Ovo je zabavno. Taman je zaokružena ideologija evroskepticizma, kada evo jednog od političkih lidera evroskeptika kako izjavljuje: „Srbija treba da bude član EU“ (Toma Nikolić u „Blicu“ od 1. decembra). Doduše, pre koji dan je izjavio kako bi Srbija trebalo da se veže za Rusiju, ali to bi verovatno trebalo shvatiti dijalektički, što je takođe popularno. Ako je privlačna parola: „I Evropska unija i Kosovo“, što ne bi bila i ova: „I ruska gubernija i član Evropske unije“.

Zanimljiv je razlog zbog čega je ova poslednja dijalektika postala privlačna. Novine izveštavaju da je „on podvukao da je osnovni stav naprednjaka u razgovoru“ sa ambasadorima iz Evropske unije „bio da građani Srbije treba da žive bolje, a da je Evropa u mogućnosti da im to omogući, tako što će Srbiji pomoći da lakše prebrodi ekonomsku krizu“.

Osnovni stav evroskeptika je bio upravo da Evropa ne pomaže nego odmaže. Razlozi koji su davani su bili različiti, ali su uključivali i one ekonomske: Evropa eksploatiše zemlje kao što je Srbija, a bilo je dosta ingenioznosti i u nalaženju mehanizama kojima se to postiže. Dok prijatelji na istoku i jugu pomažu nesebično, daju takoreći iz čistog altruizma. E sada, čini se da to nije tako i da Evropska unija može, čak, da pomogne.

Ovo je rečeno 1. decembra, dok su drugi evropskeptici prebirali po istoriji tražeći dokaze za stalnost evropske politike odmaganja Srbiji, a i da bi nešto prigodno rekli o zabludama, pa i o nekim drugim nedostacima, posebno kada je reč o patriotskim vrlinama evropejaca u srpskoj politici. I ovde je upotrebljen omiljeni način argumentovanja: da je tada (1915, 1918, 1941, 1945, 1948) učinjen drukčiji izbor, sve bi bilo drukčije, i naravno bolje. Ali se slušala Evropa (a ponekad i Rusija, dodajem), iz ovih ili onih razloga i interesa, pa smo sada tu gde smo.

I eto sada opet. Tek je formulisan konzistentan antievropski ili evroskeptični pogled na svet, kada se ponovo od Evropske unije očekuje pomoć. Kako se došlo dotle? Da smo, recimo, kada je trebalo, dakle u Prvom svetskom ratu, jednostavno samo težili tome da uzmemo zemlje na jugu i zapadu koliko nam pripada, i mora koliko nam treba, recimo sve južno od Splita, ne bi nam sada bila potrebna pomoć od Evrope (za one koji to nisu odmah primetili, reč je o protivčinjeničnim tvrdnjama koje posebno ne preporučuju istoričari). Ovako, hteli smo više, a Evropa nam je to i dala, i to dva puta u vidu Jugoslavije (jedom uz pomoć Rusije, valja podsetiti kominističke evroskeptike), ali to su bili danajski darovi.

Jedino što se u ovu priču ne uklapa jeste činjenica da je Srbija tu gde jeste upravo zato što je sledila te evroskeptične, patriotske i nejugoslovenske ciljeve. Koliko 1991. je bila nadomak Splita, Dubrovnika i Osijeka, a kasnije na puškomet od Sarajeva. I to je verovatno dijalektički  razlog što ne prestaje ponuda evropejaca. Onoga časa kada se napusti hipotetični svet i sagledaju se činjenice, eto ideje da bi Evropa, sada u liku Evrospke unije, mogla i da pomogne. Mada, baš u času kada je izgledalo da je evroskepticizam objasnio sve i omogućio da se operu ruke od svega.

 
Peščanik.net, 02.12.2008.