I. Srebrenica je srpska istorija
Gledajući u subotu ujutro svoju omiljenu emisiju na 3SAT, “Kulturzeit” (Vreme kulture), posle povratka iz Beograda za vreme Miloševićeve sahrane, ostala sam uistinu pogodjena: “ničim izazvan”, pojavio se mali prilog o nemačkim pejzažima, kako su bili zabeleženi na slikama 19. veka, kako izgledaju danas (isto), i jedina paralela sa belim hesenskim liticama bio je – Aušvic, koji se u vrtoglavoj montaži na kraju prepleo sa romantičnim prizorom, sve uz tekst – Aušvic je nemačka istorija. Bez neposrednoga povoda, bez odredjenoga “pozivnoga” datuma, bez prinude, bez ikakvih drugih znakova da to “mora” da se radi, eto jedne refleksije koja Nemcima svih uzrasta, bez klasifikovanja i prethodnih objašnjenja, treba još jedanput da u glave ubaci odgovornost za zločine počinjene pre nekih 60 godina, kada većina današnjega stanovništva Nemačke nije bila ni rodjena. U nemačkoj javnosti već jako dugo nema stavova da su Nemci najnapadaniji i najnapaćeniji narod, da ih svi mrze, još manje da nisu krivi ili nisu znali: odgovornost je, možda još uvek nedovoljno, upisana u sve što nemački gradjani uče i saznaju u svojoj državi, o svojoj državi. Koga zabavlja, može da prebrojava žrtve genocida i da ih uporedjuje. Ali ako je srpski zločin manji, onda bi i napor za prihvatanje odgovornosti i za javno obrazovanje o odgovornosti morao biti manji, kraći, i lakši: no biti pragmatičan danas u Srbiji znači biti utopičan. Deset godina, umesto da se prihvatanje Srebrenice kao najmračnijega dela srpske istorije izgovara svaki dan više puta na medijima, pa time i u svakodnevici, srpske elite su zajedno sa političkim podzemljem i skupštinom uporno ponavljale da nije istina, a i ako jeste, oni to nisu znali, a kada jedanput ne znaš, nikakva informacija posle temeljnoga neznanja ne može da te uveri da se to zaista dogodilo: ne zna se jednom zauvek, umesto da se sazna jednom zauvek.
Formula se naravno ne odnosi samo na Srebrenicu. “Kosovo je srpska istorija” bi moralo doživeti temeljnu promenu značenja: sem davne istorije vezane za Kosovo, sa kojom Albanci iz iste davne istorije nemaju baš ništa, i kojoj više nema mesta u bilo kakvome savremenome političkom odlučivanju ili razmišljanju, odnos prema Kosovu u zadnjih dvadeset godina mora biti upisan u novu srpsku istoriju. Srbija je na Kosovu ponovila kolonijalni obrazac mnogih većih država, sa sve rasizmom i aparthejdom, i ta se odgovornost nikako ne može upisati u srpsku kulturu političkog opštenja danas bez istorijske analize. U ovome slučaju, pravovremeno pokretanje odgovornosti je možda moglo dovesti do dijaloga i nastavka života u istoj državi, kao na primer u Južnoj Africi. Kako ga nije bilo, srpska odgovornost za odvajanje Kosova nadmašuje sve neprijatne popratne pojave osamostaljenja i skoro neizbežnoga skretanja prema nacionalizmu, isključivosti i netoleranciji na albanskoj strani. Usamljeni albanski glasovi protiv toga, i još usamljeniji srpski glasovi više ne mogu da urade ništa bez ozbiljne i iskrene državne intervencije.
II. Nekrofilija i druge tradicionalne srpske vrednosti
Najniža tačka u komunikaciji srpske i drugih kultura je dosegnuta: najviši predstavnici srpskih vlasti objašnjavaju svetu da “u Srba” poštujemo mrtve, porodicu mrtvoga, i uopšte redak i teško zamisliv trenutak kada neko ljudsko (srpsko) biće umre. Ergo, smrt Slobodana Miloševića je trenutak kada se u Srbiji zaustavlja sve, vlada i zakoni padaju, sudovi isključuju mašineriju, policija sedi skrštenih ruku, i sve je u tihoj molitvi za dušu umrloga. Nemušta objašnjenja svetu stavljaju prve ljude države u položaj plemenskoga vrača – daleko od položaja etnologa – koji nema samo ulogu da upozori na specifičnost Srba, nego da blago kulpabilizuje taj tamo svet što prema mrtvima nema isti odnos…”Porodica” iznenada menja sastav, i od ubica, nasilnika i lopova, postaju ožalošćena udova, rasplakana kćera, i ogorčeni sinčić.
Godine kada su ostali crkavali a porodica gradila svoj kič-svet, u kojem mama piše nepismene opscenosti, kći kupuje radio-stanice a sin rastura trkaća kola, invalide i disko-klubove, potpuno su zaboravljene. Karnevalski obrat je izveden u ispranim glavama, i zbog toga nema ama baš nikakvoga razloga da bilo ko sa još očuvanim razumom uzima ozbiljno smrt i priključenija ostataka Slobodana Miloševića. Ne delim razočarenje mnogih žrtava što do same presude nije došlo, ne mislim da treba sakrivati nevidjenu trapavost zatvorskih – ne sudskih – vlasti koje su dozvolile da zatvorenik manipuliše lekovima u smeru moskovskog izlaza, ne uzimam ozbiljno ruske izjave o tome kako bi ga svakako vratili čim ozdravi – dovoljno bi bilo da svaki put neki ugledni ruski kardiolog odredi dalji tretman. Priča je završena, za razumne, onda kada smo Miloševića videli izmedju dva stražara kako ga uvode u zatvor, tačka.
No tu srpski danse macabre tek počinje: prvo, omogućava se da zatvorenici odnosno optuženi za najveće ratne zločine i dalje učestvuju u političkom životu zemlje, umesto da se stranke Miloševića i Šešelja kriminalizuju, što zaslužuju već ozbiljnim uplitanjem i kvarenjem medjunarodnoga položaja Srbije i Crne Gore, da ne govorimo o programskim i tekućim tekstovima neprekidne mržnje, obećavanja nasilja i izvodjenja nasilja u uslovima mira. Drugo, omogućava se optuženima za najveće ratne zločine da aktivno mešetare u zatvoru a po svojoj zemlji: nije li svakome razumnome jasno da je ubistvo Djindjića smišljeno u Sheveningenu i Beogradu, te da su se glavni organizatori razbežali, neki u sigurni Sheveningen a neki u sigurnu Rusiju, gde su i jedni i drugi očekivali helikoptere specijalnih službi kada kucne čas? Treće, država je bila dužna da gradjane, dakle i njihove glasače, leči od kolektivne amnezije, ali se toga posla nikada nije prihvatila. Srblje, tako osetljive na ljudsku smrt, niko na vlasti niti u medijima nije sistematski opominjao na hladnjače, grobove, iskopane, nezabeležene, neoplakane, niti na beskonačnu žalost njihovih porodica. Ko im je kriv, kada nisu bili Srbi, a ako je slučajno i bio koji, taj je sigurno bio loš, jer mu se desilo da umre sa pogrešnima…Naprotiv, svi su pomno negovali kulturu zaborava, a bogme i besa na one koji neće da zaborave. Na tome su ispitu mnogi pali, po kolektivima i pojedinačno, pa smo dobili zaboravne i ljigave medije, sem onih potpuno krvavih. Kultura zaborava sa svoje strane mora da proizvodi stalno nove naracije, koje utažuju želju za samosažaljenjem i ublažavaju apstinencijalnu krizu, izazvanu niskim ambicijama. Na svakome koraku te lančane reakcije u kojoj su se gojila i gnojila tela srpskih zvezda politike i kulture posle početka milenijuma, postojala je mogućnost državnog aparata da usliši glas usamljenih i demonizovanih, glas razuma i medjunarodne brige za Srbiju, i da započne sistematsko osvešćivanje i rad na sećanju u medijima, kulturi, školstvu, javnoj prosveti. Nikada i ništa.
Čak i sada, posle smrti Slobodana Miloševića, srpska država je imala jedinstvenu priliku da započne taj posao, koji nije samo neophodan sa stanovišta etike, nego je i osnovni uslov bilo kakvog osiguranja budućnosti. Ništa ne bi bilo kasno: dovoljno je dokumentarnoga materijala o tome koliko, kako i kada su ljudi pobijani, čak i kada bi se išlo po liniji najmanjeg otpora – po onim tačkama optužnice koje su već obradjene. Ne bi se moralo ići u naivnu metaforiku stranih medija: “balkanski kasapin” izgleda naivno uz portrete onih koje je porodica dala počistiti, a nisu u haškoj optužnici; šta sa onima (ograničimo se samo na Srbe) koji su opljačkani, poniženi, oterani, ućutkani, udaljeni, umrli od užasa i bola? Postupci su beskrajno jednostavni – poduža doza dokumentaraca, intervjua, svedočanstava u udarnim terminima na državnoj TV i drugim medijima, savez nekada opozicionih medija, da se bar omogući pristup drugačijima, onima koji se sećaju i ne poriču ni sebe ni svoje sećanje. Pa da li da očekujemo takav korak države? Sutra? U sredu? Bar najava za seldeću nedelju? Naravno da ne, jer svako sećanje podrazumeva i to kad je ko i zašto počeo da zaboravlja.
Peščanik, 24.03.2006.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
