Hopa-cupa u Postojinskoj jami

Broj posetilaca u Postojinskoj jami je skoro dosegao nekadašnji jugoslovenski prosek, zahvaljujući novosti dana: čovečija ribica ženskog pola je položila jaja, i još ih polaže. To se u prirodi na tome mestu još nije desilo, bar ne za života prisutnih crvastih bića, koja inače žive oko sto godina. Gospođa je odmah uklonjena barijerom od suviše radoznalih pogleda, koji bi je mogli stresirati i sprečiti dalji proces polaganja jaja: malo besmisleno, jer je gospođa slepa, ali bi je i zvukovi mogli onemogućiti. Gospodin je pre izvesnog vremena, ne znamo koliko, ostavio negde svoj “paket”, koji je puštao hormonske poruke, dok ih gospođa nije uhvatila, preuzela paket, i krenula da ga procesira. Do “hopa-cupa” dakle izvesno nije došlo u najbliže zamislivom smislu, izvinite za šalu. Za uzvrat mi neće pasti na pamet da se upustim ni u jednu od mogućnih metaforičkih rodnih narativnih mogućnosti (ko, kada, zašto bira, otkud sad/biološki sat, itd). Poanta je u tome što nijedna druga reklamna turistička akcija, čak ni slikanje čovečija ribice sa Žižekom, nije uspelo da privuče ljude kao vest o dirljivom nastanku života bez kontrole, zaštite i manipulacije. Došlo joj!

Macameca

Premda je vrsta postojala, nije bila priznata: olingvito, iz vrste slične rakunima, dakle negde između medveda i mačaka, bio je izjednačen sa olingvom, inače sličnom ali malo većom životinjom. Posle tridesetak godina posmatranja u prirodi između Nikaragve i Perua i u zoološkim vrtovima i ispitivanja DNA, naučnici su konačno prihvatili prostu činjenicu da olingviti neće da se pare sa olingvima: težina nekoliko naučnih argumenata je prevladala, i olingviti su priznati kao vrsta za sebe. Dobar trenutak da se razmisli o rodnim pravima… U mome ličnom imaginarnom bestijariju, ništa ne stoji tako visoko kao kombinacija medveda i mačke, iliti macameca. Jedva malo niže stoje magarci i neki glodari. Sa nekim macamecama sam bila u vrlo prijateljskim odnosima, kao recimo sa jednom graundhogovicom i njenim mladuncima u Americi, koji su svi dolazili u moju dnevnu sobu sa travnjaka, dva puta dnevno, na dojenje, a docnije na igranje. Gospođa je jako cenila šargarepu uvaljanu u šećer. Gajila sam i veze na distanci, kao sa vidrama u insbruškom zoološkom vrtu, sa crvenim pandom, snežnim leopardom i magarcem iz Poatua u pariskom Jardin des plantes. Svakome ko imalo zna zoologiju se na moje određivanje “macamece” verovatno diže kosa na glavi: no olingvito je zoološki upravo to, nova vrsta između medveda i mačaka. Ova macameca je uspela da opstane sve dok je nisu priznali, sad postoji nada i da će je zaštititi. Vredi ustrajati na svojim pravima!

Lutajući organ vlasti

Za njujorškog gradonačelnika (izbori su septembra) konkuriše i čovek koji je 2011. morao da ode iz američkog Kongresa zbog seksualnog skandala – tvitnuo je sliku svog porodičnog nakita nekoj dami, zatim priznao da je to više puta i sa mnogim damama tviterkama radio. Dve godine docnije, eto ga u izbornoj trci – i ponovo sa slikom istog objekta, tvitnutog većem broju tviterki. U međuvremenu se naravno dao slikati i intervjuisati kao preporođeni porodični čovek, jer mediji, ako već nema kraljevskog porođaja, recikliraju bilo šta. Umesto da odstupi, kandidat se ponovo izvinjava i valja banalnosti o neuništivosti njujorškog duha, dok mu žena, inače tesna saradnica Hilari Klinton i sigurno njen izbor za sledeću vladu, stoji i gleda u pod: šutiranje nije predviđeno tu i sada. U čemu je zapravo problem? Opsesivna i ružna budala samo sledi jednu liniju starih patrijarhalnih kultura, u kojoj je pokazivanje bilo prihvatljivo. Antički grčki i rimski pesnici pominju stid od pokazivanja, posebno kada se umire. Antička svakodnevica je opet bila puna pokazivanja, uz specifičnost koju je tek Kenet Dover primetio: Grci su više cenili mali, dok su veću i obrezanu kvalifikaciju smatrali vulgarnom, varvarskom. Antoni Viner je očito podlegao novijim kulturnim stereotipima, povezanim sa veličinom. Sa malo učenja, morao bi razumeti da na telu nosi kulturni upis, koji je semantički arbitraran, i u javnom domenu mu uopšte i ne pripada. Osuđen je na lutanje isključivo zato što ga, kao druge pokazivače, ne hapse redovno i ne ohlađuju u zatvoru: kriv je sistem, koji više ne podrazumeva jednakost pred zakonom.

Lutajući organ vlasti à la serbe

Posle razvoda i plaćanja njujorškoj sobarici da zaustavi sudski proces, evo još jednog pokušaja rehabilitacije ozbiljnog seksualnog prekršitelja: osiromašeni i proskribovani DSK može to da pokuša još jedino u Srbiji. Kada je stvar bila aktualna, uporedila sam ga sa Karlom Bruni, koja je uspela da zadrži najunosnijeg u dugoj seriji ljubavnika, tik pre nego što je krenula da stari. Sada se sa njujorškom sobaricom može uporediti jedna cela država. Za bojati je se da u ovome slučaju ništa toj metaforičkoj sobarici neće pomoći, ni javnost, ni ženske organizacije, ni sud: seksualni prekršitelj je od lokalnih političkih likova dobio oznaku velikog međunarodnog stručnjaka, oprošteno mu je unapred. Umesto u skupštini, panika nastaje u beogradskim hotelima.

Peščanik.net, 18.08.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)