Defense Europe, natpis na zidu u Bolonji

Defense Europe, foto: Peščanik

Da li sam ja to slušala govor nekog vatrenog boljševika 1918? Možda je to bio Lenjin sam? Možda nemački revolucionari na ulicama Berlina 1919-20? Ne, to su bili Makron i Merkel uživo. Vizija samostalne, socijalno dinamične, ponosne i drske Evrope budućnosti je izvesno bila uslovljena jubilarnim podsećanjem na prvi svetski rat i činjenicom da više nema obaveza prema svedocima, jer ih više nema. Izaći ću iz svečarske atmosfere i upitati se o skoro naučno-fantastičnim posledicama koje bi ovakvo organizovanje Evrope donelo u budućnosti. I pritom se uopšte neću upitati kakvo je bilo psihičko stanje Makrona i Merkel kada su o ovome govorili, sa vidljivom strašću i naizgled sasvim iskreno. Ne zanimaju me ni banalna objašnjenja o tome da Merkel sada slobodno može da kaže šta misli jer odlazi, niti da je Makronu nužno potrebna bar minimalna simpatija one strane društva koje većim slovima piše reč sloboda: bavim se njima kao autorima scenarija, koji bi možda najbolje prikazao neki autor stripa.

Evropska vojska je objašnjena kao stvaranje garancije da među evropskim državama više ne može doći do rata. Tri su realne mogućnosti za ovakvu vojsku: da bude sastavljena od izvrsno plaćenih profesionalnih vojnika, da bude sastavljena od kozmopolita, preživelih iz nacionalizama, i uopšte onih koji su lake žrtve rasizma, šovinizma i drugih mehanizama isključivanja i, konačno, da to uopšte i ne bude vojska, nego civilno interventno telo koje deluje unutar Evrope, sa stojećom/neaktivnom vojskom koja reaguje samo na spoljne napade – kako jasno rekoše Merkel i Makron, od strane Amerike i Rusije. Te tri mogućnosti se međusobno ne isključuju, već omogućavaju različite kombinacije. Zakoni i mere protiv ekstremnih desničarskih grupa svih boja, koje je nedavno u rezoluciji predložio EU parlament dobro se uklapaju sa zamišljanjem unutarnje evropske (represivne) službe, koja bi na njih reagovala, bez obzira na to u kojoj su državi. Nema nikakve sumnje da bi izbeglice imale dobru priliku da se zaposle i iskažu u evropskoj vojsci ili policiji, i da bi verovatno predstavljale najbolje kadrove u otkrivanju i sprečavanju terorizma. Što se tiče odgovora na opasnost iz Amerike i Rusije, jasno je rečeno da bi se to odnosilo na prestanak kupovine američkog oružja, ali nije rečeno da bi se to odnosilo na prodaju oružja Rusiji. Uzgred je rečeno da to ne bi značilo izlazak i NATO-a: značilo bi, zapravo, njegovo uništavanje. Primera radi, miroljubive Švedska i Finska proizvode i prodaju oružje na sve strane: možda bi novo uređenje u Evropi moglo sve to da reguliše, upotrebi u međunarodnoj politici, krene da pravi nove ugovore o uništavanju oružja i slično. Nije nemoguće zamisliti da, recimo, EU kupi (sa ciljem uništavanja) svo bedno atomsko oružje od Severne Koreje u zamenu za stalno snabdevanje ondašnje nomenklature luksuzom i snabdevanje Koreanaca hranom; ili, da sa Iranom EU sklopi novi dogovor, po kojem bi jednakim ritmom i jedni i drugi smanjivali nuklearno oružje, sa jednakom međusobnom kontrolom. A posle toga nije teško zamisliti ni sličan dogovor sa Izraelom. Palestina je, u ovome scenariju, već članica EU… Stari svet, svuda oko Sredozemnog mora (i šire) ima ponovo svoju nekadašnju mobilnost i šarenilo, i svi međusobno trguju, prevode, kradu i prenose tuđe ideje i proizvode, kao što je u mitskom početku ugrabljena, zavedena, odneta prva roditeljka, feničanska princeza Evropa… no, ovoga puta bez silovanja.

Nacionalizam kao potpuna suprotnost patriotizma je nešto što počiva u francuskoj istoriografiji i spada u tekovine francuske revolucije, sa nepristajanjem na rasizam (uzgred, kolonijalizam je moguć i bez rasizma…). To pre svega znači da pravo i dužnost patriotizma imaju svi, bilo kojeg porekla i bilo gde da trenutno žive. Patriotizam se može deliti, umnožavati, može postati i internacionalizam, može se delegirati na druge, recimo istraživače, naučnike i umetnike: raste zajedno sa ljudskim pravima i nikada ih ne ugrožava. Naprotiv, omogućava širenje ljudskih prava i zajedničko uživanje u istom prostoru. Što više znanja, recimo o prošlosti, više je mogućnosti za uživanje u patriotizmu, veća je empatija prema zemlji i ljudima… i životinjama. Patriotizam može postati globalan i odnositi se na sve koji nastanjuju ovu planetu, može biti najbolje oružje protiv uništenja eko-sistema. Ništa od toga, blago rečeno, nacionalizam ne može. Politički tvrdo opredeljen prema desnici, nacionalizam ima iste kobne osobine koje danas sasvim otvoreno pokazuju mnogi, ako ne većina političara sa desnice: glupi su, neznalice i prostaci. Sve što se zasniva na ograničenjima, od granice do ljudskog razuma, prvo sakati sopstvenu zajednicu, jer je u osnovi, osećajući prednosti drugih i slobode uopšte, zapravo mrzi. Fantazme o izbeglicama, pokvarenim slobodnim mladim i zdravim muškarcima koji se kreću posvuda, ne poštuju nikoga, siluju, kradu i ubijaju zapravo je fantazma malograđanina koji bi morao da bude srećan u udobnoj kući sa ženom koja peče kolače – ali nije! Zato bi želeo da se stalno sveti onima koji sve to u njegovoj bolesnoj mašti mogu, i tako lako naseda lažljivcima koji vrlo dobro znaju da to nije istina, ali im koristi. Naduti od reči koje im se ulaguju i guraju ih u nasilje, ti će malograđani skočiti da ubijaju nešto drugo čim im se da garancija da to nije kažnjivo. Zbog njih evropska vojska/policija deluje kao dobar plan, zaštitna opna između nemoralnih političara i nepotpunih građana. I ne zaboravimo da je najbolji lek protiv nacionalizma širenje znanja.

A šta ćemo sa pacifizmom, koji je toliko puta izdao ili klonuo, ali još uvek predstavlja plodno polje istraživanja i poboljšanja položaja građanina? Mogućno predviđanje bi bilo da se proizvodnja oružja i trgovina njime postepeno uguši u evropskoj vojsci; logično bi bilo očekivati da siromašne (i škrte) zemlje predlažu što manje ulaganje, i krenu da upoređuju cene desetotočkovnih vozila sa cenom bicikla, a u smeru poboljšanja staračkih domova ili azila za životinje, pa civilnu upotrebu vrlo brzih i vrlo velikih aviona, pa jačanje flote i razbijanje gusarstva, pa zajedničke civilno-vojne rezerve i slično. No sem očitih ekonomskih procesa u smeru pacifizma, evropski parlament bi sa jednom zajedničkom vojskom imao daleko lakši posao postavljanja pacifističkih pitanja, otvaranja dilema i usmeravanja stalne represivne sile u rešavanje nadirućih i sada sasvim jasno pretećih promena u klimi, zemlji i načinu života u novim uslovima. U svakome slučaju, svako ko je doživeo rat zna da je promocija pacifizma težak, polagan i postepen posao, koji samo dobija time što se nemogućnost rata među evropskim državama postavlja kao prvi i najveći cilj zajedničke evropske vojske – dobija na brzini i opštosti značaja.

Popularna kultura (filmovi, TV, stripovi, Sci-fi književnost) već je preigrala veliki broj mogućnosti za budućnost, i apsolutna većina takvih konstrukcija su porazno katastrofalne, depresivne, apokaliptične. No neki najveći autori, kao što su braća Strugacki, Ursula Le Guin i Doris Lessing, predviđali su i manje katastrofične, čak i neke funkcionalne budućnosti, i nisu se pritom lišavali ozbiljnih kritičkih misli. Pouke iz prošlosti bile su im važne. Izvesno su u trenutku sećanja bile važne i Merkel i Makronu.

Peščanik.net, 15.11.2018.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.