automobili prekriveni snegom

Foto: Peščanik

Taman kada je čast ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića ponovo uspostavljena sudskom odlukom u slučaju Peščanik, stvari se komplikuju. Naime, ministar Stefanović je saopštio da je u nedelju, tokom lokalnih izbora u opštini Lučani, u ovom mestu boravila Dijana Hrkalović, državna sekretarka ministarstva unutrašnjih poslova. Stefanović je priznao da je Hrkalović u lokalnoj policijskoj stanici boravila po njegovom nalogu, „u cilju smirivanja situacije“. Nakon toga, on je svoju ostavku ponudio predsedniku Srbije i njegove stranke, Aleksandru Vučiću.

Ministar je ostavku ponudio jer zna da ne bi bilo dobro da se proširi vest, a pogotovo ne prikupljeni dokazi, o tome da se u Srbiji izborni rezultati uteruju pendrekom. Posmatrači izbora i predstavnici opozicionih stranaka su upozorili javnost da su izborni dan u Lučanima obeležile najteže povrede – pretnje, kupovina glasova, zloupotreba javnih resursa, vođenje duplih biračkih spiskova, nesmetano kretanje vozila bez tablica u blizini biračkih mesta i prevoz glasača na biračka mesta, glasanje bez ličnih dokumenata i obeležavanja prsta fluorescentnim sprejom. Ako tome dodamo hapšenje opozicionih funkcionera i izaslanika ministra policije koji za vreme njihovog ispitivanja boravi u policijskoj stanici, onda ova izborna slika nije nimalo prijatna, čak ni za predstavnike Srpske napredne stranke.

Boravak Dijane Hrkalović u Lučanima nije nedozvoljen na simboličkom, već suštinskom nivou. Državna sekretarka nije policijska službenica i ne može da izvršava nikakve posebne operativne zadatke na koje je upućuje ministar ili bilo ko drugi u ministarstvu. Zapravo, ministar nikoga ne može da upućuje na posebne operativne zadatke, jer ga u tome sprečava zakon. Hrkalović nema ovlašćenja da primenjuje policijske mere i radnje, iako smo iz dostupnih snimaka i izjava ministra saznali da je u Lučanima upravo to činila. U trenerci, ljuta i opasna, ona se igrala policije. Na to naročito upućuje dramatični momenat u kome se obraća okupljenim predstavnicima opozicije rečima: Pustite nas da radimo svoj posao!

Zakon o policiji je jasan: ministar, njegovi državni sekretari, pomoćnici i službenici kabineta mogu da se bave strateškim i administrativnim pitanjima od važnosti za upravljanje ministarstvom – ali ne i operativnim radom. Suprotno postupanje vodi partijskoj i policijskoj državi, u kojoj nažalost već duže vreme živimo. Da ipak zna da je flagrantno prekrišio sva pravila, Stefanović potvrđuje dok pokušava da se opravda time da „ne možete uvek da reagujete striktno po procedurama“.

Slučaj Lučani konceptualno zabrinjavajuće podseća na slučaj Savamala. Sećamo se da su u aprilu 2016. godine, baš u izbornoj noći, policijski službenici odbili da izađu na teren i pomognu građanima u nevolji, tvrdeći da im je tako naređeno iz vrha policije. Već skoro tri godine se poseže za različitim metodama – od minimizacije događaja u Savamali, sporazuma u krivičnom postupku van očiju javnosti, do tužbi ministra Stefanovića – u cilju osporavanja očiglednog. Ako je neko mislio da je Savamala incident na koji treba zažmuriti u nadi da se više nikada neće ponoviti, onda će ih slučaj Lučani razuveriti. Policijom ne upravljaju profesionalci, već vrh partijske strukture. Mučno je gledati snimak na kome načelnik stanice u Guči, zadržavajući minimum integriteta, izjavljuje da ne zna šta u njegovoj policijskoj stanici radi Dijana Hrkalović.

Stefanović je Vučiću ponudio ostavku, ponovo potvrđujući da odgovara isključivo partijskoj strukturi. Aleksandar Vučić nije predsednik Vlade, ali ovom prilikom se nećemo previše zadržavati na toliko puta ponovljenoj činjenici da Vučiću protivustavno račune polažu svi – od đubretara do ministara. Očekivano, veliki gazda je zaštitio svog dežurnog fantoma, rekavši da će „sa mesta u partiji i državi otići kada i on“. Plan je, dakle – nikada.

U obraćanju javnosti tokom koga je ponudio lažnu ostavku, Stefanović se zapravo koncentrisao na dokazivanje nasilništva opozicije tokom izbora u Lučanima. Oni su, kaže ministar, vređali državnu sekretarku i zapravo sami „krstarili džipovima po Lučanima“. Ministar je zatim vešto, u samo jednom skoku, produžio dalje: „Danas raznorazni demonstranti šetaju i blokiraju ulice po pet časova i nema problema“. Ne tako davno „bilo je i vodenih topova, suzavaca, metaka“. „Ne znam da li u poslednjih pet godina znate kako izgleda vodeni top, o suzavcu da ne pričam“.

Ko to treba da sazna kako izgleda vodeni top? Naravno, ministar je govorio o protestima i obraćao se nezadovoljnim građanima koji su najavili treći po redu protest u Beogradu. Poslao je poruku čemu demonstranti mogu da se nadaju na nekom od narednih protesta. Jednostavno rečeno: pretio je. Nisu davno videli suzavac i policijski metak oni koji tako bahato i nasilno na ulici traže slobodne medije i slobodne izbore.

Pretnje ministra Stefanovića, baš kao i podsmeh predsednika Vučića o broju protestanata, imaju potencijal da budu sasvim kontraproduktivni. Što više nipodaštavanja, što više pretnji silom, što više nervoze – veće su šanse da na ulicu izađe više žrtava naprednjačke demokratije. Preživelih i dalje ima. Ako je došlo do pretnji upotrebom policijske sile, valjda se ovom višegodišnjem mučenju nazire kraj.

Peščanik.net, 18.12.2018.