Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ovaj tekst je objavljen 10. oktobra 2016, a ponovo ga objavljujemo povodom dodele Nobelove nagrade za ekonomiju 2017.

Pre svega, Nobel za ekonomiju ne postoji. Tim imenom se neprimereno naziva nagrada koju je 1968. ustanovila Centralna banka Švedske (Sveriges Riksbank) povodom 300 godina svoga postojanja. Uz blagoslov Nobelove akademije, ova zloupotreba prolazi kao bezazlena igra reči. Ovde se postavlja pitanje uticaja „nagrade Sveriges Riksbank u spomen Alfredu Nobelu“, kako glasi njen zvanični naziv, na ekonomska istraživanja i ekonomske politike u svetu.

Dvojica istoričara ekonomije, Avner Offer sa Oksforda i Gabriel Söderberg sa Univerziteta u Upsali, 19. aprila 2016. objavili su knjigu „The Nobel Factor“ (Princeton University Press), u kojoj su žestoko napali ovu nagradu. Njihova osnovna teza je da ona služi pružanju legitimiteta neoliberalnom zaokretu u svetskoj ekonomiji iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Po njima, ova nagrada je akomodirala zamenu starog socijaldemokratskog modela novim modelom razuzdane tržišne ekonomije.

Ovaj zaokret, koji je u Britaniji izvela Margaret Tačer a u SAD Ronald Regan, oslanjao se na famoznu čikašku školu mišljenja, čiji je guru bio monetaristički ekonomista Milton Fridman (dobitnik Nobela 1976). Ovi ekonomisti su bili uvereni da je država uvek problem, a nikada rešenje. Potrebno je, dakle, privatizovati sve što se privatizovati može, oteti mašinu za štampanje novca iz vladinih šapa, smanjiti javne rashode, deregulisati tržišta…

Ove teorije razvila je nekolicina profesora sa čikaškog univerziteta, a onda su se one proširile i dovele do raskida sa kejnzijanizmom, koji je do tada dominirao u sferi ekonomske misli. U njen centar je postavljena moneta (tada se trebalo izboriti s inflacijom), a potom i finansije. U modu je ušlo deregulisano tržište, sa svim dobro poznatim posledicama: ekonomska i socijalna nesigurnost, finansijske krize, korupcija, nejednakost i prezir prema elitama. Po Oferu i Soderbergu, Nobelova nagrada za ekonomiju je tu odigrala važnu ulogu dajući pokriće teorijama koje nisu bile nužno potkrepljene realnim eksperimentima i koje su se kosile s dominantnom ekonomskom misli iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.

Tih šezdesetih godina guverner Švedske banke Per Åsbrink se uz podršku švedskih poslovnih krugova žestoko sukobio sa tadašnjom socijaldemokratskom vladom kako bi izborio veću nezavisnost za svoju instituciju. Vlada je htela da kreditima stimuliše veću zaposlenost i stambenu politiku, a guverner se zalagao za što manju inflaciju. Po autorima knjige „Faktor Nobel“, ovaj sukob je doveo do osnivanja nagrade za ekonomiju: radilo se o jačanju prestiža banke i plasiranju određenih ideja. Guverner Asbrink se u vezi s tim konsultovao sa Asarom Linbekom, tada mladim ekonomistom u usponu. Oni su osnovali komitet za nagradu koji je okupljao pretežno ekonomiste desnog centra, koji su poštovali izvesnu ravnotežu pri dodeli nagrada, ali su najveći prostor ipak davali neoliberalnim idejama.

Sam Asar Linbek je zanimljiva ličnost: ekonomista, slikar, muzičar, prvobitno privržen socijaldemokratiji, da bi se 70-ih godina posvetio kritici države blagostanja i sistemskih napora u postizanju pune zaposlenosti. Uobličio je teoriju po kojoj socijalna zaštita šteti tržištu rada i ustanovio distinkciju između insajdera (ljudi koji imaju posao) i autsajdera (koje su insajderi istisnuli iz ekonomije). Njemu dugujemo i liberalnu poskočicu, po kojoj je „kontrola stanarina drugi najbolji način za uništenje nekog grada, posle bombardovanja“.

Uticaj Asara Linbeka na Nobela za ekonomiju trajao je punih 25 godina. On je predsedavao Komitetom za dodelu nagrade 14 godina, od 1980. do 1994. Tokom tih četvrt stoleća žiri je otvoreno favorizovao neoliberalne ekonomiste. Ideje koje je zastupao koincidirale su sa tadašnjom ideologijom MMF-a, Svetske banke i američke uprave Trezora – danas poznate kao „vašingtonski konsenzus“ – a koja se temeljila na pet stubova: privatizacija, kresanje budžeta, slobodno kretanje kapitala, slobodna razmena i nezavisnost centralnih banaka (uzgred, Švedska banka je punu nezavisnost stekla tek 1999).

Istina, najprestižnijom nagradom iz ekonomije okitili su se i kejnzijanci poput Džozefa Stiglica 2001. i Pola Krugmana 2008. Ipak, statistika koju iznosi knjiga „Nobel faktor“ je neumoljiva: komitet za dodelu koji je ustanovila Švedska banka favorizovao je konzervativne ideje. Od 76 dosadašnjih laureata 28 su saradnici čikaškog univerziteta (dakle 37%), 80% njih su Amerikanci, samo 7% dobitnika nisu sa zapada, a do sada je ovu nagradu osvojila samo jedna žena, Elinor Ostrom 2009.

Pojedini ekonomisti koji se smatraju istinskim velikanima nikada nisu osvojili Nobelovu nagradu, na primer Džoan Robinson (1903-1983), Džon Kenet Galbrajt (1908-2006), dvoje kritičara laisser-faire dogme ili, kako na svom blogu navodi švedski ekonomista Lars Palson Sil, Nikolas Georgesku-Rogen (1906-1994). Georgesku-Rogen je 1971. u knjizi „The entropy law and the economic process / Zakon entropije i ekonomski proces“ zagovarao napuštanje neoklasičnog modela – koji ekonomiju sagledava na mehanički način, dok je ona po njemu mnogo bliža termodinamici. Ovako, ona troši neobnovljive resurse i njen prevlađujući model nije održiv.

U naše doba klimatskih izazova ova istraživanja dobijaju na snazi. Pojedini filozofi kao Bernard Štigler i ekonomisti poput Pola Semjuelsona i Renea Pasea često citiraju Georgesku-Rogena. Ali 70-ih i 80-ih godina ovu ekološki osvešćenu viziju niko nije shvatao ozbiljno. Promišljati odnos između proizvodnje i životne sredine u to vreme je značilo dobrovoljni odlazak na marginu dominantnog mejnstrima, opsednutog „uslovima ekonomskog rasta“ i „efikasnošću tržišta“.

Po Oferu i Soderbergu, Nobelova nagrada za ekonomiju je svodiva na propagandne trikove za prodaju veoma tužne priče. Po njima, tržišni fundamentalizam i socijaldemokratija već decenijama opstaju u nekoj vrsti suživota, ali to svakako nije srećan brak.

Pascal Riché, L’Obs (Le Nouvel Observateur), 09.10.2017.

Sa francuskog preveo Ivan Šepić

Peščanik.net, 18.10.2017.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU