”.

Et­no mo­že da po­slu­ži i kao ter­min po­go­dan za opis i pro­mo­ci­ju ne­kih žan­ro­va po­pu­lar­ne na­u­ke i po­pu­lar­ne knji­žev­no­sti. Postoji ogra­nak na­uč­no-fan­ta­stič­ne li­te­ra­tu­re koji je do­bio ime et­no-fan­ta­sti­ka (et­hno fic­tion). Ona, ob­ja­šnja­va autor jed­nog član­ka o toj vr­sti knji­žev­no­sti, “mo­že da bu­de od­re­đe­na kao pod­vr­sta fan­ta­stič­ne knji­žev­no­sti, knji­žev­ni pan­dan na­uč­nim di­sci­pli­na­ma kao što su et­no­lo­gi­ja, et­no­lin­gvi­sti­ka, pri­ma­to­lo­gi­ja i ar­he­o­lo­gi­ja…Da­kle, et­no-fan­ta­sti­ka je fik­tiv­na an­tro­po­lo­gi­ja ljud­skih gru­pa i hu­ma­no­i­da iz­lo­že­na u pri­po­ved­nom ob­li­ku” (Hébert). Elek­tron­ski ča­so­pis Et­hno Ma­ga­zi­ne sa se­di­štem u Nor­ve­škoj, ob­ja­vlju­je na en­gle­skom je­zi­ku tek­sto­ve po­sve­će­ne ta­jan­stve­nim po­ja­va­ma sa ko­ji­ma se su­sre­ću is­tra­ži­va­či sta­rih kul­tu­ra ši­rom sve­ta. Pri tom je na­gla­sak sta­vljen na po­ve­zi­va­nje tra­di­ci­o­nal­nih zna­nja sa mo­der­nom na­u­kom, ne­ku vr­stu na­uč­no-po­pu­lar­nog fju­žna. “Na­ša po­la­zna po­zi­ci­ja”, ob­ja­šnja­va­ju iz­da­va­či ovog ča­so­pi­sa, ” je­ste uve­re­nje da tre­ba spo­ji­ti hi­lja­du­go­di­šnje tra­di­ci­je, is­ku­stva i kul­tu­re sa na­uč­nim okru­že­njem u ko­me da­nas ži­vi­mo. Vi­še pu­ta smo pri­me­ti­li da na­u­ka po­mo­ću em­pi­rij­skih do­ka­za po­tvr­đu­je sta­ra po­lu­sve­sna zna­nja do ko­jih su do­šle ta­ko­zva­ne pri­mi­tiv­ne kul­tu­re”. Me­đu te­ma­ma o ko­ji­ma pi­šu auto­ri Et­hno Ma­ga­zi­na na­la­ze se i sa­mij­ski ša­ma­ni i nji­ho­va pe­sma (jo­ik), ko­ju da­nas naj­vi­še po­zna­je­mo u ob­ra­di Ma­ri Bo­i­ne.

Izle­t ­u etno ­selo

Po­red po­pu­lar­ne mu­zi­ke, eti­ke­tu et­no po­sled­njih go­di­na naj­vi­še ra­bi tu­ri­stič­ki mar­ke­ting. Po­nu­de se­o­skog tu­ri­zma, ko­ji se u no­vi­je vre­me raz­vi­ja u Is­toč­noj Evro­pi i na Bal­ka­nu, če­sto sa­dr­že po­se­tu ne­kom “et­no se­lu” ili od­mor u nje­mu. Me­đu­tim, et­no se­lo ni­je ne­ko po­sto­je­će sta­ro se­lo, sa oču­va­nim et­nič­kim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. U stva­ri ni­jed­no se­lo sa­mo po se­bi ni­je do­volj­no et­nič­ko, ni­ti je ikad bi­lo. Ko že­li da ga ima na te­re­nu i u tek­stu mo­ra oda­bra­ni lo­ka­li­tet na­knad­no da et­ni­fi­ku­je, to jest da ga kon­stru­i­še i ime­nu­je kao et­nič­ki. Ka­rak­te­ri­sti­ke ta­ko na­sta­lih se­la osta­ju uop­šte­ne, s mi­ni­mu­mom isto­rij­skih i ge­o­graf­skih od­red­ni­ca, jer oni ko­ji ih upi­su­ju u pej­zaž ili u tekst obe­ća­va­ju po­se­ti­o­cu, od­no­sno či­ta­o­cu spon­ta­ni do­ži­vljaj iskon­skog, pre­dač­kog ži­vo­ta u skla­du sa pri­ro­dom, ko­me po­zna­va­nje ne­kog se­o­skog na­se­lja i stvar­nog ži­vo­ta se­lja­ka mo­že sa­mo da sme­ta. Da­kle, to je pro­se­de ko­ji smo vi­de­li na de­lu i kad je bilo reči o kon­struk­ci­ji et­no zvu­ka, ko­jim se taj zvuk odva­ja od stvar­no­sti se­o­ske mu­zi­ke, ko­ja do­bi­ja sta­tus pri­vre­me­ne i u stva­ri “ni­ske” for­me u ko­joj je taj zvuk iz isto­rij­skih i so­ci­ja­lin raz­lo­ga bio ta­ko­re­ći pri­nu­đen da obi­ta­va. Na pri­mer, po­se­ti­o­ci­ma et­no se­la Sta­ni­šić, ko­je se na­la­zi u bli­zi­ni Bije­lji­ne (Bo­sna), nu­di se do­ži­vljaj bo­rav­ka u me­stu “iz­van sa­da­šnjeg vre­me­na i pro­sto­ra, ko­je nas vra­ća pre­ci­ma i pri­ro­di, i bu­di u na­ma di­vlje­nje pre­ma jed­no­stav­no­sti ne­ka­da­šnjeg na­či­na ži­vo­ta”. Pre­ci su u ovom re­klam­nom tek­stu sme­šte­ni u do­volj­no du­bo­ku pro­šlost da bi mo­gli da bu­du i pre­ci do­ma­ćih i stra­nih tu­ri­sta, a isto va­ži i za “ne­ka­da­šnji na­čin ži­vo­ta”. Uosta­lom, sajt ovog et­no se­la ima i ver­zi­ju na en­gle­skom,[1] pa bi se mo­glo po­mi­sli­ti da se sa pre­ci­ma Sta­ni­ši­ća mo­že ko­mu­ni­ci­ra­ti i na tom je­zi­ku. Me­đu­tim, za stu­pa­nje u kon­takt sa nji­ma, za mu­drost ko­ju će­mo u tim kon­tak­ti­ma ste­ći ni­je po­treb­no zna­nje je­zi­ka ni­ti bi­lo ko­ji um­ni na­por. Tre­ba se sa­mo pre­pu­sti­ti zvu­ci­ma pri­ro­de: “Ov­dje se od­ma­ra­ju oči i du­ša, čo­vjek po­sta­je ple­me­ni­ti­ji ali i mu­dri­ji slu­ša­ju­ći žu­bo­re­nje po­to­ka i rad vo­de­ni­ce”.

U tu­ri­stič­kom mar­ke­tin­gu et­no se po­ne­kad ja­vlja u kom­bi­na­ci­ji sa ra­ni­je u taj mar­ke­ting uklju­če­nim ter­mi­nom eko. Ta­kvu kom­bi­na­ci­ju na­šao sam u tu­ri­stič­koj po­nu­di ko­ja se od­no­si na jed­nu oblast u Ekva­do­ru (Sa­ra­gu­ro), gde se po­mi­nju i sa­dr­ža­ji ko­ji su ozna­če­ni kao “et­no-eko-tu­ri­zam” (et­hno-eco-tu­ri­smo), od­no­sno, ka­ko je tu ob­ja­šnje­no, “tu­ri­zam ko­ji zna­či obi­la­zak kul­tur­nih spo­me­ni­ka i pri­rod­nih le­po­ta ove obla­sti”. U to­me ne bi bi­lo ni­čeg no­vog da kul­tur­ni spo­me­ni­ci ni­su od­re­đe­ni – pu­tem ter­mi­na et­no – kao ba­šti­na jed­ne et­nič­ke za­jed­ni­ce, i da ta za­jed­ni­ca – pu­tem ter­mi­na eko – ni­je po­ve­za­na sa pri­rod­nim am­bi­jen­tom, či­me se su­ge­ri­še ide­ja da su i nje­ni kul­tur­ni spo­me­ni­ci iz­raz tog am­bi­jen­ta. Ta­ko se amal­gam tla i kul­tu­re, ko­ji je u Evro­pi kra­jem XIX i do­brim de­lom XX ve­ka bio, a po­ne­gde i ostao, va­žan ele­ment ide­o­lo­gi­je na­ci­o­na­li­stič­kih po­kre­ta, da­nas u tu­ri­stič­kom mar­ke­tin­gu ja­vlja kao spre­ga et­na i eka, u ko­joj se ne vi­di ni­šta “sum­nji­vo”, ne­go se ve­ro­vat­no pre­po­sta­vlja da će je za­in­te­re­so­va­na pu­bli­ka raz­u­me­ti kao po­li­tič­ki ko­rek­tan kon­cept u kon­tek­stu ide­o­lo­gi­je glo­ba­li­za­ci­je, u ko­joj va­žno me­sto ima za­jed­nič­ka, op­šte­čo­ve­čan­ska bri­ga za oču­va­nje ži­vo­te sre­di­ne i ra­zno­li­ko­sti kul­tu­ra.

Spre­ga et­nai eka pri­hva­će­na je kao do­bra osno­va raz­vo­ja tu­ri­zma i u ne­kim de­lo­vi­ma Bal­ka­na, gde se po­nu­da et­no se­la sve če­šće po­ja­ča­va do­da­va­njem re­či eko. Ta­ko se – či­tam u on­lajn iz­da­nju Slu­žbe­nih stra­ni­ca gra­da Du­brov­ni­kase­lo Pi­če­te “ob­na­vlja kroz pro­jekt eko-et­no se­la ko­ji pred­vi­đa ob­no­vu sta­rih po­ja­ta i gum­na te nji­ho­vo pri­vo­đe­nje tu­ri­stič­koj svr­si”. Is­toj svr­si, u okvi­ru istog pro­jek­ta raz­vo­ja hr­vat­skog tu­ri­zma, pri­vo­de se i se­la Mi­ha­no­vi­ći i Lo­li­ći ne­da­le­ko od Spli­ta. Da­kle, ono što se ob­na­vlja u se­li­ma ni­je ni­ka­kva et­no­graf­ska ili ar­he­o­lo­ška re­kon­struk­ci­ja stvar­nog ži­vo­ta ne­kog se­la (ko­ga bri­ga za jad i be­du ko­ji bi ta­ko is­kr­sli pred na­šim oči­ma?), ne­go se ob­na­vlja duh jed­ne ide­al­no sklad­ne et­no-eko za­jed­ni­ce ko­ji se oglašava već u sa­mim re­či­ma “po­ja­te i gum­na”,kao što i oži­vlja­va­nje tra­di­ci­je u mu­zi­ci sve­ta ne te­ži re­kon­struk­ci­ji se­o­skog fol­klo­ra, ne­go sa­mo et­no zvu­ka ko­ji u tom fol­klo­ru pre­bi­va i ko­ji se od nje­ga mo­že odvo­ji­ti.

In­te­re­sant­no je da su u et­no se­la pre­tvo­re­ni i Ku­mro­vec, rod­no me­sto J. B. Ti­ta, i Ko­štu­ni­ći, me­sto iz ko­jeg po­ti­če po­ro­di­ca sa­da­šnjeg pred­sed­ni­ka Vla­de Sr­bi­je Vo­ji­sla­va Ku­štu­ni­ce. U pr­vom slu­ča­ju, reč je o pro­me­ni funk­ci­je jed­nog ra­ni­je us­po­sta­vlje­nog li­eu de me­mo­i­re, ko­je vi­še ni­je u slu­žbi kul­ta lič­no­sti ne­go kul­ta se­la i na­ro­da. Ono što će po­se­ti­lac et­no se­la Ku­mro­vec ta­mo na­ći opi­sa­no je na saj­tu http://www.zagreb-convention.hr kao “draž se­o­skog ži­vo­ta”, od­no­sno, u en­gle­skoj ver­zi­ji saj­ta, kao “Charm of the pea­sant life”. Ne­ma sum­mnje, za sta­nov­ni­ke Ku­mrov­ca, tač­ni­je za tu­ri­zam kra­ja u ko­me se se­lo na­la­zi, naj­va­žni­je je da ih tu­ri­sti i da­lje po­se­ću­ju. Ne­ka­da su oni do­la­zi­li zbog dru­ga Sta­rog, ka­ko su Ti­ta od mi­lo­šte zva­li nje­go­vi po­što­va­o­ci, a sa­da do­la­ze zbog Sta­rog se­la, ka­ko je na­zvan deo Ku­mrov­ca ob­no­vljen u et­no sti­lu. A onu vr­stu sim­bo­lič­ke funk­ci­je ko­ju je ne­kad imao Ku­mro­vec, kao spo­men-me­sto ko­je sve­do­či o na­rod­skom po­re­klu jed­nog po­li­tič­kog vo­đe, da­nas ima­ju Ko­štu­ni­ći. Me­dij­ska pro­mo­ci­ja tog se­la u Sr­bi­ji, za ko­je je pre po­li­tič­kog uspo­na Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce ma­lo ko čuo, slu­ži to­me da se stvo­ri uti­sak da ovaj po­li­ti­čar s ur­ba­nim ma­ni­ri­ma, ipak ču­va du­bo­ku ve­zu sa svo­jim se­o­skim ko­re­ni­ma, te da je – ma­da ne iz­gle­da ta­ko – “pra­vi srp­ski do­ma­ćin”.[2]

Jed­no et­no-eko se­lo u za­pad­noj Sr­bi­ji (Mo­kra Go­ra) pro­jek­to­vao je i iz­gra­dio film­ski re­di­telj Emir Ku­stu­ri­ca. To ne pred­sta­vlja ni­ka­kvo ize­na­đe­nje za one ko­ji su u nje­go­vim fil­mo­vi­ma na­šli te­mu po­vrat­ka pri­rod­nom, pri­mi­tiv­nom čo­ve­ku, “do­brom di­vlja­ku”. Je­dan od po­što­va­la­ca i tu­ma­ča fil­mo­va ovog re­di­te­lja, u nje­go­voj “po­e­ti­ci”, po­red “no­vog pri­mi­ti­vi­zma”, ot­kri­va i et­nič­ku di­men­zi­ju, pa ga za­to svr­sta­va me­đu auto­re žan­ra ko­ji na­zi­va et­no-fil­mom. Us­pe­šan stva­ra­lac u tom žan­ru, ka­kav je Ku­stu­ri­ca, ka­že autor ove mo­no­gra­fi­je, “mo­ra da upo­zna iz­ra­žaj­ne ko­do­ve Za­pa­da (na­ro­či­to ako je nje­gov me­di­jum film), a da pri tom ne sru­ši mo­sto­ve ko­ji ga spa­ja­ju sa ‘rod­nom’ umet­no­šću” (Gocić, 293). U to­me pre­po­zna­jem va­ri­ja­ci­ju te­me “sta­ro vi­no u me­ho­ve no­ve” ko­ja se ja­vlja kao jed­na od ključ­nih fa­bu­la u pri­ča­ma o mu­zi­ci sve­ta, od­no­sno u epi­zo­da­ma te pri­če po­sve­će­nim in­sta­li­ra­nju si­ste­ma et­no zvu­ka.

Po­hva­le je Ku­stu­ri­ca do­bio i kao stva­ra­lac na po­lju et­no-ur­ba­ni­zma, ako se ta­ko mo­že na­zva­ti pro­jek­to­va­nje i iz­grad­nja et­no se­la. “On je ov­de na­pra­vio pra­vo ma­lo ču­do” – pi­še u jed­nom član­ku ob­ja­vlje­nom u on­li­ne iz­da­nju li­sta Udru­že­nja no­vi­na­ra za po­ljo­pri­vre­du Sr­bi­je (www.argopress.org.rs – “etno-eko se­lo sa 22 objek­ta, me­đu ko­ji­ma su i po­sla­sti­čar­ni­ca, bi­bli­o­te­ka, ki­no-sa­la, ob­da­ni­šte za de­cu, je­din­stven kom­pleks u dr­ve­tu, po uzo­ru na se­la ka­kva su ne­kad bi­la, za­tim uske uli­ce i ma­li trg sa cr­kvom po­sve­će­nom sve­tom Sa­vi, a sve je po­plo­ča­no dr­ve­tom od že­le­znič­kih pra­go­va”. In­te­re­sant­no je da je Ku­stu­ri­ca ovom et­no-se­lu u Za­pad­noj Sr­bi­ji dao uske uli­ce i trg sa cr­kvom, što bi se pre oče­ki­va­lo da će uči­ni­ti ob­no­vi­telj ne­kog pri­mor­skog ri­bar­skog me­sta. Me­đu­tim, upra­vo te oso­bi­ne, ko­je Mo­kru Go­ru odva­ja­ju od gra­di­telj­ske i sva­ke dru­ge lo­kal­ne tra­di­ci­je, či­ne je uzor­nim et­no se­lom, pro­jek­ci­jom jed­nog sna o me­stu skla­da čo­ve­ka i pri­ro­de, ko­me ni­ma­lo ne sme­ta što se sa pla­nin­skih pa­šnja­ka Za­pad­ne Sr­bi­je ta­ko la­ko stu­pa u te­sne uli­či­ce me­di­te­ran­skog mesta.

Ova eks­pan­zi­ja na­ra­ci­je o et­nu, ko­ja do­bi­ja raz­me­re pra­ve et­no­ma­ni­je, mo­že se opi­sa­ti kao ob­na­vlja­nje, i to u ši­ro­kim raz­me­ra­ma, ono­ga što je Ador­no na­zvao “žar­go­nom auten­tič­no­sti”. Tim, da­nas po­ma­lo za­bo­ra­vlje­nim iz­ra­zom, Ador­no je ozna­čio re­to­ri­ku ne­kih ne­mač­kih fi­lo­zo­fa pr­ve po­lo­vi­ne XX ve­ka, po­ka­zu­ju­ći da je njen cilj bio da se, na­su­prot je­zi­ku to­bo­že od na­ro­da otu­đe­ne uče­ne aka­dem­ske fi­lo­zo­fi­je i nje­nog je­zi­ka, kao iz­vor isti­ni­te mi­sli po­nu­di “auten­tič­ni” go­vor ne­mač­kog se­lja­ka. Po­tra­gu za ta­kvom auten­tič­no­šću Ador­no je ot­krio kod Haj­de­ge­ra, ko­ga ubra­ja u one fi­lo­zo­fe ko­ji “mo­ra­ju nad­gla­sa­ti sum­nju da je fi­lo­zof mo­žda in­te­lek­tu­a­lac”. On ci­ti­ra Haj­de­ge­ro­ve re­či o “unu­tra­šnjoj pri­pad­no­sti” nje­go­vog ra­da Švar­cval­du, o to­me da je on plod “sto­ljet­ne, ni­čim za­men­lji­ve ale­man­sko-švap­ske autoh­to­no­sti”, o auten­tič­nom fi­lo­zof­skom ra­du kao “ra­du se­lja­ka”, o pred­no­sti “se­lja­ka me­đu bre­go­vi­ma” nad čo­ve­kom u gra­du, jer sa­mo se­ljak ži­vi u “bli­zi­ni bi­ti svih stva­ri”.

Ador­no se po­seb­no, i s oči­gled­nim uži­va­njem, za­dr­ža­va na jed­nom me­stu gde Haj­de­ger ko­ri­sti žar­gon­ski go­vor auten­tič­no­sti da bi se u oči­ma fa­ši­stič­kih vla­sti oprav­dao što ni­je pri­hva­tio nji­hov po­ziv da pre­u­zme ka­te­dru fi­lo­zo­fi­je na Ber­lin­skom uni­ver­zi­te­tu: “Ne­dav­no sam”, ob­ja­šnja­va tu Haj­de­ger, “do­bio dru­gi po­ziv na Ber­lin­sko sve­u­či­li­šte. U ta­kvoj pri­li­ci po­vla­čim se iz gra­da u ko­li­bu. Slu­šam što mi ka­zu­ju bre­go­vi, šu­me, se­ljač­ka ima­nja. Pri tom svra­tim do mog sta­rog pri­ja­te­lja, se­dam­de­set­pe­to­go­di­šnjeg se­lja­ka. On je o po­zi­vu za Ber­lin či­tao u no­vi­na­ma. Što će on re­ći? On po­la­ko upi­re si­gur­ni po­gled svo­jih bi­strih oči­ju u moj te, stro­go za­tvo­re­nih usti­ju, po­la­že na mo­je ra­me svo­ju vjer­nu pa­žlji­vu ru­ku i je­dva pri­mjet­no kli­ma gla­vom. To zna­či: ne­u­mo­lji­vo ne!” (Ador­no, 101-102).

Za­hva­lju­ju­ći ova­kvom ve­li­ča­nju auten­tič­no­sti i, pre sve­ga, ide­ji da je ona za­jed­nič­ka svim autoh­to­nim “rad­ni­ci­ma”, ne sa­mo se­lja­ci­ma ko­ji ži­ve na ze­mlji, ne­go i fi­lo­zo­fi­ma ko­ji su ta­kvom ži­vo­tu u du­hu osta­li ver­ni, i da će je ovi dru­gi sa­svim do­bro za­stu­pa­ti i kad pr­vih poč­ne da po­ne­sta­je, Haj­de­ger bi da­nas mo­gao da bu­de po­sma­tran kao et­no-fi­lo­zof ili bar kao pre­te­ča ta­kve fi­lo­zo­fi­je.

Et­no i eg­zo­tič­no

U sa­vre­me­noj eks­pan­zi­ji et­nič­kog i srod­nih ter­mi­na u sva­ko­dnev­nom go­vo­ru, a po­seb­no u go­vo­ru o kul­tu­ri, ne­ki auto­ri vi­de stra­te­gi­ju za­pad­ne kul­tur­ne eli­te či­ji je cilj da se, pod ma­skom pri­zna­va­nja i po­što­va­nja ra­zno­li­ko­sti, u stva­ri uma­nji vred­nost ne­za­pad­ne kul­tu­re. Ita­li­jan­ska an­tro­po­lo­ški­nja Ana­ma­ri­ja Ri­ve­ra pri­me­ću­je da se da­na­šnji pro­dor “et­ni­je” i “et­nič­kog” u reč­nik me­di­ja ja­vlja upo­re­do sa po­pu­la­ri­za­ci­jom i “zdra­vo­ra­zum­skim pri­hva­ta­njem ide­je o po­sto­ja­nju mno­štva kul­tu­ra – ma­da ne i ide­je o to­me da su kul­tu­re raz­li­či­te od na­še do­stoj­ne pu­nog po­što­va­nja – na če­mu se za­sni­va ‘hva­le vred­no na­sto­ja­nje’ da se one pri­zna­ju ta­ko što će bi­ti na­zva­ne et­ni­ja­ma, et­nič­kim kul­tu­ra­ma, et­nič­kim ma­nji­na­ma itd.” (Ri­ve­ra, 43-44). Po mi­šlje­nju Dej­vi­da Bir­na, auto­ra jed­nog član­ka o mu­zici sve­ta ob­ja­vlje­nog 1999. go­di­ne u New York Times-u toj stra­te­gi­ji po­sred­ne de­va­lo­ri­za­ci­je ne­za­pad­ne kul­tu­re, od­no­sno mu­zi­ke Tre­ćeg sve­ta, slu­ži i ter­min world mu­sic i za­to on, već u na­slo­vu i pr­voj re­če­ni­ci svog član­ka, ka­že da ga mr­zi, da bi za­tim ob­ja­snio da je ko­ri­šće­nje tog ter­mi­na “sa­mo zgo­dan na­čin da se ne­ki umet­ni­ci i nji­ho­va mu­zi­ka ot­pi­šu kao ire­le­vent­ni… da se ta ‘stvar’ po­ti­sne na pod­ruč­je eg­zo­tič­nog i otu­da sa­mo ljup­kog, neo­bič­nog i bez­o­pa­snog, jer eg­zo­tič­no je le­po bez zna­ča­ja… sup­ti­lan na­čin potvr­đi­va­nja he­ge­mo­ni­je za­pad­ne pop kul­tu­re i ge­to­i­zi­ra­nja naj­ve­ćeg de­la mu­zi­ke ovog sve­ta” (Byrne, 309).

Pri­me­ri go­vo­ra o mu­zi­ci sve­ta ko­je sam na­šao na in­ter­ne­tu po­ka­zu­ju da se ta mu­zi­ka za­i­sta pred­sta­vlja pre sve­ga kao raz­li­či­ta od ono­ga što se pret­po­sta­vlja da pu­bli­ka ko­ja po­se­ću­je saj­to­ve sa ovom te­ma­ti­kom sma­tra do­mi­nant­nom mu­zi­kom sre­di­ne u ko­joj ži­vi. Ta­ko­đe, raz­li­ka se po pra­vi­lu na­gla­ša­va do raz­me­re neo­bič­nog i čud­nog, a če­sto se u nje­noj evo­ka­ci­ji ide sve do ne­vi­đe­nog, za­pa­nju­ju­ćeg. Na­ra­ci­je o ta­ko na­gla­še­nim raz­li­ka­ma mo­gu se na­zva­ti eg­zo­tič­nim, ako bi taj iz­raz mo­gao da se od­no­si ne sa­mo na pri­če o raz­li­či­toj, neo­bič­noj, ču­de­snoj mu­zi­ci od ko­je smo ge­o­graf­ski uda­lje­ni, ne­go i one o mu­zi­ci od ko­je smo iz ne­kog dru­gog raz­lo­ga (isto­rij­skog, ide­o­lo­škog, so­ci­jal­nog) men­tal­no odvo­je­ni, iako je ona iz­raz spe­ci­fič­nog du­ha na­še kul­tu­re, pa sa njom us­po­sta­vlja­mo od­nos kao da smo stran­ci, uži­va­ju­ći u nje­noj eg­zo­tič­noj raz­li­či­to­sti. Ova, unu­tra­šnja ego­tič­nost et­no zvu­ka, ako ta­ko mo­gu da ka­žem, če­sto se ja­vlja u pri­ča­ma o mu­zi­ci sve­ta na­me­nje­nim pu­bli­ci u ne­za­pad­nim ze­mlja­ma iz ko­jih do­la­ze mu­zič­ka gra­đa i mu­zi­ča­ri uklju­če­ni u pro­duk­ci­ju ove vr­ste mu­zi­ke. Ali neo­bič­ni i u stva­ri eg­zo­tič­ni mu­zič­ki su­sre­ti do­ga­đa­ju se u no­vi­je vre­me sve vi­še i u na­ra­ci­ji o za­pad­nim mu­zi­ča­ri­ma ko­ji ot­kri­va­ju tra­go­ve auten­tič­nog tra­di­ci­o­nal­nog zvu­ka u svo­jim ze­mlja­ma. Po­red mu­zič­ke tra­di­ci­je ne­kih ma­njin­skih na­ro­da, kao što su Bre­ton­ci ili Sa­mi, na po­zor­ni­cu world-a sve če­šće stu­pa­ju i pred­stav­ni­ci ve­ćin­skih mu­zič­kih tra­di­ci­ja u Evro­pi.

S dru­ge stra­ne, u gra­đi ko­ju sam imao pred so­bom ni­sam pri­me­tio da se vred­nost mu­zi­ke sve­ta re­la­ti­vi­zu­je, da se ona oce­nju­je po ne­kim na­ro­či­tim, ma­nje stro­gim kri­te­ri­ju­mi­ma, da se pri­zna­je sa­mo u ime mul­ti­kul­tur­ne to­le­ran­ci­je, a u stva­ri ran­gi­ra kao mu­zi­ka dru­gog re­da. Na pro­tiv, pre bih re­kao da je ov­de pri­sut­na su­prot­na ten­den­ci­ja, da se world-u, od­no­sno et­no zvu­ku ko­ji on in­to­ni­ra pri­pi­še ve­ća vred­nost od ono­ga što nu­de dru­ge vr­ste po­pu­lar­ne mu­zi­ke na Za­pa­du, pa čak i sva­ke dru­ge mu­zi­ke. Nje­go­va raz­li­či­tost se vi­di u to­me što on, kao ret­ko ko­ja dru­ga mu­zi­ka, na­vod­no nu­di auten­tič­ne i uni­ver­zal­no vred­ne do­ži­vlja­je ljud­ske du­še i sve­ta pri­ro­de, uklju­ču­ju­ći tu i ne­ke šo­kant­ne stra­ne jed­nog i dru­gog. Ako u to­me uop­šte ima “eg­zo­tič­no­sti”, on­da se ona si­gur­no ne mo­že sve­sti na ljup­ku be­zna­čaj­nost, jer dis­kurs o mu­zič­kom et­nu go­vo­ri o da­nas vr­lo re­le­vant­nim i kraj­nje ozbilj­nim stva­ri­ma, a re­klo bi se da se ozbilj­no i shva­ta.

Lo­ran Ober, et­no­mu­zi­ko­log ko­ji je po­seb­nu pa­žnju po­sve­tio pro­u­ča­va­nju da­na­šnjeg od­no­sa za­pad­ne pu­bli­ke pre­ma tra­di­ci­on­la­noj mu­zi­ci, ka­že da ta pu­bli­ka od ove vr­ste mu­zi­ke oče­ku­je da bu­de “oli­če­nje či­sto­te i auten­tič­no­sti”, a pre­ma toj mu­zi­ci usme­ra­va je “že­lja za vra­ća­nejm iz­vo­ri­ma, ko­ja je po­ne­kad deo ši­reg ne­za­do­volj­stva sop­stve­nim si­ste­mom vred­no­sti”. “Lju­bi­telj ove mu­zi­ke”, ka­že Ober, “ret­ko pri­su­stvu­je nje­nom iz­vo­đe­nju kao pa­siv­ni slu­ša­lac, jer ga tu do­vo­di nje­go­va že­lja da uče­stvu­je u ono­me što mu se nu­di i da se sa tim iden­ti­fi­ku­je… U mu­zi­ci ‘iz­da­le­ka’, pre­ma ko­joj ga vo­de nje­go­ve sklo­no­sti, on ču­je od­jek te­žnje nje­go­vog in­tim­nog bi­ća; ta mu­zi­ka za nje­ga pred­sta­vlja ideal ko­ji mu je obič­no ne­do­stu­pan. On tu tra­ži po­tvr­du sop­stve­nih slut­nji” (Aubert, 63). Do slič­nog za­ključ­ka do­šla je i Mir­ja­na La­u­še­vić, is­tra­žu­ju­ći raz­lo­ge ko­ji do­vo­de do to­ga da se ne­ki Ame­ri­kan­ci, ma­da ni­su po­re­klom sa Bal­ka­na, stra­sno ve­zu­ju za bal­kan­sku tra­di­ci­o­nal­nu mu­zi­ku, to­li­ko da sa­mi se­be na­zi­va­ju Bal­ka­ni­jan­ci­ma. Mno­gi su, ka­že ona, “sop­stve­no et­nič­ko po­re­klo tu­ma­či­li kao bez­boj­no… ame­rič­ku kul­tu­ru kao no­vu, plit­ku, su­vi­še in­du­stri­ja­li­zo­va­nu i otu­đe­nu od pri­ro­de i ljud­sko­sti. Bal­kan je, s dru­ge stra­ne, iz­gle­dao ru­sti­kal­no, kao re­gion u ko­me su za­jed­ni­ce po­ve­za­ne, bli­ske pri­ro­di i iz­vor­noj du­hov­no­sti – jed­nom re­či, kao an­ti­pod ame­rič­koj kul­tu­ri” (La­u­še­vić, 393).

Re­zul­ta­ti ovog is­tra­ži­va­nja Mir­ja­ne La­u­še­vić po­ka­zu­ju da et­no mu­zi­ka go­di “za­pad­nom uhu” iz istog onog raz­lo­ga ko­jim mo­že da se ob­ja­sni za­što je ona tom uhu ne­pri­jat­na, ma­da ne i ne­in­te­re­sant­na: zbog to­ga što je na­vod­no et­nič­ka kom­po­nen­ta ne­sta­la iz za­pad­ne kul­tu­re. Ov­de se to sma­tra nje­nim ne­do­stat­kom, ko­ji se opla­ku­je, i či­ja se za­me­na tra­ži u da­le­kom sve­tu, što pro­du­cen­ti i iz­da­va­či mu­zi­ke sve­ta zna­ju da is­ko­ri­ste, ali na dru­gim me­sti­ma će to bi­ti iz­vor gor­do­sti lju­di ko­ji mi­sle da su pri­pad­ni­ci kul­tu­re ko­ja je pre­va­zi­šla pri­mi­tiv­ni, et­nič­ki ni­vo ar­ti­ku­la­ci­je. Dva mo­ti­va, že­lja da se is­ku­si ne­što što je mo­der­na ci­vi­li­za­ci­ja na­vod­no iz­gu­bi­la i od­boj­nost pre­ma tom tam­nom pred­me­tu že­lje, mo­gu da se po­ja­ve i za­jed­no, iz­me­ša­ni u ne­koj vr­sti dvo­smi­sle­ne, por­no­graf­ske fa­sci­na­ci­je po­je­di­nim ob­li­ci­ma mu­zi­ke sve­ta – ili, tač­ni­je, na­či­ni­ma nje­nog iz­vo­đe­nja i kon­zu­mi­ra­nja – kad se ona po­ja­vlju­je u pro­gra­mu ne­kih kar­ne­val­ski, lu­dič­ki pro­jek­to­va­nih mu­zič­kih fe­sti­va­la, ka­kav je Sa­bor tru­ba­ča u Gu­či. Ali, i u slu­ča­ju kad se ne­ka ma­ni­fe­sta­ci­ja et­no zvu­ka opi­su­je kao eks­plo­zi­ja “lu­di­la”, kao ne­što što od­u­da­ra od sve­ga što je čo­vek na Za­pa­du na­vi­kao da vi­di i ču­je, taj opis se nu­di upra­vo kao sve­do­če­nje o ne­če­mu va­žnom i re­le­vant­nom za raz­mi­šlja­nje o sve­tu u ko­me ži­vi­mo i kao is­ku­stvo ko­je vre­di do­ži­ve­ti.

Juli 2006.

Peščanik.net, 30.06.2006.

———–    

  1. “Et­hno vil­la­ge Sta­ni­šić ta­kes us back in ti­me ma­king us clo­ser to na­tu­re and our an­ce­stors, and ma­king us ad­mi­re the sim­pli­city of ru­ral li­fe of the past. He­re one rests his eyes and soul, he be­co­mes kin­der, whi­le the bab­bling of the bro­ok and the so­und of the wa­ter­mill ma­ke him wi­ser”.
  2. Autor pro­jek­ta pre­tva­ra­nja Ko­štu­ni­ća u et­no se­lo je pen­zi­o­ni­sa­ni ge­ne­ral Jo­van Če­ko­vić, a on je i osni­vač (2002) i pred­sed­nik Dru­štva srp­skih do­ma­ći­na. Če­ko­vić je 2004. op­tu­žen, a ju­la 2006. osu­đen na dve go­di­ne za­tvo­ra zbog zlo­u­po­tre­be slu­žbe­nog po­lo­ža­ja u vre­me kad je bio ge­ne­ral­ni di­rek­tor fir­me Ju­go­i­port SDRP, dr­žav­nog pred­u­ze­ća za tr­go­vi­nu na­o­ru­ža­njem i voj­nom opre­mom. Po­sle po­kre­ta­nja pro­ce­sa pro­tiv Če­ko­vi­ća, Ko­štu­ni­ći su iz­gu­bi­li ulo­gu me­sta ri­tu­al­nog po­tvr­đi­va­nja Ko­štu­ni­či­ne uko­re­nje­no­sti u na­ro­du, ko­ju po­sled­njih go­di­na igra jed­no dru­go srp­sko se­lo – Be­la­no­vi­ca, me­đu či­jim do­ma­ći­ni­ma pre­mi­jer pro­vo­di let­nji od­mor.
The following two tabs change content below.
Ivan Čolović

Ivan Čolović

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)