Upravo smo obavili izbore posle kojih su predstavnici stranaka sasvim ozbiljno govorili o porazu i pobedi, premda je glasalo manje od petine birača; na kojima je potpuno nejasno ko koga predstavlja; na kojima iskrena radost izabranih znači da su za pet godina materijalno savršeno obezbeđeni. Na to sve, najveća država na svetu, bar po broju stanovnika, svoga nominalnoga predsednika ne bira neposredno, nego ga bira skupština, sa kandidatske liste na kojoj je – jedno ime. U društvu svetskih sila kojima rukovode ozbiljni vlastodršci, kao u Rusiji ili Iranu, sumnjivo stalno izabirani predsednici, kao u Belorusiji, Evropljani su jedini čiji predsednik je zapravo nevažan. Svoje emocije, što se predsednika tiče, iscrpli su na američkim izborima, i dobili “svoga” predsednika, Obamu. I dok početno oduševljenje izdiše u političkoj realnosti i neispunjenim evropskim snovima, evropski parlament će izabrati predsednika koga su Evropljani zaslužili: bezbojnoga birokratu, bez strasti i retoričkoga zanosa, bez ukusa i mirisa, bez ijedne ideje – vodilje koja bi bila dostojna staroga kontinenta i njegove najveće vrednosti – kulture. U nekome smislu, to je predsednik koga Evropljani zaslužuju.
Pokušajmo gledati banalnost izbora i postojanja evropskoga predsednika iz druge perspektive: evropska demokratija ne treba lik predsednika, autoritarna varijanta nije bliska Evropejcima. Tome se očito suprotstavljaju prakse evropskih država, recimo Italije, u kojoj protiče ozbiljan proces ozakonjenja autoritarnoga položaja predsednika koji bi hteo da bude doživotno na položaju, i to ne okleva i da kaže. No manje-više nevažan položaj evropskoga predsednika bi možda ukazivao na koncept demokratije koji je takođe evropski, i seže u antiku: vladavina demosa, naroda bez formalnih vođa. Suviše lepo da bi bilo istinito?Atinska demokratija uistinu nije imala predviđeno mesto vođe, nije ga imala ni rimska republika. Ponekad su funkcije, kada je vođa bio potreban – recimo u ratu – bile podeljene na dva izabrana pojedinca. Uzbudljiva istorija Rima u prvome stoleću pre naše ere pokazuje kako su se ambiciozni pojedinci nosili sa takvim pravilima. Jedanput sam, sedeći na ulazu u Propileje na atinskom Akropolju, slušala različite vođe grupa, posebno školskih, koji su svojim slušaocima, ponajviše đacima, objašnjavali atinsku demokratiju, pred ulaz u sveti prostor. Akropolj doduše nije imao neke naročite veze sa demokratijom, sem što se ona tu manifestovala o velikim praznicima. Većina je spominjala Perikla kao “vođu” atinske demokratije, što on formalno uopšte nije bio. Genijalni građanin Atine koji je uspešno u skupštini dobijao podršku ostalih građana, recimo da se javna sredstva ulože u ponovnu izgradnju hramova i zidova Akropolja, koji su Persijanci tokom upada 480. godine pre naše ere temeljno razrušili, koji je za svoje odluke više puta odgovarao pred sudom, i koji je svojom govorničkom veštinom uspevao da izrazi mišljenje mnogih sugrađana – uopšte nije imao političku vlast, bar ne više od bilo kojega sugrađanina. Jedini njegov autoritet bila je njegova reč. Da je slučajno sam pokušao da sebe ustoliči kao “vođu”, sigurno bi dospeo na sud pod veoma ozbiljnom optužbom da hoće da uvede tiraniju, vlast jednoga čoveka. Kazna za to je bila smrt. Kako je izgledala takva demokratija, pokazuje anegdota o Periklu: ukoliko nije istinita, odlično je smišljena da prizove duh atinske demokratije u drugačijim, mračnijim vremenima. Navodno je Perikla ceo dan u stopu pratio sugrađan koji ga je napadao, vređao i pretio mu, a sve to je Perikle mirno podnosio. Uveče ga je uporni protivnik dopratio sve do vrata kuće. Ulazeći u kuću, Perikle je pozvao roba sa bakljom, da napasnika isprati njegovoj kući: nije smeo dovoliti da mu se išta dogodi na putu nazad. Što se sredstava za ponovnu izgradnju Akropolja tiče, i sam Perikle i glavni izvođač, vajar Fejdijas, bili su optuženi za prekoračenje sredstava, krađu zlata kojim su pokrivani kipovi, i druge malverzacije. Posle atinskoga demokratskog iskustva, Fejdijas je skoro pobegao u Olimpiju, gde je za sponzorsku birokratiju igara na miru stvarao novo remek-delo, Zevsov hram. Treba znati da su atinski građani, koji su svi odlučivali jer je demokratija bila neposredna, ne predstavnička, ponajviše strahovali od jedne stvari, građanskoga rata (stasis). Zato su aristokrati bili stalno pod sumnjom, a homoseksualne veze među njima su smatrane idealnom političkom osnovom za zavere protiv demokratije. To što je Sokrat, zaslužni atinski oficir i poznato lice demokratije, koji je u pozorištu ustao da ga svi – i stranci – prepoznaju kada ga je komediograf Aristofan izmejavao, bio doveden na sud zbog vaninstitucionalnog uvođenja novih bogova – samo je odraz toga straha: Sokrat je beskonačno razgovarao sa sugrađanima u malim grupama, o ključnim problemima države, kao što su istina, znanje i razumevanje sveta. Zapravo ih je pripremao za život u demokratiji: no najgluplji među njima to nisu razumeli, a Sokrat se, ako je verovati učeniku Platonu, uopšte nije trudio da dokaže netačnost bilo kojega navoda optužnice, koja je bila glupa koliko i njeni tvorci. Svi ovi primeri dokazuju da atinskoj demokratiji nije bio potreban predsednik, čak ni u paru. Možda bi ovaj “osigurač” predstavničke demokratije, koji je poznavala rimska republika, bio pravo rešenje za Evropu: umesto jednog predsednika, predsednički par, koji mora negovati dijalog i razumevanje, koji deli odgovornost i nastupa uvek tako da dopunjuje onoga drugoga/prvoga. Poređenje pameti, retorike i brzine bilo bi stalno, predsednici-blizanci bi zbog toga morali raditi na stalnom međusobnom, pre svega stilskom usaglašavanju. Parovi bi morali biti mešani, najmanje privilegovana kombinacija bi morala biti muško-muško. Zašto suprotstavljati, primera radi, Angelu Merkel koja se, po mnogima, iskupila za trapavu desničarsku izbornu kampanju, i ekologe, kada bi njihov predstavnik mogao biti njen idealni predsednički par? Danas mnogi levo orijentisani Nemci misle da je Merkelova samo “u pogrešnoj stranci”: u dobrome paru bi bila još efikasnija u rešavanju krize. Kada bi imao predsedničkoga para, Berlusconi ne bi smeo izvesti ni jedan postotak svojih uobičajenih kavalijerskih skandala – a tek kako bi dobro delovao republikanski par u gradu u kojem je i izmišljen! Zamislite Barosa u društvu pametne, malo ironične, šarmantne, brze žene – a takvih je po hodnicima i kancelarijama evropskih institucija mnogo – kako bi privlačnije izgledala evropska politika! Ili bar Daniela Kohn-Bendita, da oboji birokratsku bezbojnost kandidata bez protivnika… Svo ovo utopijsko zamišljanje zabavnije i pametnije Evrope pada na konformizmu evropskih poslanika, onih sadašnjih, koji ne mogu da smisle alternativu za Barosa, i ovih novih, koji će većinom prihvatiti isti model: uživaj dok traje mandat, deluj klovnovski ozbiljno kada kod kuće objašnjavaš važnost svoga posla, okupi porodicu na evropskim jaslama, nemoj slučajno uzimati reč u rizičnim stvarima, glavu lepo dole i provedi mirnih pet godina. Ali ne zaboravimo, tamo su zato što smo ih mi, konformistička manjina evropskih birača, izabrali. Boljega predsednika i ne zaslužujemo.
Priče o stvarima
Peščanik.net, 20.06.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
