Demencija je danak mudrosti, foto: Ivan Šepić
Demencija je danak mudrosti, foto: Ivan Šepić

Na radiju se smenjuju glasovi gostiju uključenih u program, pozvanih da u sitna crevca pripovedaju svakodnevne poteškoće izazvane restriktivnim merama nametnutim 16. marta u cilju sprečavanja širenja epidemije koronavirusa. Možda sva ta svedočanstva služe da pokažu da smo (manje-više) svi u istom sosu, ali spram najveće zdravstvene krize koja je Evropu zadesila još od tzv. španskog gripa, sve to prosipanje u etar sitnih nezgodacija upakovanih u oblande ispraznih fraza odviše odiše banalnošću.

Pa ipak, pre nekih desetak dana, jedna od tih fraza privukla mi je posebnu pažnju. Radilo se o majci koja se žalila da ne zna kako svoju decu da zaokupi u ovim danima jednog sasvim novog tipa. Izvan same problematike aktivnosti u zatvorenom, u njenoj se ispovesti neprestano vraćao glagol „zaokupiti“. Najednom slobodno, najednom prepušteno na raspolaganje svakome, vreme je postalo smetnja. Umesto da bude bogomdana prilika da se izmisle neki novi oblici kreativnosti i rituala, vreme je postalo povod svojevrsne sputanosti.

Pojedini već nagađaju posledice koja će ova pandemija ostaviti na naše ponašanje, našu politiku, našu solidarnost, našu društvenost, naše ideje o sreći ili o novcu. Svi se mi već pitamo šta će s nama biti „dan posle“… No, upravo su hic et nunc ono s čim smo primorani da se suočimo, i to daleko više nego što smo inače navikli, imajući u vidu sve manju verovatnoću ostvarenja naših uobičajenih predviđanja.

U nastojanju da se odupremo rastućoj neizvesnosti, mi joj se suprotstavljamo bezbrojnim rečima, parolama koje deklamujemo, bilo uživo ili snimljeno, rečima čija halabuka više služi kao analgetik nego kao protivotrov. Svim tim glagoljanjem, junački nastojimo da stvorimo bilo kakvo prisustvo usred opšteg odsustva, da premostimo distancu, da pobegnemo izvan nametnutnih međa, da budemo tamo gde ne možemo biti, da naše izjave pretvorimo u naše predstavnike.

Pa čak i ako popunjava međuprostor između naših zebnji, sva ta logoreja samo se vrti oko naših briga ne uspevajući i da ih odagna – objašnjenja, analize, pokretanje opšteg medijskog meteža, sav taj vatromet za široke narodne mase, uz svesrdni angažman tek naoko prosvetljenijih intelektualaca.

Ovamo poznata spisateljica mlati praznu slamu premišljajući o danima koje provodi na selu, onamo uvaženi filozof ispisuje svoj „dnevnik izolacije“ secirajući svoje iskustvo jasnim i znalačkim rečnikom u stilu život-u-deset-lekcija, po društvenim se mrežama množe video-klipovi u kojima se svako ispoveda iz svoje zabiti, dočim bi ova pandemija, ovaj Damoklov mač koji nam svima visi nad glavom, trebalo da nas sve zajedno pozove iznad svega na jedno – tišinu.

Usred tornada, usred bitke, nema ništa da se kaže – ili je prerano, ili je prekasno. Ono što nas parališe i što nas sa svih strana okružuje, ono spram čega još nemamo ni trunke otklona nikako ne može biti predmet komentara. Prvo što moramo učiniti, jeste da se zaklonimo ili priteknemo u pomoć ukoliko smo za to sposobni. Nesreća se proživljava i kroz nju se prolazi, i tek naknadno možemo da o svemu prozborimo nešto iole razumljivo i inteligentno.

I ne govorim uopšte o tišini rezignacije ili krivice, tišini koja guši ili tišini neznanja. Govorim o jednoj osetljivoj, promišljenoj i odgovornoj tišini. Govorim o tišini iščekivanja iz koje se crpi snaga i u kojoj se razvija otpor. Možda će jedna takva tišina pružiti odjek onome što je očigledno i omogućiti da se u njemu pronađe ako ne razum, a ono bar smisao za datu situaciju.

Velika deca koja jesmo, zastrašena pri samoj pomisli da neće biti „samosvojna“ ukoliko ne čine sve što im se prohte, moraju se nečim zaokupiti, razonoditi ili pak utešiti. No, je li uopšte važna sva ta halabuka naših vapaja i nagađanja, naših briga ili naše osornosti? Da li mi uopšte u ovom trenu ispisujemo Istoriju ili je pak ona u rukama onih koji odlučuju i upravljaju, a pre svega zdravstvenih radnika?

Svaki post na društvenim mrežama samo pothranjuje sveopštu buku izazvanu strahom i iščekivanjem. Svaki post više govori o onom koji ga piše, o onome što se njemu događa nego o onome s čime se svi mi zajedno suočavamo. Pa ipak, odjednom shvatamo koliko je to mi – ugušeno usled opšte rasprostranjenosti svih oblika individualizma – zapravo neophodno. Sada kada smo postali svesni razmera svih naših međuzavisnosti, njegova uloga prosto bode oči, i uprkos njegovoj nestalnoj i neuhvatljivoj prirodi, to „mi“ mora biti najvažnije ukoliko želimo da prevaziđemo ovu krizu.

No, izvan uskomešanih mišljenja, povika na uzbunu ili optužbi protiv naših vlada, shvata li iko išta od svega što se događa? Da li je u ovom stadijumu uopšte moguće stvoriti tačnu predstavu o „našoj situaciji“? Znamo da je krajnje ozbiljna i da se pogoršava, znamo da nas neće ostaviti nepovređenima, no jesmo li spremni da iz svega izvučemo ikakvu pouku?

Stoga budimo mudri i ućutimo da bismo mogli da čujemo – da čujemo one koji su na frontu, one koji nešto mogu da nas nauče i koji traže našu saradnju; da čujemo sve čega smo postali svesni, sledeći putanju kojom će ova dosad neviđena situacija u nama samima napraviti pravi izbor.

Na pomolu drame, prioriteti i ciljevi se sasvim drugačije preuređuju. Stoga dajmo tom novom poretku šansu, pružimo mu priliku da potraje duže od svega vanrednog i tako uhvati koren, da obećanja data danas ne iščeznu čim se budemo domogli kraja tunela…

U ova neizvesna vremena, prepušteni smo sopstvenoj mašti. Budući nepojmljivo, ono što je još neviđeno nam izmiče i nemamo drugog izbora osim da već znano recikliramo kako bismo pretnji dali makar prividno obličje. Isto važi i za oružane sukobe: tokom čitave istorije, nacije su uvek kasnile za jedan rat. Suočeni s novom bitkom, još uvek smo obuzeti prethodnim okršajem i preko njega preslikavamo sve naše projekcije… Ali brojke, projekcije ili stroge naučne analize mogu nam poslužiti samo kao smernice. Ostaje ipak jedan faktor koji se ne da proceniti – ljudski faktor, koji je uvek najzapaljiviji onda kada je pod pritiskom. Kako onda promišljati „našu situaciju“ na sasvim nov način, pritom se ne zadržavajući jednom nogom na ivici ambisa kojom smo već toliko puta prošpartali? Tako što ćemo najpre zastati i utihnuti.

U tišini, podnositi iščekivanje i izolaciju svakako izgleda daleko teže. Ali ipak pokušajmo, utihnimo i slušajmo. Neka nam ova izolacija makar nečemu posluži – da prekinemo freneziju naših tela i naših jezika; da se saberemo i konačno pokušamo da sagledamo razmere onoga što je poremetilo, uzdrmalo ili će možda čak i uništiti svet koji smo uzimali zdravo za gotovo.

Autorka je francuska novinarka i književnica.

Céline Curiol, L’Obs, 28.03.2020.

Preveo Ivan Šepić

Peščanik.net, 24.04.2020.

KORONA VIRUS