Zgrada MMF-a u Vašingtonu, foto: Castelobranco/Wikimedia Commons
Zgrada MMF-a u Vašingtonu, foto: Castelobranco/Wikimedia Commons

Novi izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda o srpskoj privredi ima sadržaj uobičajen za godišnje konsultacije, s tim što se ovog puta uzima u obzir i zahtev Srbije za novim sporazumom, koji ima za cilj koordinaciju privredne politike s Fondom u sledećih 30 meseci. Srbija podnosi dokument o tome šta namerava da čini, a MMF iznosi primedbe koje najčešće imaju oblik iznošenja eventualnih razlika u tome šta je važnije i na šta bi trebalo posebno paziti. MMF posebno posmatra eventualne rizike održivosti javnih i stranih dugova. Jer, MMF bi trebalo da bude pozvan za pomoć u slučaju da se kod njihovog finansiranja jave problemi.

Ne komentarišući sve što se u dokumentu može naći, a najveći deo je deskriptivan ili savetodavan, zanimljivo je da se ističe potreba da se utvrde nova fiskalna pravila. Ovo se najpre ističe u programu koji su potpisali predsednica Vlade, ministar finansija i guvernerka narodne banke. Potom se na to nekoliko puta vraćaju Fondovi analitičari. Iz svega napisanog ne može se zaključiti u čemu će se sastojati novine već se preuzima obaveza da se zajedničkim radom dođe do novih fiskalnih pravila do kraja juna 2022. kako bi bili korišćeni kod izrade budžeta za 2023. godinu.

Nije, međutim, jasno u čemu će se sastojati promena. Ocena je obeju strana da je jedan problem sa postojećim fiskalnim pravilima bio taj da nisu poštovana. U dokumentu srpske vlade i centralne banke čini se da se ovo ceni kao nedostatak postojećih fiskalnih pravila. Drukčije rečeno, da ih vlasti nisu poštovale jer nije imalo smisla da ih poštuju. Novi, trebalo bi razumeti, ne bi trebalo da imaju taj nedostatak. Ovde možda ima smisla podsetiti na to čemu pravila služe, odnosno zašto bi ih se trebalo pridržavati.

Pravila su potrebna zato da bi ih se vlasti pridržavale u slučajevima kada im je u interesu da ih krše. Namera jeste da će se vlasti kloniti da dođu u položaj kada bi ima bilo u interesu da prekrše pravila. Tako da bi se pridržavanjem pravila izbeglo da se vlasti nađu pred dilemom da li im se više isplati da se pridržavaju pravila ili da ga krše. Jer će ga prekršiti u slučaju da im je to interesu, pa će se znajući to zapravo ponašati tako da se nađu u položaju da krše pravila.

U ovom kontekstu je zanimljiv jedan detalj u ovom izveštaju. Naime, srpske vlasti su tražile da im MMF odobri da se kod važnih infrastrukturnih projekata koji se ugovaraju sa vladama drugih država ne pridržavaju pravila o javnim nabavkama. MMF to ne prihvata tako što ponavlja kako je važno poštovati da pravila. Ali onda, kako je već uobičajeno u takvim okolnostima, predlaže da se ti projekti i način njihovog izvođenja ocenjuju kada ih bude. To je upravo taj problem poštovanja odnosno izvrdavanja pravila.

Važnije od toga jeste kako bi trebalo da izgledaju nova fiskalna pravila? MMF, ako sam to dobro razumeo, stoji na stanovištu da bi trebalo da budu zasnovana na nekom nivou javnog duga sa kojim bi onda trebalo uskladiti fiskalni deficit. Ne mogu da kažem da je to sasvim jasno u tekstu, pa su moguća i drukčija tumačenja. Srpske vlasti čini se, jer opet nije jasno, da su za neku kombinaciju fiskalnog deficita i nivoa javnog duga. Obično nije dobro kada postoje dva cilja a jedno sredstvo, jer je to jedan način da se dosledna primena pravila ne poštuje. Jer se može naizmenično poštovati jedan pa drugi cilj, a u zbiru nijedan.

Nije, međutim, uopšte lako opravdati bilo koje od fiskalnih pravila. Ako je reč o nivou duga, nepoznato je koji je nivo neodrživ. Najčešće se smatra da je to onaj nivo javnog duga čije prekoračenje vodi rastu kamatnih stopa. Ne zato što zemlja dugove ne može da vraća, već zato što mogu postojati jaki politički razlozi da nema spremnosti da ih vraća. Tako da to kod, recimo, populističkih ili slabih vlada može da bude i veoma nizak nivo javnog duga. Nezavisno od toga, uopšte nije jasno koji je to nivo javnog duga koji je održiv, o tome koji je poželjan i da ne govorimo.

Isti se prigovori mogu staviti i pravilima zasnovanim na javnom deficitu. Jer je implicitno opet reč o javnom dugu koji od deficita zavisi. U ovom času preovladava skepticizam o tome da li fiskalna pravila uopšte imaju smisla, ali to je druga tema. Videćemo na kraju šta će biti predlog u ovom slučaju. Po prirodi posla MMF daje prednost niskom nivou javnog duga jer je onda manja verovatnoća da će se zemlja njima obratiti za sredstva kako bi izbegla moguću krizu javnog duga.

Srpski javni dug je u velikoj meri u stranom novcu, pa je sa njegovom održivošću povezana i održivost stranog duga koji naravno nastaje usled deficita u razmeni sa inostranstvom. Strani dug je nešto veći od javnog, oko 70 odsto BDP, ali bi i jedan i drugi mogli značajno da se povećaju ukoliko bi dinar depresirao. MMF računa da je kurs precenjen, verovatno do 10 odsto. To nije jednostavno reći sa nekom sigurnošću, ali je jasno da su i javni i strani dug u ne maloj meri zavisni od stabilnosti kursa. Što nije povoljno stanje stvari. No, o tome sledeći put.

Novi magazin, 27.06.2021.

Peščanik.net, 05.07.2021.