evro

Za dve nedelje su evropski izbori. U Sloveniji su kandidati ili savršeno beznačajni, ili muvatori koji trče za još jednom (najboljom) službom, ili takvi koji više po pravilima ne mogu da odustanu od kandidature, premda su iz svojih partija istupili, ili su im se partije raspale. Priznajem da ima i poneko normalan… Pojavila se i grupa pod imenom “Služba vaših snova”, koja je od prijavljenih lutrijom izabrala kandidate, čiji jedini motiv je da četiri godine dobijaju oko 13.000 EUR mesečno, i još desetak za zapošljavanje koga oni hoće i druge troškove. I naravno, za polubožansku privilegiju da u to doba posećuju Sloveniju o vikendima, ako baš hoće. Bar je licemerje ograničeno! Sve izglede za pobedu ima desnica, čiji kandidati nastupaju protiv ustava države koju bi trebalo da predstavljaju, zastupajući “svetost života” i ukidanje prava na abortus, a verovatno i na kontracepciju, ukidanje prava (Janša mora biti slobodan bez obzira na to u koliko procesa je osuđen, i može voditi vladu iz zatvora), i ukidanje prava bilo koga ko nije porodično, biseksualno, nacionalno i kulturno jasno opredeljen kao domorodac. U malim i žalosnim državama je posvuda tako, u velikim državama para-fašisti rade kao ludi da bi obezbedili veći uticaj u evropskom parlamentu. Svima je jasno da ta stvar postaje važna, sada kada su u igru ušli gasovodi, tenkovi, referendumi i druge ozbiljne igračke, sem miliona koji su tu ili navaljuju na granice, spremni i voljni za tlačenje, iskorišćavanje i ponižavanje.

Neki smatraju da je kriva levica, koja nigde u Evropi nije uspela da nastupi koherentno i preko svog malog bunjišta: nisam sasvim sigurna, jer to pokazuje potpuno nepoverenje u biračko telo. Mislim da je reč o još jednoj manipulaciji medija, koje pretežno drže oni koji i inače drže evropski parlament danas – narodsko-(pseudo)seljačke partije, lobisti i njihovi kapitalisti. Treba naime svaku kritičku brigu za zajednicu prikazati kao skepticizam, pa pošto većina građana pojma nema šta reč znači, onda skepticizam prilepiti na političke opcije koje nimalo ne sumnjaju u svoja uverenja, i tako konačno udaviti skepticizam u blatu opšte banalne misli. Možda su i neke druge istorijske propagande bile dovoljno pokvarene i zloćudne da smisle slične obrate: no ova današnja evropska računa sa stepenom ignorancije dijametralno suprotstavljenom mogućnostima medija. Napadajući evroskepticizam i pripisujući ga krajnjoj desnici, evropski mediji obavljaju konačni posao uvođenja evrostupidnosti. U istoriji evropske misli, skepticizam, počevši od Pirona iz Elide, opominje na samouverenost misli, slepo zatvaranje i nekritičnost – osobine koje su kobne za svaku misao, naučnu i filozofsku posebno. Sam početak je izuzetno inspirativan: Piron je učio kod “nagih mudraca”(gimnosofisti) u Indiji, što nam ne pomaže mnogo u otkrivanju ko je to bio. Vratio se sa nepoverenjem u ljudska čula, u ljudske zaključke, u usvojene istine. To je u punoj suprotnosti sa mnogim verskim i filozofskim dalekoistočnim učenjima u prošlosti i danas – recimo sa budizmom. Jedino što prepoznajemo su tehnike odvajanja čoveka iz sveta (ataraksija), da bi mogao bolje misliti. Mogla bi se čak postaviti hipoteza da je Piron svoje učenje oblikovao u potpunoj suprotnosti sa sistemima svojih indijskih učitelja – ako možemo da im ubedljivo pripišemo nešto od statičnosti i misticizma docnijih varijanti.

Sumnja u sve, uključujući i sopstvenu misao, bila je okrepljujuća u evropskim učenjima, od Kanta i Marksa do Popera. Kritika svega postojećeg crpi svoju udarnost iz skepticizma. Skeptična misao je ona koja je pokretala, pomerala, zahtevala promene. Misao koja ledi krv u žilama – gde bismo bili da nije bilo skepticizma, sada moramo zameniti mnogo strašnijom – šta će biti kada skepticizam nestane. Jer kao što ne možemo opstati bez pčela, tako ne možemo ni bez skepticizma.

Evroskeptici su za Evropu i evropsku zajednicu, ne protiv. Različiti oblici evrostupidnosti su protiv.

Peščanik.net, 14.05.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)